Umetnost svadbene fotografije

Oni su onaj poslednji deo koji nedostaje za celokupnu kompoziciju. Kada se kroz par (desetina) godina osvrnete unazad i pogledate bajkovite fotografije, shvatite da vaša sreća nije mogla biti zabeležena, niti dekorisana, na bolji način. Kako je fotografija momenat uhvaćen u deliću sekunde, osobe čiji intervjui slede u narednim redovima, svojski se trude da taj delić oslikava vašu srž. Srž zabeleženu okom, istreniranim da vidi sve delikatne nijanse pogleda, osmeha, zagrljaja i uzdaha. Njihov posao nije nimalo lak, iako se možda tako čini na prvi pogled. Upoznajte fotografe koji potpisuju neke od najlepših svadbenih fotografija sa naših prostora:

Ivan Ćirić i Sonja Svilkić Ćirić: Paspartu photography

Kako biste opisali vaš stil fotografisanja? Na koji način postižete prepoznatljivost?

Jednostavan, svetao, emotivan. Fotografija se zasniva na igri svetlosti i senke, na trenutku i emociji pa samim tim i ideja kojom se vodimo je spontanost jer upravo u spontanosti se ogledaju najintimnije emocije, najprirodnije svetlo, najlepše senke i boje. Detalji koji nam lako promaknu u prvom trenutku kao da ožive pred objektivom i onda nije teško zabeležiti njihovu suštinu. Zato je možda ključno ostati veran tom osećaju, spontanom i iskrenom, jer takav je život, a mi se trudimo da kroz fotografiju upravo prikažemo sve one male i velike stvari koje ga čine.

Kroz svoje fotografije na određeni način pripovedate razne priče. Koliko uspevate da svoju prvobitnu viziju pretočite u finalni rezultat, budući da i mladenci imaju svoje želje? Koliko je teško uskladiti njihova očekivanja i energije sa svojim sentimentom kako bi dobili fotografije koje će im se dopasti ali koje istovremeno sadrže i vaš lični pečat?

Svako venčanje je autentična priča i svaki par ima svoju specifičnu energiju i senzibilitet, svoj lični doživljaj ljubavi, tako da je prilagođavanje prirodan deo procesa i inspiracija samo po sebi. Nije teško uskladiti energije, jer osećaj je uvek tu, samo je potrebno osetiti atmosferu i dozvoliti joj da vas pokrene. Upravo tu negde poklopi se sve, želje mladenaca sa našom vizijom i to je onaj momenat gde oblikujete stvarnost na fotografiji kombinujući emociju koju dobijete od ljudi i svoje prepoznavanje i odgovor na nju.

Na koje sve načine se edukujete kako biste unapredili sebe kao fotografa, ali i vaše fotografije?

Sve uvek kreće od iskustva. Najobičniji izlazak na ulicu ili šetnja omiljenim delom grada su opet sami po sebi vežba, a svako novo venčanje ili tematsko snimanje donose nove ideje i nova saznanja. Neophodno je, takođe, dobro poznavati opremu koja se koristi, koje su njene mogućnosti u različitim uslovima osvetljenosti na primer. Pored toga, danas su nam dostupni brojni onlajn portali i časopisi koji se bave fotografijom, edukacijom na temu editovanja fotografije ili jednostavno predstavljaju jednostavan pristup beskrajnoj inspiraciji i idejama. Na našim prostorima, uvek je korisno baciti pogled i na časopis ReFoto kao najprovereniji izvor aktuelnih informacija, naročito ukoliko se bavite umetničkom fotografijom.

Ako biste birali samo jedan objektiv, koji bi to bio i zbog čega? Takođe, kako birate objektiv za određenu vrstu fotografisanja (venčanja) i koliko udela ima postprodukcija?

35mm 1.4. Činjenica je da različiti fotografi imaju različite favorite, isto kao što je motiv uvek isti, ali ga svaki fotograf posmatra na drugačiji način i beleži različitim kadrom, tako će svakako svakome odgovarati i drugačija oprema. Ali u ovom slučaju 35mm ipak objedinjuje nekoliko stavki za koje bi vam u suprotnom bilo potrebno više različitih objektiva. Portretni objektivi poput 85mm su perfektni za nežne i prozračne fotografije, ali ih je veoma teško koristiti za šire kadrove koji opet imaju svojih draži. Dok 24mm ima širinu, ali može biti pomalo grub za detalje. 35mm je prilagodljiv u oba slučaja i ukoliko morate odabrati samo jedan objektiv ovo bi bila naša preporuka. Postprodukcija je ona trešnjica na vrhu kolača i taj poslednji detalj koji donekle i određuje stil fotografije koja je načinjena, jer u tome podjednako učestvuju boje, igra svetlosti, tekstura i kadrovi. Mnogo pažnje posvećujemo editovanju fotografija, jer je poenta upravo u tome da ne deluju previse obrađeno, da ne zaguše emociju koja je ključna na svakoj fotografiji, a opet, da budu dovoljno obrađene da prate određenu ideju i senzibilitet i da joj daju jednu prepoznatljivu crtu.

Svadbena fotografija podrazumeva više različitih elemenata gde se rade portreti, hvataju detalji, atmosfera, emocije… Kako uhvatiti pravi trenutak na pravi način? Budući da je mladencima to najverovatnije uspomena za ceo život, ovo se čini kao težak zadatak.

Najbolji način da se zabeleže bitni momenti, iskrene emocije i ključna dešavanja je jednostavno biti neprimetan, stopiti se u opštu atmosferu i prihvatiti tu iskrenu i pozitivnu energiju, tada nastaju fotografije koje prenose najdelikatnije trenutke jednog venčanja, koji bi možda da su iscenirani potpuno drugačije izgledali. Postoji neka nevidljiva lista stvari i dešavanja koji se svakako uvek moraju fotografisati, a koji vam uvek stoje u nekom kutku svesti tako da se na kraju svede na to da fotografišete svesno ali srcem.

Jedna stvar koju biste voleli da ste znali o ovom poslu pre nego što ste ga započeli je…?

Da će uvek biti nepredvidivih situacija koje ne možeš da kontrolišeš i da im se treba na najbolji (i najkreativniji) mogući način prilagoditi i izvući maksimum iz njih, prihvatiti ih kao izazov i inspiraciju jer one najbolje, neponovljive fotografije nastaju baš kada to najmanje očekujete, kao uostalom i sve suštinske stvari u životu.

Paspartu Photography stranica

Danilo & Sharon

Kako biste opisali svoj stil fotografisanja? Na koji način postižete prepoznatljivost?

Naš stil je fotožurnalistički sa primesama portretne fotografije. Oko devedeset posto fotografija koje možete videti na našem blogu su nastale potpuno spontano, ali naravno da volimo da napravimo i dobre portrete našim mladencima. Naš rad je prepoznatljiv i po specifičnoj obradi koju primenjujemo na sve fotografije, kombinujući efekte u boji i u crno beloj tehnici.

Kroz vaše fotografije na određeni način pripovedate razne priče. Koliko uspevate da svoju prvobitnu viziju pretočite u finalni rezultat, budući da i mladenci imaju svoje želje? Koliko je teško uskladiti njihova očekivanja i energije sa svojim sentimentom kako bi dobili fotografije koje će im se dopasti ali koje istovremeno sadrže i vaš lični pečat?

U fotografiji kao i u muzici postoje različiti stilovi i treba izabrati fotografa prema svom ukusu, a ne nekoga za koga su drugi rekli da je najbolji ili ima najviše lajkova na “fejsu”. Tržiste u ovom poslu je prilično veliko i svaki fotograf venčanja ima svoj stil, tako da mladenci već pri odabiru fotografa gledaju šta im najviše odgovara. Mi definitivno nismo fotografi za sve, ali imamo sreće da oni koji nas biraju uglavnom u potpunosti razumeju šta radimo. Najponosniji smo na to da nam gotovo svi daju odrešene ruke i potpunu slobodu da njihov najlepši dan zabeležimo na naš način, jer je to ono zbog čega su odabrali baš nas. Uvek insistiramo da se sa mladencima lično upoznamo pre venčanja, baš da bismo videli da li nam se energije podudaraju, jer je to u našem poslu najbitnije. Često se desi da sa našim klijentima na kraju završimo kao prijatelji, tako su na našem venčanju kao gosti bile dve naše bivše mlade. Ukoliko vidimo da neko nije klijent za nas uvek im preporučimo druge fotografe, kako bi našli fotografa po svom ukusu.

Na koje sve načine se edukujete kako biste unapredili sebe kao fotografa, ali i vaše fotografije?

Svakodnevno se inspirišemo novim stvarima, putujemo, slušamo dobru muziku i razgovaramo. Takođe, pratimo radove nekih od najboljih svetskih fotografa iz naše branše i učestvujemo na edukativnim radionicama koje oni organizuju.

Ako biste morali da birate samo jedan objektiv, koji bi to bio i zbog čega? Takođe, kako birate objektiv za određenu vrstu fotografisanja (venčanja) i koliko udela ima postprodukcija?

Na ovo pitanje je najlakše dati odgovor, jer je to definitivno Sigma 35mm f1.4. Postoji ozbiljna opasnost da nam ovaj objektiv “zapekne” na aparatu jer ga ne skidamo. Pre Sigme njeno mesto je zauzimao Canon 50mm f1.4, koji i dalje rado koristimo, mada je on više odgovara Sharoninom nežnijem senzibilitetu.

Fotografisati nečije venčanje je velika odgovornost, jer kao što ste rekli to je uspomena za ceo život i jedina stvar koja mladencima osim burmi ostaje kao sećanje na taj dan. Mi se tokom venčanja trudimo da budemo neprimetni i bukvalno se šunjamo, jer želimo da svi oko nas budu opušteni. Samo tako možemo da uhvatimo pravi osmeh, zagrljaj, suzu i sve trenutke koji venčanje čine posebnim. Često se desi da nam mladenci na kraju dana kažu da nas uopšte nisu primetili, a kada dobiju fotografije zapitaju se kako smo sve uspeli da uhvatimo. U tome je tajna.

Jedna stvar koju biste voleli da ste znali o ovom poslu pre nego što ste ga započeli je…?

Mi smo u fotografiju venčanja ušli bez ikakvog prethodnog znanja o tome i drago nam je što je naš put krenuo tako, zato što smatramo da nas je upravo to neznanje nateralo da eksperimentišemo i izgradimo svoj stil. U tom slučaju definitivno ništa ne bismo menjali…

Danilo & Sharon weddings stranica

Nikola Marinković

Kako bi opisao svoj stil fotografisanja? Na koji način postižeš prepoznatljivost?

Ne bih mogao da kažem da je moj stil potpuno izgrađen. Po meni, čovek koji se bavi nekom umetnošću sebe i svoj stil izgrađuje tokom čitavog života. Teško je izdvojiti se i biti prepoznatljiv, naročito kada se, kao u wedding fotografiji, motiv često ponavlja. Akcenat stavljam na iskrenu emociju, to je po meni najvažnije.

Kroz svoje fotografije na određeni način pripovedaš razne priče. Koliko uspevaš da svoju prvobitnu viziju pretočiš u finalni rezultat, budući da i mladenci imaju svoje želje? Koliko je teško uskladiti njihova očekivanja i energije sa svojim sentimentom kako bi dobili fotografije koje će im se dopasti ali koje istovremeno sadrže i tvoj lični pečat?

Fotografu je data mogućnost da pokaže stvarnost na razne načine i da čak malo manipuliše njome. Svaki par predstavlja priču za sebe, različitu od drugih, a meni preostaje samo da je zabeležim kao dobru vibraciju života. Tada se može reći da smo i oni i ja uspeli u onome što smo naumili. Jako mi je važna njihova energija, ona pokreće i olakšava čitavo stvaranje.

Na koje sve načine se edukuješ kako bi unapredio sebe kao fotografa, ali i svoje fotografije?

Osim one mrve dara koja je neophodna, potrebno je puno rada. Veliku mogućnost edukacije daju internet i online tutorijali poznatih svetskih fotografa koje redovno pratim. Na taj način možete dosta naučiti o tehničkim stvarima, kontroli svetla i postprodukciji.

Ako bi morao da izabereš samo jedan objektiv, koji bi to bio i zbog čega? Takođe, kako biraš objektiv za određenu vrstu fotografisanja (venčanja) i koliko udela ima postprodukcija?

Koristim Canon opremu, pa iz tog razloga biram Canon EF 50mm f/1.2 L. objektiv koji, po meni, daje široke mogućnosti sa fantastičnim otvorom blende za sve svetlosne uslove. Fotografisanje jednog venčanja ipak predstavlja kompleksan posao, pa otud ne mogu da se odlučim samo za jedan objektiv, već koristim više njih u zavisnosti od toga šta želim da se nađe na toj fotografiji. Najviše koristim “prime” objektive.

Kao što reče Rene Buri – “Fotografija je trenutak kada pritisnete dugme. To se nikada neće vratiti.” Svestan toga, pokušavam da ne propustim nijedan važan trenutak, nijedan detalj, niti ono što je mladencima važno da ostane zabeleženo. Pravi trenutak sa iskrenom emocijom nije teško prepoznati i lako ga je uhvatiti.

Jedna stvar koju bi voleo da si znao o ovom poslu pre nego što si ga započeo je…?

Nisam bio svestan koliko je iskrenost između dvoje ljudi bitna za dobru fotografiju. Mislio sam da je dovoljno imati samo dobru opremu i znanje.

Marinkovic photography stranica

Jovana Tomašević

Kako bi opisala svoj stil fotografisanja? Na koji način postižeš prepoznatljivost?

Moj stil fotografisanja je prepoznatljiv po detaljima i emocijama koje prenosim kroz svoje fotografije, a ljudi uglavnom kažu da moje fotografije imaju dušu.

Inspiracija je najbitnija i svaki par je poseban za sebe, zato se prvo upoznajem sa njima i zajedno se dogovaramo oko ideja i lokacija, ali se uvek trudim da ostavim svoj lični pečat.

Na koje sve načine se edukuješ kako bi unapredila sebe kao fotografa, ali i svoje fotografije?

Pratim wedding fotografe iz celog sveta. Pored njih, velika inspiracija su mi i majstori crno-bele fotografije, koji su bili prepoznatljivi po “hvatanju” momenata u life i street fotografiji. Istim pravcem sam i ja počela svoje prve foto korake i polako ih prenela u fotografisanje venčanja.

Ako bi morala da izabereš samo jedan objektiv, koji bi to bio i zbog čega? Takođe, kako biraš objektiv za određenu vrstu fotografisanja (venčanja) i koliko udela ima postprodukcija?

Za fotografisanje venčanja uvek biram prime objektive sa velikima blendama. Meni je omiljeni 50mm 1.4. Što se tiče postprodukcije, uvek težim da u startu dobijem žto bolju fotografiju da bi korekcije u postprodukciji bile minimalne. Sama obrada fotografija se svodi na igranje tonova i boja.

Jednostavno da budete u pravo vreme na pravom mestu.

Jedna stvar koju bi volela da si znala o ovom poslu pre nego što si ga započela je…?

Ne postoji nijedna stvar koju je trebalo da znam jer mi posao fotografa nije bio nametnut, sve je krenulo spontano, fotografisanje ljudi i okruženja u kome živim, da bi to preraslo u posao koji mnogo volim.

Jovana Tomasevic photography stranica

Dragana Paramentić: Nasmej se, ptičica

Kako bi opisala svoj stil fotografisanja? Na koji način postižeš prepoznatljivost?

Mislim da su moje fotografije spontane i iskrene. Da se na njima ljubav može osetiti, ali i videti. Valjda je to moj odnos prema životu uopšte. Ne shvatam ga pretenciozno, svaki trenutak mi je podjednako bitan i trudim se da u njemu uživam. Tako gledam i na romantiku, ljubav je jedostavna, ili je ima ili je nema. Ako je ima, onda je ona sama po sebi uvek toliko divna da ja, čini mi se, ne moram ništa da radim, samo pritisnem okidač.

Ja nemam prvobitne vizije. Trudim se da svakom fotografisanju pristupim “prazne glave” tj. izbrisanih informacija o tome kako bi nešto trebalo da izgleda, jer smatram da do izražaja treba da dođu ljudi koje slikam, a ne moje ideje. A usklađivanje uvek ide prirodno i lako, jer već smo se prepoznali po senzibilitetu i na osnovu njega spojili. Dan fotografisanja je samo nastavak te priče. Možda je to nekome neobično, ali kao što ja nemam unapred zamišljene scene, tako ni moji mladenci često nemaju unapred smišljene želje. Samo imamo poverenja jedni u druge i dopuštamo da se stvari dešavaju spontano. Jer ma koliko da planiramo ne možemo poručiti da avion proleti iza vas, baru samo za slikanje odraza u njoj ili izrežirati neponovjiv trenutak uzavrele žurke.

Na koje sve načine se edukuješ kako bi unapredila sebe kao fotografa, ali i svoje fotografije?

Tehničke i poslovne stvari najviše učim prateći strane sajtove i blogove. Creativelive.com online kursevi su fenomenalni! Meni su potpuno promenili način rada i razmišljanja, a tako i ceo život po malo i zato ga toplo preporučujem svima koji žele da nauče ili usavrše sve što je vezano za fotografiju. Onaj drugi, malo više duhovniji deo, što moje fotografije čini baš mojim, negujem tako što pravim pauze u poslu. Trudim se da putujem, da vidim nove predele i nove ljude, da probam nove stvari i generalno radim sve što nema veze sa fotografijom.

Ako bi morala da izabereš samo jedan objektiv, koji bi to bio i zbog čega? Takođe, kako biraš objektiv za određenu vrstu fotografisanja (venčanja) i koliko udela ima postprodukcija?

Samo jedan (zoom) objektiv bi svakako bio 24-70mm, njega trenutno i tako najviše koristim jer pokriva razne širine kadrova i ima solidnu blendu. A od fiksnih bi definitivno bila neka 50-ica tj.”objektiv za sve”. Objektive biram u odnosu na prostor u kom se nalazim i u odnosu na ono šta fotografišem. Prstenje i detalji se, recimo, uglavnom slikaju makro, a portreti često teleobjetkivom, pejzaži sa wide i slično. Postprodukcija je neminovna, ali se uvek trudim da fotografija originalno bude što bolja i da izbrom dobrog objetkiva skratim sebi vreme pri kropovanju i prekadriravanju.

Moj iskreni odgovor je da ni sama ne znam do kraja. Ja verujem da je to pomalo neka vrsta magije, i da se tako u stvari zove ono kada nešto ponoviš toliko puta da ga usavršiš, i u jednom trenutku samo prestaneš o tome da misliš već se prepustis inerciji i osećaju. Onda promeniš fokus i počnes da fotografišeš iz srca a ne iz glave. I tada se dešava ta magija, sva tvoja životna iskustva, sve tvoje želje, strahovi, nadanja, sve ono što si ti, izlazi napolje i postaje vidljivo u tom jednom kadru. I ja mislim da je upravo to je ono što nas sve razlikuje i što sopstveni stil čini prepoznatljivim.

Jedna stvar koju bi volela da si znala o ovom poslu pre nego što si ga započela je…?

Koliko je u ovom poslu fotografija samo dvadeseti deo posla i koliko je sve drugo, takođe jako bitno. Ja fotografišem sreću i zato ne mogu da kažem da je ovaj posao stresan, ali recimo da je dosta intezivan i stvarno nije za svakoga. Jer da bi prošao kroz celo jedno venčanje, od pripreme, šminkanja, šetnje, venčanja, žurke, do obrade fotografija, stvarno je bitno da voliš to sto radiš. Još je bitno da voliš i znaš da komuniciraš sa ljudima, a najbitnije od svega je da voliš i znaš da komuniciraš sam sa sobom. I da, još bih volela da mi je neko rekao koliko će mi osmeha ovaj posao doneti. 🙂

Nasmej se, ptičica stranica