Reciklaža je u našoj zemlji na veoma niskom nivou, pa iako se primećuje blagi porast u tom pravcu statistički podaci koji govore kako se u Srbiji reciklira svega 1% otpada, ne idu nam u prilog. Slična situacija je i u većini zemalja regiona. Reciklaža je i dalje nedovoljno zastupljena pa ukoliko se i sprovodi, to je pre svega dobrovoljni čin pojedinaca, a ne ozbiljan sveobuhvatan plan države i društva.
Država ne stimuliše dovoljno građane da razvrstavaju otpad niti im lokalna samouprava omogućava da to urade postavljanjem odgovarajućih kontejnera za razvrstavanje otpada. Tek ponegde mogu se videti odgovarajući kontejneri i ne može im se pohvaliti svaka opština niti kvart. Za pohvalu je akcija JKP Gradska čistoća koja je organizovala akciju Eko kesa za čistiji grad kojom se građanima koji se upuste u reciklažu PET, MET i papirnog otpada daje 20% popusta na račun za infostan. Detalje o akciji pročitajte ovde. Ipak treba uzeti u obzir da je ovom akcijom obuhvaćeno svega desetak beogradskih opština kao i činjenicu da kampanja nije značajno medijski propraćena niti je većinsko stanovništvo o njoj obavešteno.
U velikom broju zemalja Zapadne Evrope, građani koji recikliraju simbolično su stimulisani bilo da je reč o odbitku od poreza ili u zamenu za recimo plastičnu ambalažu dobijaju nekoliko centi. Kod nas još uvek ne postoji razvijen, održivi sistem koji bi građane kontinuirano motivisao da odvajaju otpad i recikliraju. Osim što je neophodno obezbediti uslove za razvrstavanje otpada potrebno je edukovati ljude i objasniti im zbog čega je važno da odvajaju otpad i bacaju ga na mesto predviđeno
za bacanje smeća.
Problem divljih deponija je jedna velika, bolna tema koju takođe treba ozbiljnije razmatrati. Nakon poplava koje su se događale u našoj zemlji u poslednje dve godine pokazalo se da priroda ima svoj odgovor na nebrigu i uništavanje životne sredine. Međutim, umesto da “nadležni i odgovorni” kao i obično slegnu ramenima i izjave kako je sve što se dogodilo “Božija volja” i kako se na prirodu ne može uticati, možda bi trebalo razmisliti da li bi se sve odigralo na isti način da je urađena prevencija, da se brane održavaju, da se kanali i reke ne zatrpavaju smećem, ali i to je jedna od stvari koje će biti aktuelne tek ako i kada do sledeće “katastrofe” dođe, ako i tada.
Drugim rečima, ako ste kao pojedinac zainteresovani za reciklažu potrebno je da sami obavite istraživanje. Dobra startna pozicija je portal recikleri Srbije gde ćete pronaći brojeve telefona call centara za reciklažu različitih vrsta otpada, od baterija i elektronskog otpada (koji je veoma toksičan ukoliko završi na deponiji), guma, akumulatora, auto ulja, PET ambalaže do starih automobila.
STRATEGIJA SRBIJE
“Prema Strategiji za aproksimaciju Srbije u oblasti životne sredine, u procesu prilagođavanja standardima EU, Srbija bi trebalo da uspostavi organizovano sakupljanje otpada za više od 90 odsto stanovništva do 2020. godine, nastavi izdavanje dozvola postrojenjima za upravljanje otpadom, da dostigne ciljeve EU za ponovno korišćenje i recikliranje do 2025. godine.”
Aktuelnim Zakonom o upravljanju otpadom je propisano da se otpad odlaže na deponiju samo ako ne postoji neko drugo rešenje za njegov tretman. To znači da se otpad pre odlaganja mora razvrstati i iz njega izdvojiti sve komponente koje imaju upotrebnu vrednost, dok se na deponiju odlaže samo otpad koji se ne može dalje koristiti.
KAKVA JE SITUACIJA U PRAKSI?
Nedavno je objavljena procena koja kaže kako Srbija reciklira samo jedan procenat komunalnog otpada, dok 99 odsto završi na deponiji, dok u EU samo trećina otpada završi na deponiji, a 28 odsto u reciklaži.
Prema podacima Evropske statističke službe, u Srbiji je u 2014. proizvedeno 302 kilograma otpada po stanovniku od čega je 236 kilograma tretirano (reciklirano, kompostirano, spaljeno ili odloženo na deponije).
Od količine koja je tretirana samo je jedan odsto recikliran, a 99 odsto otpada završi na deponijama, navodi Euraktiv Srbija.
Ni situacija u regionu, odnosno ostale zemlje koje streme ka članstvu u EU ne odnose se mnogo bolje od Srbije prema otpadu te i u Crnoj Gori 99 odsto otpada ide na deponije a u Makedoniji, Bosni i Hercegovini i Turskoj 100 odsto.
U EU situacija je značajno bolja, ali i tu procenat recikliranog otpada zavisi od članice do članice.
SVETLIJA BUDUĆNOST
U narednih nekoliko godina u Srbiji se očekuje otvaranje još regionalnih centara za reciklažu otpada i veruje se da će se procenat reciklaže od trenutnih 1% (odnosno optimističnih 5% kako neki izvori navode) porasti na 50% u godinama koje dolaze.
Na domaćim portalima pre nekoliko dana osvanula je vest kako se u Bajinoj Bašti priprema izgradnja jednog reciklažnog centra uz pomoć sredstava dobijenih od Kraljevine Švedske, dok će jedan deo finansirati gradska opština iz svojih sredstava.
Ukoliko želimo da se ozbiljnije pobrinemo za životnu sredinu i smanjimo naš negativan uticaj na istu, potrebna je adekvatna edukacija i motivacija prosečnog stanovnika.
Dnevnopolitičke teme često izbijaju u prvi plan, problemi prosečnog čoveka i briga za vlastitu egzistenciju ne ostavljaju mnogo prostora da se sagleda šira slika i razmišlja o ekologiji, ali ako shvatimo da naše delovanje ima dugoročne posledice ne samo na našu generaciju nego i i na generacije koje tek dolaze, trebalo bi da više razmišljamo o ovim stvarima. Zapitajte se da li će vaši unuci, ili čak i vaša deca moći da odu na pecanje, piju vodu sa potoka ili uživaju u prirodi sa svojim porodicama ukoliko mi budemo razbacivali smeće koje svakodnevno proizvodimo i skladištimo na neodgovarajućim mestima.
“Mi ovu prirodu nismo nasledili od naših očeva već smo je pozajmili od naših unuka.”
kao neko ko se bavio organizacijom nekog sistema z areciklazu u jednom manjem mestu u Srbiji, mogu da kazem da smo vrlo vrlo daleko od uspostavljanja istog. Glavne prepreke su u nasem birokratskom sistemu, od lokalnih samouprava do ministarstva, gde su prepreke na svakom koraku, od normativnih akata, ne pripremljenost i nezainteresovanost birokrata. Na nivou EU ima dost apovoljnih kredita za ekologiju i manipulaciju sa smecem ali potrebno je raditi i sto je josh vaznije dobro planirati. Nije dovoljno samo psotaviti razlicite kontejnere, sistem se tu ne zavrsava, nego mora da ide do deponije i do krajnih korisnika tih proizvoda.