Problem koji ne možemo ignorisati jeste zagađenje vazduha koje se iz godine u godinu rapidno povećava. Iako možda nije na oko vidljivo, posledice zagađenja i te kako se mogu osetiti. U prilog ovome govori i podatak od 7 miliona preuranjenih smrti svake godine. Situacija je dramatična širom sveta, a ne samo u zemljama poput Kine i Indije za koje najčešće možemo čuti podatke o stepenu zagađenja. Procenjuje se da, recimo, u Londonu godišnje umre 40 000 ljudi, dok se u Evropi ta brojka kreće oko 470 000 smrtnih slučajeva izazvanih posledicama zagađenja. Rešenja postoje ali često se po ovom pitanju ne preduzima mnogo i vodi se računa isključivo o profitu koga se oni koji su uzročnici sve većeg zagađenja teško odriču. Prelazak na prirodne, obnovljive izvore energije, moderni skupi fabrički filteri i oštriji zakoni put su kojim bi sve zemlje bez izuzetka trebalo da krenu. Ovog puta skrećemo pažnju na kreativna, originalna zelena rešenja za smanjivanje količine zagađenja u gradovima
„DRVO“ KOJE PROČIŠĆAVA GRADSKI VAZDUH POPUT OMANJE ŠUME
Jedno od mogućih i relativno jednostavnih rešenja dolazi iz nemačke firme Green City Solutions u kojoj su osmislili „Gradsko drvo“ (City Three) koje filtrira štetne materije iz vazduha kao približno 275 stabala. Kao što možete da pretpostavite, nije reč o običnom drvetu, već o posebnoj vrsti mahovine.
„Gradsko drvo“ je visoko 4m, široko 3m i 2,19m duboko. Postoje dve verzije, sa i bez klupe i table koja je pogodna za informacije ili oglašavanje. Osim toga, na vrhu se nalazi solarni panel koji prikuplja i sprovodi potrebnu električnu energiju, a ugrađen je i specijalan uređaj koji meri vlagu i distribuira vodu kako bi mahovine imale dobre uslove za život. „Drvo“ ima zadatak da godišnje filtrira približno 240 tona štetnih materija, poput azotnih oksida i fine prašine iz vazduha.
Jedan od osnivača startapa je Liang Vu koji je oboleo od astme, nakon samo tri meseca koja je proveo u Pekingu izložen zagađenju. Sa ostatkom tima (Viktorom Splitgerberom, Dijens Honusom i Piter Sangerom) upoznao se na univerzitetu u Drezdenu. Projekat sa ciljem pročišćenja vazduha započet je 2013. pokretanjem pomenutog startapa. Prvo gradsko drvo koje su postavili bilo je visoko 4m, sa staklenim okvirom u kome se nalazilo 1600 malih saksija sa mahovinom. Nakon ovog projekta tim je dobio nekoliko velikih nagrada, a svake godine je sve više gradova koji njihov proizvod žele da postave na svoje javne površine.
Do sada je „drvo“ instalirano širom sveta, u gradovima kao što su Berlin, Drezden, Oslo, Brisel, Hong Kong. Razlog tome što ga nismo videli, recimo u Beogradu, isključivo je finansijske prirode. Gradsko drvo košta oko 25 000 evra i predstavlja ozbiljnu investiciju za grad, ali ako se sastavi računica i na papir stavi koliko bi koštalo posaditi, zatim sačekati da poraste i održavati 275 stabala, čini nam se da cena deluje razumno. Drugo pitanje koje se postavlja jeste i to da li u zabetoniranim gradovima ima dovoljno prostora da pomenuto drveće bude posađeno u tako velikom broju. Kako je odgovor na ovo pitanje i intuitivno očigledan, rešenje koje nudi Green City Solutions i rešenja njemu slična, jedina su moguća.
ČITAV GRAD POSTAJE VERTIKALNA ŠUMA KAKO BI SE IZBORIO SA SMOGOM
Ime italijanskog arhitekte Stefano Boerija, možda vam je već poznato, imajući u vidu da njegovi zeleni, pošumljeni soliteri uveliko žive u Italiji (soliter u Milanu, dom je za više od 800 stabala), Kini (Guejdžou) i Švajcarskoj (Lozana). Problemi sa zagađenjem u Kini, takođe su svima poznata stvar. Zato se nismo iznenadili vešću da se baš u Kini upravo gradi prvi šumski grad (Forest City) na svetu, po nacrtima proslavljenog arhitekte. Izgradnjom čitavog grada sa ogromnom biljnom populacijom, gradske vlasti se nadaju da će uspeti da neutrališu dramatično veliko zagađenje koje postoji u gradovima širom Kine.
Ovaj projekat biće izgrađen u južnom delu Kine, u regionu Liudžo, do 2020 godine. Na zahtev Odeljenja za urbanizam opštine Liudžou, gradiće se objekti za smeštaj oko 30 000 stanovnika i imaće obeležja tipičnog grada.
U gradu će se nalaziti kancelarije, kuće, hoteli, bolnice i škole. Zgrade će koristiti isključivo obnovljive izvore energije, kao što su geotermalna i solarna energija. Svi solarni paneli biće smešteni na vrhovima zgrada, a drveće i biljke se neće nalaziti samo u parkovima, baštama i gradskim ulicama, već duž čitavih fasada. Biće zasađeno ukupno 40 000 stabala i gotovo milion biljaka različitih vrsta. Ovolika količina zelenila svake godine će apsorbovati oko 10 000 tona CO2 i 57 tona zagađujućih materija, i biće u stanju da proizvede oko 900 tona kiseonika.
CLIMEWORKS – ISTORIJSKI KORAK ZA TEHNOLOGIJU NEGATIVNE EMISIJE
Šta ako bismo sav taj ugljen-dioksid uspeli da iskoristimo na dobar način i time značajno preokrenemo negativne trendove kada je emisija CO2 u pitanju? Korak dalje od ove ideje, koja je mnogima od nas pala na pamet, načinio je tim Švajcaraca koji je ponudio praktično rešenje ovog problema.
Naime, švajcarska kompanija Climeworks nedavno je instalirala opremu za, prvi na svetu, komercijalni pogon za izdvajanje ugljen-dioksida, u cilju njegove prodaje. Zvuči vam zbunjujuće? Evo o čemu je reč. U pitanju je postrojenje koje će sa 900 tona CO2 godišnje snabdevati obližnji staklenik.
Ekolozi iz čitavog sveta otvaranje ovog pogona opisuju kao „istorijski korak za tehnologiju negativne emisije“.
Dva inženjera, Kristof Gebald i Jan Vurzbaher, upoznali su se na univerzitetu 2003. godine i tada odlučili da će zajedno podići kompaniju koja će pokušati da se suoči sa nadolazećim ekološkim izazovima. To su i učinili i upravo njima dvojici i timu stručnjaka sa kojima su radili na ovom projektu možemo zahvaliti na ovom važnom koraku ka smanjenju zagađenja. Oni su najpre razvili svoju tehnologiju za izdvajanje atmosferskog ugljenika filterima, koristeći kao izvor malo toplotne energije, a uređaj je zatim instaliran na krovu objekta za preradu otpada, čija otpadna toplota pokreće fabriku Climeworks DAC. Uređaj funkcioniše tako da se prilikom procesa izdvajanja, CO2 hemijski taloži na površini filtera. Kada je filter zasićen sa CO2, on se zatim izoluje na temperaturi od oko 100 °C, i onda se taj čist, „zarobljeni CO2″ može prodavati kupcima za potrebe komercijalne poljoprivrede, industrije hrane i pića, energetskog sektora ili automobilske industrije. Prvi pogon Climevorks-a obezbeđuje kontinuirano snabdevanje plastenika u kojima se gaje paradajz i krastavac sa CO2 kroz podzemne cevovode dužine 400m. U kompaniji imaju ambiciozan plan da uvećavanjem broja postrojenja izdvoje 1% globalne emisije ugljen-dioksida do 2025 godine.
