April, mesec buđenja i rasta, i mesec u kome se slavi Međunarodni dan planete Zemlje
U cilju povećanja svesti ljudi o ugroženosti planete, 22. aprila se navršava 51. godišnjica proslave ovog dana koji svoj koren ima u ekološkim pokretima koji su se razvili sedamdesetih godina prošlog veka. Kako je ova svest sve prisutnija, da se primetiti da poslednjih godina mnogi ekološki pokreti širom sveta zapravo posvećuju ceo mesec april slavljenju planete Zemlje (Earth month) i to kroz razne radionice, predavanja ali i preporuke akcija kako kao pojedinci možemo da učestvujemo u posvećivanju pažnje našoj planeti.
U duhu edukacije i širenja dobrih ideja, ovaj mesec predstavljamo ideju odrasta, kao jednu od bitnih tema kada preispitujemo budućnost našeg društva. Da li je odrast samo utopijska slika društva u kojoj imamo socijalnu i ekonomsku jednakost ili je realna i buduća alternativa postojećem sistemu? Ili je pre tehnologija ta koja ima najveći potencijal u rešavanju problema sa kojima se suočavamo danas kada je u pitanju životna sredina? A možda je više i do sporazuma koji su napravljeni na globalnom nivou, poput Pariskog ili Ciljeva održivog razvoja?
Prečesto čujemo kako nam je rast, i to prvenstveno ekonomski rast u društvu, neophodan za dalji razvitak društva i podizanje životnog standarda. Ali po koju cenu taj rast zapravo dostižemo? Da li naša društva zaista moraju da deluju po principu individualizma i takmičenja „vrednosti“ koje su proizašle iz neoliberalne ekonomije? Već duže od pedeset godina govorimo o povezanosti ekonomskog sistema sa uništavanjem prirode, nastanku nejednakosti kako između različitih delova sveta tako i između ljudi. Međutim, čini se da ta svest još uvek nije dovoljna da slomi ideologiju koja propagira da je ekonomski rast neophodan za prosperitet i društveni progres. Ono što trenutno vidimo jeste rapidan gubitak flore i faune, do te granice da su neke vrste u potpunosti izumrle. O ovome svedoči i izveštaj Svetske fondacije za prirodu (WWF) koji je objavljen prošle godine. U njemu se navodi pet različitih kategorija (zagađenje, prekomerna eksploatacija prirode, klimatske promene, promena namene zemljišta i mora i invazivne vrste i bolesti), što govori o tome koji su faktori uticali na pomenuti gubitak. Svi ti faktori su zapravo prouzrokovani svetskom potražnjom za određenim resursima, propraćeni idejom potrebe za ekonomskim rastom. Elem, do sada je već opšte poznato da ako ovim tempom nastavimo, prirodne nepogode, epidemije i druge nepogodnosti će nas ubrzo sustići.
Kao što se to veoma često dešava, ideje se javljaju na marginama određenih, već postojećih sistema ili novonastalih kriza i jedna od takvih ideja je upravo odrast (décroissance u svom originalnom francuskom terminu i degrowth u engleskoj terminologiji).
Ideja se prvi put javlja 70-ih godina prošlog veka, donekle kao reakcija i kritika na ideologiju rasta gde je postajalo sve jasnije da rast ne obuhvata sve zemlje podjednako. Danas, ova ideja se pretežno diskutuje među aktivistima i akademicima, ali to samo implicira da, iako postoji povećana prisutnost među određenim krugovima, odrast je još uvek daleko od generalne ili masovne diskusije u društvu.
Kako u stvari izgleda slika društva u kome bi odrast bio prisutan kao sistem u kom funkcionišemo? Prema rečima jednog od vodećih akademika koji se bavi ovom temom, Giorgos Kallis-a, društvo bi funkcionisalo na principu lokalnih ekonomija, gde se resursi dele jednako kroz drugačije, reformisane demokratske institucije i gde se zapravo granice konzumacije prirodnih sredstava ne prelaze. Odrast ne može da funkcioniše u sklopu kapitalističkog ekonomskog sistema, jer srž kapitalističkog sistema jeste eksploatacija i što veća proizvodnja i konzumacija.
Ostatak teksta Ane Mandinić: „Odrast (realna) alternativa ili utopija?” možete pročitati u aprilskom izdanju Plezira od 50-57 stranice.
