Još u osnovnoj školi na časovima biologije susrećemo se sa rečenicom da se biljke razmnožavaju oprašivanjem. Najmnogobrojniji oprašivači među insektima su pčele. Statistika kaže da od njihove aktivnosti zavisi svaki treći zalogaj hrane koju konzumiramo. U Srbiji danas živi oko 850 vrsta pčela i sve su podjednako značajne za održavanje biodiverziteta. Naučnici tvrde da bi nestankom pčela vrlo brzo došlo do nestanka mnogih biljnih vrsta, kao i do nestašice hrane – samim tim bi i ljudska populacija bila značajno ugrožena.
Tekst: Nataša Bućić
Zašto je došlo do ovako rapidnog smanjenja broja ovih vrednih insekata?
Odgovor je očigledan – pčele vole da žive u zdravom i čistom okruženju. Nagli porast stanovništva, doveo je do neuravnotežene urbanizacije. Čovek je nesumnjivo doprineo urušavanju prirodnih ekosistema i preoteo stanište od biljnih i životinjskih vrsta koje su ga do tad naseljavale. Upotreba različitih građevinskih materijala i stvaranje naseljenih područja dovode do različitih tipova zagađenja i stvaranja atipične mikroklime, što nikako ne pogoduje pčelama. Njihove zajednice u ovakvom okruženju bivaju direktno ugrožene i uskraćene za pašu, koja im je neophodna. Aerozagađenje takođe ima veoma nepovoljan uticaj, kao i neumerena i široko rasprostranjena upotreba pesticida. Na ovaj način ulazimo u jedan začarani krug gde čovek preotima stanište pčelama, njihov broj se smanjuje, što direktno utiče na smanjenje biodiverziteta – zato što pčele kao oprašivači sa svojim aktivnostima izostaju i dolazi do urušavanja ekosistema. Ono što takođe treba da znamo je da nisu važne samo medonosne pčele, već i one koje to nisu.
Šta je ono što mi možemo da uradimo kako bismo pomogli opstanak pčela?
Na prvom mestu je edukacija – da naučimo kako njihova društva funkcionišu, šta bi trebalo izbaciti iz svakodnevne upotrebe kako bismo smanjili stopu zagađenja, da se informišemo koje biljke vole, a koje ne. Onda neke od tih biljčica, na obostrano zadovoljstvo, možemo da zasadimo u svojim baštama.
Istraživanja su pokazala da su pčele veliki ljubitelji autohtonih (starinskih) vrsta, na šta treba obratiti dodatnu pažnju. Hibride je poželjno što više izbegavati. Zanimljivo je da pčele razlikuju boje – plava, ljubičasta, bela i žuta ih naročito privlače. Cveće treba saditi u grupama i voditi računa o tome da svaka sezona u godini bude pokrivena određenim vrstama, kako bi im osigurali neprekidne izvore za snabdevanje polenom. Sezonu cvetanja u martu otvara vrba (iva), a za njom dolaze šljiva, trešnja, višnja i jabuka. Uljana repica cveta u aprilu, a zatim u maju stupa na scenu bagrem, koji pčele obožavaju. U junu cvetanje započinju pitomi kesten, lipa, suncokret, kupina, lavanda. Tu su i veoma bitne začinske biljke – ruzmarin, žalfija i timijan. Sezonu cvetanja svakako zatvara vres, u periodu septembar-oktobar.
Ovo su samo neki od predloga koje to biljke možete zasaditi u svojim baštama kako bi pčelama obezbedili bogate izvore polena:
Letnji jorgovan ili leptirov žbun (Buddleja davidii) – Ovaj vitak žbun voli ocedito zemljište i topla staništa. Formira jake, uspravne grane, sa dugim cvetnim cvastima i uskim sivozelenim lišćem, koje ga čini prozračnim. Nega je i više nego jednostavna, dostiže visinu do 4m i divan je ukras u svakom vrtu (može biti i deo žive ograde). Cvetovi su bele, žute, rozikaste ili ljubičaste boje. Cvetove prvo formira na novim izdancima, tako da ga možemo pospešiti prolećnim orezivanjem. Neskromno možemo reći da je omiljen kod insekata i u periodu cvetanja pun malih krilatih podstanara.
Orlovi nokti (Lonicera caprifolium) – U pitanju je višegodišnja puzavica savršena za prekrivanje kapija i ograda. Raste do deset metara visine, cveta obilno u maju i junu. Cvetovi se javljaju u različitim nijansama od belo-žutih, preko belo-narandžastih, belo-ružičastih do upadljivo crvenih. Imaju veoma jak i neodoljiv miris. Ova živahna puzavica nema mnogo zahteva, dobro podnosi visoke temperature i preporučljivo je da joj koren uvek bude u hladu. Prija joj redovno orezivanje (preskočiti period cvetanja) i lako se razmnožava ožiljavanjem.
Sirijska ruža (Hibiscus syriacus) – Ovo je grm ili drvce visine do 5m. Cvetovi su široko zvonoliki, prečnika do 6cm, beli, ružičasti, ljubičasti, sa tamnijim centrom. Cveta u periodu od jula do septembra. Lako se prilagođava, koristi se pojedinačno ili u grupama. Dobro podnosi orezivanje i može se koristiti za žive ograde. Ovo bogato cvetno drvce ne traži mnogo nege i jednostavno je za održavanje.
Lavanda (Lavandula spp.) – Postoji veliki broj vrsta lavande. Sve ih karakteriše jak i prepoznatljiv miris koji potiče od eteričnog ulja koje sadrže. Cvetovi su plavičaste boje i nalaze se na prostim cvetnim drškama. U pitanju je polu-loptasti žbun prečnika do 120cm čiji životni vek može da dosegne do 30 godina. Lavanda voli visoke temperature, osunčane i svetle položaje, zaklonjene od vetra, kao i dobro drenirano zemljište. Cveta u periodu između juna i avgusta.
Ruzmarin (Rosmarinus officinalis) – Ruzmarin je mediteranska biljka koja zahteva dobro drenirano tlo i puno svetlosti. U pitanju je grmolika biljka kojoj prijaju suvi tereni na južnim padinama. Može da dosegne visinu do 180cm. Listovi su igličasti i intenzivnog mirisa, cvetovi su svetlo plavi do ljubičasto-plavi, rastu u grozdastim cvastima. Cveta u periodu od marta do maja, a ponekad ima i drugo cvetanje u septembru. Miris je jak, nalik na kamfor. Koristi se kao začinska biljka, u kozmetologiji i aromaterapiji.
Matičnjak (Melissa officinalis) – Poznat je još pod nazivom melisa, pčelinja trava i medenka, što samo po sebi ukazuje na to koliko ga ovi insekti vole. Miriše na limun i bliski je srodnik žalfije i lavande. Matičnjak je višegodišnja, otporna biljka, koja na istom zemljištu ostaje 5-6 godina. Stabljika doseže visinu do 60cm. Cvetovi su sitni, beli, ružičasti ili žućkasto-beli. Cveta od jula do septembra i ima izrazita lekovita svojstva.
Žalfija (Salvia officinalis) – To je višegodišnja biljka, veoma otporna na sušu. Listovi su svetli, sa obe strane orasli dlačicama. Cvet je klasast, plave ružičaste ili bele boje i vrlo prijatnog mirisa. Cveta od maja do kraja jula, a med dobijen od ove biljke izuzetno je bogat vitaminom C i jedan od popularnijih je u lečenju različitih oboljenja. Visoke dnevne temperature pogoduju njenom rastu i nagomilavanju eteričnih ulja.
Neven (Calendula officinalis) – Neven se u Evropi još od XII veka gaji kao ukrasna i lekovita biljka. U pitanju je jednogodišnja, nekad dvogodišnja zeljasta biljka, sa stablom visokim do 70 cm. Cvetovi su lako prepoznatljivi, jarko narandžaste boje. Cveta od juna do septembra i cvetovi su karakterističnog blagog mirisa. Voli sunce i toplotu, prijaju mu svetli položaji. Dobar je predusev za druge kulture i koristan je za odbijanje nematoda u tlu. Dobar je komšija paradajzu, šargarepi i peršunu. Ima mnoga lekovita svojstva.
Cinija (Zinnia spp.) – Karakteriše ih dug period cvetanja, od leta do jeseni, sve do prvih mrazeva. Jednostavne su za uzgajanje, nisu zahtevne i mogu rasti na svakom tlu. To su jednogodišnje cvetnice, mogu biti visoke i niske rastom i jedna su od najčešće gajenih vrsta cveća naših baka. Vole sunčane položaje i preporučljivo ih je redovno brati, kako bi još više cvetale. Cvetovi mogu biti beli, roze, ljubičasti, crveni, bordo, žuti i narandžasti. Vole ih pčele, leptiri i bubamare. Divan su ukras svake bašte.
Fuksija (Fuchsia sp.) – Fuksija je kod nas poznata i kao minđušica. To je trajna, višegodišnja biljka koja se može gajiti kao grm ili puzavica. Cveta od proleća do jeseni predivnim i neobičnim zvonastim cvetovima. Originalan cvet fuksije je purpurno-crvene boje. Zanimljivo je da je prva sintetička boja fuksije nazvana fuksin, a tek je kasnije preimenovana u magenta – jednak odnos crvene i ružičaste boje. Fuksija voli sunce, ali je treba zaštititi od jakog podnevnog sunca.
