Zujanje u ušima ne prestaje. Ne mogu da mislim od njega. Pokušavam da se skoncentrišem na disanje ali je to nemoguće, jedino šta čujem je pritisak u glavi. Plašim se da mi ne poteknu suze. Umem da se rasplačem kada to nije potrebno, a kada je pametno plakati oči ostaju suve kao barut. Osećam kako talas hladnoće struji kroz celo telo, prodrma ga i nestane. Znam da mi se ruke tresu bez da ih pogledam. Ne smem da se uzdam u noge, ostavile su me na cedilu više puta. Moraću da sednem. Pa makar i dole. Hoće li ovo srce prestati da kuca!?
Znam, pazim i kontrolišem. Nakon skoro tri godine terapije i posete psihijatru sada umem da prepoznam kada moje telo iz stalne anksioznosti prelazi u napade panike. Umem da se šalim na svoj račun i da kažem da su moji napadi panike besplatno rolerkoster iskustvo. S obzirom na to da su bili jako česti u jednom periodu, verujem da možda ne bi ni trebalo da se upustim u vožnju vašarskom balerinom ili piratskim brodom koji klinčurija popunjava sva tri dana dok vašar odseda u gradu. Znam da će me taj poznati strah obuhvatiti u nekom predstojećem trenutku. Ako hodam trotoarom i iz prodavnice izađe veliki broj ljudi, ako svi pohrle na ista vrata autobusa, ako se nađem u velikom društvu za koje se prethodno nisam psihički pripremala – eto ti zabave niotkuda.
Biću iskrena, nisam umela da se šalim, dugo sam bila smrtno preplašena. Noći sam umela da provodim u čestim šetnjama, u samoći. Šetala bih gradskim kejem i Dunav bi me tešio talasima dok je udarao o beton. Tih dana nisam znala šta se dešava sa mnom, osim neopisivog straha koji je vladao mojim telom mogla bih da izdvojim samo još jedno osećanje a to je sramota. Sramota me je bilo priznati sebi da nešto nije u redu. Da kontsantna panika nije nešto što je moguće preležati kao prehladu.
Strah sakupljen u meni vladao je, ne samo umom, već i mojim telom. Uplašenost nije mi dozvoljavala da izlazim iz kuće. Čak i onda kad sam bila sigurna da ću uspeti da iskoračim iz doma ruka nije imala snage da pritisne kvaku i otvori vrata. Osećaj da će se nešto loše desiti ako izađem, da me ta vrata dele od neodređene, nepoznate, strašne okolnosti. Zato sam ostajala unutra.
Nisam naročito hrabra devojka, ali znam da kada udarim o zid treba to sebi i da priznam. To se i desilo, bežala sam, sakrivala se i negodovala sve dok se zidina nije survala na moja leđa i prikovala me za zemlju. Tada sam izbacila svoju ruku iz ruševina i potražila majčinu.
Anksioznost iliti odgovor tela na stres koji ga je zadesio, „Ankica” kako ju je drugarica nazvala, a ja usvojila, moja je sada saputnica. Upoznale smo se, prilagodile jedna drugoj, i živimo u bliskoj zajednici, što ne bi bilo moguće da se nisam obratila stručnom licu i zatražila pomoć. Ratosiljala sam se sramote, počela da pišem i prestala da se stidim svojih osećanja.
Pomoć je prvi korak, ne može se i ne sme preskočiti.
Kakvi god strahovi da vas obuzimaju, znajte da niste sami. Upoznajte se sa svojim umom i cenite ga onako kako cenite svoje telo, vodite razgovore sa sobom, upitajte svoja osećanja kako je njima, kako se osećaju, da li su dobro, i poštujte ono što vam ona poručuju. Obratite se stručnjaku, budite hrabri.
Niko vam ne može pomoći kao ljudi koji su spremni da vam budu najbolji prijatelji kada vam je to najviše potrebno. Da vas uteše i da vam ponude konkretnu pomoć.
