Prvi put su 1972. spojeni DNK dva različita organizma što označava početak nove naučne discipline nazvane genetski inženjering.
Iako je genetski inženjering star preko 30 godina on se još uvek smatra novom tehnologijom. Mogućnosti su neiscrpne ali se efekti i dobri i loši, ne mogu sagledati u tako kratkom periodu. Posledice manipulisanja genima mogu se spoznati tek kroz nekoliko generacija potomaka.
Velike korporacije iza kojih stoje velike države, žure da što pre komercijalizuju nova otkrića, ne vodeći računa kako će se novi organizmi odraziti na životnu sredinu.
Nakon što su napravljeni, tvorci ovih “unapređenih” organizama poželeli su da patentiraju svoje izume. Međutim, tu se javlja pre svega etički problem, kako patentirati nešto što je produkt prirode ili živo biće?
Nakon prvobitnog otpora, američki sud je napravio veliki presedan i dozvolio patentiranje živih organizama.
Prelomni trenutak za budući eksplozivni rast i razvoj biotehnološke industrije desio se 1980. u SAD kada je u slučaju Dajmond protiv Čakrabartija (Diamond vs Chakrabarty), tesnom većinom (5:4), Vrhovni sud presudio u korist patentiranja živih organizama (u ovom slučaju to se konkretno odnosilo na genetski modifikovanu bakteriju), pod obrazloženjem da je vlasnik patenta uveo novi genetski materijal u ćeliju bakterije i na taj način stvorio nešto što nije proizvod prirode, te je shodno tome podložno patentiranju.
Na temelju te odluke, pet godina kasnije (1985.), Služba za patente i robne marke SAD (U.S. Patent and Trademark Office, USPTO) odlukom u slučaju Ex Parte Hibberd otvorila je vrata patentiranju biljaka koje se razmnožavaju polnim putem. To je, dalje, omogućilo da se biljke tretiraju kao „pronalasci“, farmeri onemoguće da čuvaju i presađuju seme i spreči slobodno naučno izučavanje bilo koje patentirane vrste.
Posle ovoga industrija je počela ubrzano da proizvodi i patentIra gotovo sve. Počelo je od genetski modifikovanih organizama, a danas je moguće patentirati gene, novopronađene ali i već postojeće samo izmeštene u nove uslove. Postavlja se pitanje gde su granice. Da li kroz nekoliko decenija možemo da očekujemo da se ljudski geni i DNK na istovetan način takođe patentiraju i masovno proizvode?
Divlji srodnici biljaka koje se genetski modifikuju se najvećim delom, ako ne i u potpunosti, nalaze na teritorijama siromašnih zemalja i dostupni su za korišćenje bez nadoknade. Pretpostavimo da se gen izolovan iz divlje biljke ugradi u novu GM biljku, novostvorena GM kompanija patentira i kasnije prodaje državi seme iz koje je besplatno dobila gen. Ovo predstavlja direktnu eksploataciju i na indirektan način privatizaciju javnih resursa.
Vrh apsurda genetskog patentiranja je veliki broj parnica koje vodi uglavnom kompanija Monsanto protiv poljoprivrednika u različitim zemljama.
Krajem devedesetih godina prošlog veka Monsanto je ušao u Indiju na velika vrata sa genetski modifikovanim semenon Bt pamuka. Uz svesrdnu podršku medija i lokalnih (a i federalnih) uprava, Monsanto je krenuo sa prodajom ovog semena za koje je tvrdio da daje veći prinos i da je otporno na štetočine i sušu. Uz seme se, naravno, prodavao i Monsantov herbicid.
Međutim, pokazalo se da su data obećanja neodrživa u praksi, suša je ugrožavala prinos, a i cene pamuka su globalno padale. Seme GM Bt pamuka bilo je 10 puta skuplje od semena tradicionalnog pamuka a moralo je, za razliku od tradicionalnog semena, da se svake godine ponovo kupuje bilo zbog ugovora, bilo zbog ugrađenog terminator gena (seme je dizajnirano tako da se sledeće godine samouništava i ne može da se koristi).
U cilju promcije GM semena država je zabranila distribuciju iz domaćih banki semena, tako da su polako izbačena iz upotrebe tradicionalna semena po indijskim selima. Da bi opstali, seljaci su počeli da dižu kredite kod banaka, a sve češće nisu mogli da ih otplaćuju.
Od 1997. počeo je enormni rast broja samoubistava među indijskim seljacima. U periodu od 1997. do 2008. procenjuje se da je samoubistvo izvršilo oko 200.000 poljoprivrednika, što predstavlja najveći talas samoubistava u istoriji
Dr Vandana Šiva (Vandana Shiva), lider pokreta za izbacivanje Monsanta iz Indije, napisala je u svom članku “Samoubilačka ekonomija korporativne globalizacije” iz 2004. da, umesto da siromašni seljaci imaju pristup besplatni tradicionalnim semenima, oni moraju svake godine da se zadužuju da bi kupili seme, sve dok dug ne postane neotplativ, što ih navodi da prodaju svoje bubrege ili izvrše samoubistvo. Iako Monsanto tvrdi da nema veze sa ovim samoubistvima, mnogi analitičari tvrde da ima. Ovde treba imati u vidu i indijski zakon o nasleđivanju koji važi za hindu zajednicu (a njih najviše i ima). Taj zakon predviđa da dug umrlog ne nasleđuju potomci. To znači da banke i Monsanto ne mogu na osnovu duga preuzeti imanje onoga koji je umro ili se ubio, već imanje nasleđuju supruga i deca bez duga.
Kompanije koje komercijalno proizvode GMO, kao što su Monsanto, DuPont, Dow itd., tesno sarađuju ili su u partnerskim odnosima sa kompanijama koje se bave proizvodnjom hrane, kao što su Nestle, Pepsi, Coca-cola, Heinz i mnoge druge, tako da zagovornici GM hrane čine veliki i moćni lobi.
GMO u Srbiji
Vikiliks je objavio poruku u kojoj je pisalo da je srpska skupšina u maju 2009. usvojila veoma restriktivan zakon po kome je zabranjeno gajenje, korišćenje i tranzit GMO i da taj zakon nije kompatibilan sa STO (Svetskom Trgovinskom Organizacijom). Pošto su iz ambasade izrazili zabrinutost zbog donešenog zakona dobili su uveravanja od Ministra za poljoprivredu Saše Dragina da će sve uraditi da se zakon promeni do jula. U poruci je rečeno da ambasada ima informacije iz ministarstva da Dragin neće dozvoliti da se zakon promeni jer želi da zaštiti domaće proizvođače prirodne soje. Takođe je rečeno da su američkoj ambasadi ministri Mlađan Dinkić i Jasna Matić obećali da će pogurati promenu zakona, Dinkić je obećao i angažman premijera Cvetkovića.
I danas se krijumčari GM soja, čak i GM kukuruz ali nema pouzdanih podataka u kom obimu. Kada se otkriju GM usevi, oni se na licu mesta uništavaju.
Ukoliko se gajenje i korišćenje GM hrane ozakoni u Srbiji, da li će Monsanto i kod nas da primeni Brazilski recept i naplati licencu za svu GM soju i GM voće, koji su krijumčareni ili uvezeni na crno?
U EU, zakon za zaštitu potrošača je uspostavio standard, koji važi i kod nas, da ako neki proizvod ima 0,9 odsto GM mora biti obeležen.
EU je dozvolila uvoz ovih proizvoda, ali pod uslovom da prođu kroz stroge kontrole i da budu jasno obeleženi, što na pr. u Americi nije slučaj jer se ovi proizvodi smatraju neškodljivim po ljudsko zdravlje pa ih nije potrebno odvajati i obeležavati.
2000. godine je naša tadašnja vlada prihvatila donaciju Amerike od 50.000 tona genetski modifikovane soje. Danas se procenjuje da je pod sojinom sačmom više od nekoliko hiljada hektara.
Poslednjih desetak godina u Srbiji se proizvodi genetski modifikovana soja kojom se hrani stoka. Ovakvu soju seljaci seju na svojim njivama isključivo zbog nižih troškova proizvodnje. Taj problem traje već nekoliko godina i neodlučnost države da uništi te useve doprinela je tome da se broj hektara pod GM sojom sve više širi.
Do sada se verovalo da sa GM sojom građani Srbije dolaze u dodir samo preko uvoznog mesa i mesnih prerađevina, ali redovne inspekcije Ministarstva poljoprivrede pokazala je da ovu kulturu gaje mnogi ratari širom Srbije.
Jedini način da se spreči da genetski modifikovana hrana dospe do rafova u prodavnicama jeste intervencija nadležnih na njivi koja je do nije bila dovoljno revnosna.
Zaključak:
O GM organizmima, nažalost, ne znamo dovoljno da bi mogli da sa sigurnošću kažemo da nisu štetni po ljudsko zdravlje, a eksperimenti rađeni na pacovima to i pokazuju.
Pozivanje na pravila EU i njihov zahtev da ukoliko ne prihvatimo GMO nećemo moći da uđemo u uniju, nije dobar argument jer je 50 odsto zemalja EU zabranilo proizvodnju i korišćenje ovih organizama.
Obećanje kako će naši poljoprivrednici profitirati od GM semena, takođe ne stoji, jer su troškovi proizodnje GM proizvoda iz godine u godinu sve viši, (računajući legalno plaćanje semena svake godine i velike količine herbicida za uništenje korova) dok je cena tih istih proizvoda na berzi sve niža. (i u odnosu na konvencionalno gajene i u odnosu na organski uzgajane proizvode)
Postavlja se pitanje ko bi na kraju imao koristi od ozakonjenja GMO u Srbiji?
