Fotografije su hronika vremena, ali kao i svaki vid umetnosti, vrlo često način da ukažemo na brojne društvene anomalije i probleme. Fotografkinja Marija Erdelji osvojila je brojne nagrade u oblasti dokumentarne fotografije, održala izložbe u zemlji i inostranstvu, a u okviru „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama” napravila je izložbu pod nazivom „Jedina moja” kojom je pokušala da ukaže na to kako bi u medijima trebalo izveštavati o nažalost, sveprisutnom, nasilju nad ženama. Ovo je samo jedan od povoda za razgovor sa ovom talentovanom mladom ženom, kojoj uspesi u svetu fotografije, izvesno, tek predstoje.
Intervju: Vadislava Milovanović
Fotografije: Marija Erdelji
Nedavno je održana tvoja izložba „Jedina moja” u okviru „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama”. Fotografijama prikazanim na ovoj izložbi želela si da na neki način predstaviš kako bi mediji zapravo trebalo da izveštavaju o ovoj kompleksnoj i osetljivoj temi. Šta nam još govore te fotografije?
Samostalna izložba „Jedina moja”, koja je nedavno predstavljena u galeriji Forma – UPIDIV kao deo kampanje „16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama“, tematizuje nasilje nad ženama i femicid. Izložba je trajala od 15. novembra do 4. decembra. Dugo sam razmišljala kako da pristupim samoj temi, čitala sam smernice, tekstove i u jednom momentu shvatila da se svi ovom temom bave tek kada dođe do samog nasilja. Tako sam došla na ideju da realizujem fotografije kroz simboliku detalja kako bih na taj način predstavila užase koje žrtve proživljavaju, ali da prilikom čitanja teksta sama žrtva gledajući fotografije ponovo ne proživljava taj nemio događaj. Ove fotografije imaju momente onoga šta ostaje posle nasilja. Iste predstavljaju sve tri vrste nasilja: seksualno, fizičko i psihičko, ali i nadu u izlaz iz tog pakla.
Svedoci smo zastrašujuće činjenice da je samo tokom ove godine ubijeno nekoliko desetina žena u našoj zemlji. Svedoci smo i naslova u štampanim medijima koji ovakve slučajeve nazivaju „porodičnim tragedijama”, neretko ih romantizuju ili nalaze opravdanja za počinioca zločina, čak su neki išli do toga da daju priliku nasilniku da ispriča svoju stranu priče. Koliko se svest o ovoj temi menja u medijima posle ovogodišnjih protesta i svega što su žene uradile kako bi se njihov glas napokon čuo, ima li nade da izveštavanje o žrtvama nasilja u medjima zaista postane etičko i bez diskriminacije i na koji način umetnost doprinosi tome?
Smatram da je najbolji način da se kroz umetnost progovori o nekom problemu i dođe do nekih promena. U Srbiji godišnje živote izgubi najmanje 30 žena i to samo zato što su žene. Vrlo često im život bude oduzet od strane njima bliskih ljudi. Istakla bih da je praksa u medijskom i ilustrativnom izveštavanju na ovu temu uglavnom pogrešna. Umetnici su kroz istoriju i svoje stvaralaštvo uvek ukazivali na neki problem ili se borili na taj način protiv istih problema. Tako je i dan danas, i to naravno važi i za mene. Znate kada imate onaj osećaj nemira, teskobe, kada vas pogodi nepravda i muči vas konstantno neka tema, tu onda za mene fotografija posluži kao alat za oslobađanje emocija i stvaranje novog dela. Prednost umetnika je to što se može osloboditi sopstvenih okova izražavanjem kroz svoja dela.
Ono što je takođe problematično u našem društvu jeste objektivno izveštavanje o životu marginalizovanih grupa. Pored brojnih priznanja, dobila si Nacionalnu nagradu za etičko izveštavanje o siromaštvu „Refleksija”. Koliko se naš odnos prema tim ljudima menja, da li smo kao društvo u stanju da takve probleme posmatramo sa aspekta ljudskosti, empatije i šta je ključno da bismo ih razumeli?
Ova nagrada je za mene zaista posebna. Priređena mi je velika čast, jer zapravo i nisam učestvovala na ovom konkursu. Pošto sam kao autor posvećena društveno-odgovornim temama i moj rad promoviše te vrednosti. Članovi žirija su odlučili da mi dodele nagradu za fotografiju u medijima. Oni su naveli u obrazloženju da je moj rad vredan ove nagrade. Pre svega smatram da kolege trebaju da imaju više empatije i da ovakav vid izveštavanja koji je veoma osetljiv, kroz svoj rad, svoje sagovornike predstave na što je moguće dostojanstveniji način! To što je neko siromašan ne znači da treba da se to naglašava zbog senzacionalizma. Iskustva su različita, postoje ljudi koji okreću glavu na takav neki problem, a sa druge strane postoje oni koji su uvek tu da pomognu koliko god je u njihovoj moći. Ključno je da sebe stavimo u njihove položaj, kako bi smo uopšte mogli da shvatimo težinu siromaštva i šta ti ljudi svakodnevno proživljavaju. Naravno da se i informišemo da postoji život izvan našeg balona u kojem smo stvorili svoj lični svet.
Od svojih početaka do danas, sigurno si prošla kroz brojne izazove, traženja sebe, možda neka lutanja i preispitivanja. Kada pogledaš unazad, koliko je fotografija uticala na tvoj lični razvoj, na koji način te je rad menjao?
Otkako sam završenih studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u proteklih desetak godina koliko radim i stvaram, bilo je svega. Od uspona do padova i tako u krug. Nije bilo lako da se izboriš za svoje mesto pod „zvezdom” (i dalje smatram da imam dosta do toga), ali da to tako definišemo. I dan danas se preispitujem, mislim da ću uvek to raditi, jer ako nisi kritičan u određenoj meri ka svom radu/stvaralaštvu ne možeš ni da napreduješ! Fotografija je imala velik uticaj na moj lični razvoj, jer uvek naučiš nešto novo, pruža ti mogućnosti da se informišeš. Kroz reportaže, intervjue upoznaješ različite ljude i čuješ/vidiš svakakve priče. To jednostavno mora da utiče na tvoj dalji pogled na život. Hvala fotografiji što na ovaj ili onaj način, ima toliki uticaj na mene kao i na kompletno društvo!
Tvoje fotografije zapravo su realne priče „običnih ljudi” koje nas navode da razmislimo o svetu koji nas okružuje, ali i sebi. Kako ti ove godine vidiš svet i u čemu pronalaziš svoj tračak svetlosti?
Ova godina zapravo uopšte nije bila ohrabrujuća! Počevši od rata u Ukrajini, kao i zemljotresi, poplave i požare širom sveta, pa preko pojedinačnih problema i priča malih ljudi. Vidim da ovaj svet ide u jedan ponor bez povratka, a da pritom radimo toliko toga loše za nas same. Opet onda sa druge strane postoje pojedinci koji se bore za bolje sutra i tu vidim tračak svetlosti! Npr. imamo veliki ekološki problem, ali imamo i ljude koji su svesni tih problema, koji se bore da stvore i ostave bolji svet budućim naraštajima. Vidim tu borbu i svetlost u svakom od nas. Da naše malo nekom može da znači puno, i da ima veliki uticaj na neke promene!
Koliko je zapravo izazovno praviti dokumentarne fotografije koje će probuditi emociju u čoveku i podstaći ga na promenu i koliko je truda, energije i tvojih emocija iza svake od njih?
Fotografija za mene je pre svega trag pisan svetlošću i instrument za prikazivanje jedne istine, a tek onda sredstvo za izražavanje o nekoj problematici u društvu. Dokumentarnu fotografiju ili voliš ili ne. Jednostavno moraš imati u sebi taj osećaj, empatiju i hrabrost da pre svega uradiš neku priču koja ima ogromnu težinu nekog problema. Moj rad je zasnovan na emociji i ona je uvek prisutna. Ta emocija je veoma važan faktor kada stvaraš fotografiju. Smatram da nije toliko prisutna možda ne bi imalo toliko uticaja da uradimo nešto po pitanju nekih promena ili da budemo pokretači istih.
Nakon zapažene izložbe „Jedina moja”, kakvi su tvoji dalji planovi i o čemu maštaš ovih dana?
Uh, iskreno ne znam, još uvek je prisutan jak uticaj rada i izložbe „Jedina moja”. Nisam stigla da sama sa sobom sednem i vidim šta bih dalje. Iako imam zapisano nekoliko ideja i naslova koje bih mogla sledeće da radim, nekako mora da se pojavi taj neki osećaj, e baš je sada vreme za tu temu i rad. U planu mi je da naredne godine izdam knjigu fotografija reportaža o virusu Covid-19. Smatram da te fotografije i reportaže zaslužuju da se nađu u obliku publikacije, pošto su dokumentovani bitni momenti za istoriju.
Koje priče ili pojedince bi izdvojila ove godine kao nešto što daje nadu u odgovornije, plemenitije i tolerantnije društvo?
Izdvojila bih pre svega podkast „Tampon zona”, autorke Ive Parađanin koji je megafon za ženske glasove. To je nešto što je u poslednje vreme ostavilo ogroman utisak na mene. Definitivno daje nadu, jer se govori o ključnim problemima. Opet postoji mnogo onih koji rade toliko toga društveno odgovorno, poput: Milice Kravić – Aksamit koja je uradila snažnu i veoma važnu emisiju „Osnažena”, Tamare Srijemac koja je autorka emisije „Žena u kutiji”, ili Dobrila Marković koja je jedna od članica „Sloboda nema cenu – udruženja koje se bavi borbom protiv trgovine ljudima. Per.Art novosadska organizacija koja već dve decenije deluje u oblasti izvođačkih umetnosti i inkluzije u kulturi. Kao i još dosta njih koji se bore i daju nadu! Ima nas koji ne odustajem za neko bolje sutra!
