Verovatno najpoznatiji francuski pesnik devetnaestog veka, Šarl Bodler zbog svoje čuvene zbirke pesama „Cveće zla“ bio je optužen za bogohuljenje i razvrat. Živeo je od 1821. do 1867. godine. On nije bio samo pisac, kritičar, prevodilac i estetičar, već i teoretičar mode i dendizma.
Čovek za koga se prvi put vezuje lik dendija je Bo Brumel i to u Engleskoj na početku devetnaestog veka. Brumelov stil je bio poznat po tome što je slavio čistoću, urednost i besprekrojan kroj odela uz koji je išlo i otmeno ponašanje. Uvreženo je bilo mišljenje da su dendiji muškarci koji su isticali svoju pojavu u kojoj je odeća imala glavnu ulogu i uz koju je išlo i imitiranje aristokratskog načina života, uprkos činjenici da su dendiji uglavnom bili pripadnici srednje društvene klase. Nisu uvek bili na dobrom glasu, često su smatrani površnim ljudima, ali su istovremeno mnogi dendiji služili kao primer da je u moderno doba, zahvaljujući izgradnji životnog i modnog stila, moguće promeniti društveni status koji se dobijao rođenjem. Šarl Bodler je takođe posvećivao dosta pažnje i ulagao veliku svotu novca u svoj fizički izgled i pojavu. Prema njegovim rečima, provodio bi i dva sata dnevno sređujući se. U vreme kada je odeća namenjena muškarcima postala skromnija nego što je to bila do tada, Bodler je usvojio jedan strog izgled za koji se ne može reći da je bio tipično dendijevski jer nije bio ni kicoški, a ni boemski. Bodler nije skrenuo u neukusno paradiranje odećom, bez obzira na to što joj je posvećivao dosta pažnje, a slično boemima nigde u društvu nije u potpunosti pripadao, ali je za razliku od njih pre birao da se poistovećuje sa imućnijima nego da živi u siromaštvu.
Mnogi njegovi savremenici krenuli su istim stopama i pokazali naklonost prema jednostavnoj odeći i komadima u crnoj boji. Bodler je otišao korak dalje i usvojio od glave do pete „čovek u crnom“ izgled. Pisao je o fenomenu dendizma koji ga je i te kako privlačio, ali za njega dendi nije bio samo čovek koji nosi odeću, vešalica za nju. U njegovoj analizi modernost je zauzimala centralnu ulogu. Za njega je dendizam bio moderan fenomen koji se javio onda kada demokratija još uvek nije bila u potpunosti uspostavljena, a aristokratija je bila delimično uzdrmana. Kao i mnogi umetnici tokom devetnaestog veka i Bodler je imao prilično ravnodušan stav prema usponu demokratije i kapitalizma. Osvrćući se na mušku modu tog vremena, koja je trebalo da propagira jednakost među ljudima koja mu nije bila stilski bliska, Bodler je tvrdio da je moderni dendizam najavljivao neki novi tip intelektualne elite: „U ovakvim okolnostima, određeni muškarci dobili su ideju o zasnivanju nove vrste aristokratije, zasnovane na dragocenim sposobnostima koje rad i novac ne mogu dati. Dendizam je poslednja iskra junaštva usred dekadencije“. Kao što vidimo, za Bodlera dendi nije bio samo površni imućni čovek koji je nosio tamna i skupa odela. Umesto toga, prema njegovom shvatanju, moderni dendiji izbegli su ne samo kicoške detalje, već i buržoasku dominaciju i propagiranje bogatstva i imućstva. Dendizam se za njega se nije sastojao, kako su mnogi pogrešno verovali, u neumerenom ukusu za odevnu eleganciju. Za Bodlerovskog pravog dendija te stvari nisu bile ništa više nego simboli njegove umne superiornosti, a perfekcija njegove odeće se ogledala u apsolutnoj jednostavnosti. Kao odraz njegovih reči, tako se i Bodlerov estetski minimalizam ispoljavao u eleminisanju svake boje osim crne, koja se povezivala sa autoritetom i buntovništvom.
Koliko god da se muška odeća tog vremena, a naročito ona koju su nosili dendiji, povezivala sa jednostavnošću, priča je bila potpuno drugačija kada je u pitanju ženska moda devetnaestog veka koja je bila komplikovana i obilovala detaljima. Tek je početkom dvadesetog veka postala jednostavnija i to zahvaljujući skromnim i praktičnim kreacijama Koko Šanel, prvog ženskog dendija. Mnoge moderne feministkinje kritikovale su Bodlerov stav prema ženskoj odeći tog vremena. Žene je smatrao potpuno drugačijim od jednostavnih, superiornih dendija jer su one za njega bile „prirodne“, a njihova odeća je bila produžetak njihovog bića. Međutim, za njega je žena u haljini koja je masovno proizvedena bila i sama takva, žena koja stvara veštačku ličnost kroz odeću i šminku. Za njega je ona tada neka vrsta idola, veštačka, ali ipak zaslepljujuća.
Bodler je analizirao modu svog vremena na način koji povezuje i naglašava kako moderni život, tako i modernu umetnost. Zapravo, bio je jedan od prvih pisaca koji se pozabavio vezom između mode i modernosti. Za njega, moda je bila ključna u rasvetljavanju modernosti i slika nekog vremena, stoga se stalno čudio kako neko može da tvrdi da je razumeo moderne ljude, ako nije razumeo njihovu odeću. Da bi umetničko delo bilo vanvremensko, ono je za njega moralo da uhvati i zamrzne suštinu tog vremena i to nikako drugačije nego kroz okruženje, gestikulaciju i odeću. Najviše je zamerki imao na račun slikara i nazivao je pukom lenjošću to što su mnoge ljude na slikama predstavljali u odeći iz prošlosti: „Draperije Rubensa ili Veronesa nikoga neće naučiti kako da naslikaju moderne, savremene materijale. Osim toga, krojevi nisu ni približno slični… A držanje savremene žene daje njenoj haljini život i karakter kakav nisu imale žene u prošlosti“. Bodler je samu činjenicu da je moda tako prolazna i konstantno u procesu menjanja koristio kao oznaku modernosti jer je i savremeno društvo upravo takvo. Pravi umetnik je, bio on pisac ili pesnik, prema njegovom mišljenju morao da nauči kako da destilira večno iz prolaznog. Slikovito rečeno njegovim rečima: „Koji bi se to pesnik usudio da, prilikom opisivanja velike lepote, odvoji ženu od njene haljine?“
