Da li ste znali da 1/3 proizvedene, jestive, upotrebljive hrane svake godine završi na deponijama širom planete? Istovremeno, prema trenutnim procenama, oko milijardu ljudi na svetu ne može da priušti sebi jedan jedini obrok tokom dana.
Često slušamo kako nam je potrebno još hrane kako bi se nahranili svi ti ljudi. O tome kako je poljoprivreda neefikasna. Kako treba da kupujemo patentirana zrna raznoraznih multinacionalnih kompanija, koje su zgrnule čitavo bogatstvo na GMO semenu, jer je to navodno jedini put da se čovečanstvo nahrani. To naravno nije tačno. Ono što je potrebno jeste bolje rasporediti postojeću hranu – ponegde čak i smanjiti proizvodnju i upodobiti je održivim načinima proizvodnje – ali i naučiti ljude racionalnoj potrošnji i nerasipanju resursa.
Da bi se bilo koja namirnica proizvela potroši se ozbiljna količina resursa. Kada, svesni te informacije, pomislimo na to da trećina sve te hrane završi na otpadu zaključimo da se neko ozbiljno zaigrao. Proizvodnja hrane je vodeći uzrok deforestacije (raskrčivanja šuma), dezertifikacije, masovne potrošnje vode i gubitka raznovrsnosti života na Zemlji. Sa poboljšanjem životnog standarda i pojeftinjenjem hrane, problem bacanja onog što jedemo postaje jedan od vodećih problema u svim razvijenim zemljama.
Vlade mnogih zemalja poslednjih godina usvajaju različite strategije kako bi pronašle efikasno rešenje za ovaj problem, koji je nažalost samo u porastu. Gde nastaje problem, zbog čega toliko hrane završi ne deponiji? Naime, velika količina hrane propadne već u samom startu: njenom ubiranju i selekciji pre prvog transporta. Gomile neiskorišćene hrane ostaju na poljoprivrednim gazdinstvima i nikada ne dospeju do marketa, pijaca ili restorana, samo zato što plodovi ne izgledaju reprezentativno.
Ovo je posebno učestalo u razvijenim zemljama, gde su kupci u marketima navikli na robu koja izgleda „kao nacrtana“, bez ijedne ogrebotine i pravilnog oblika koji nipošto ne sme da odudara od uobičajenog. Ovakav trend poslednjih godina možemo primetiti i u domaćim marketima.
Kao odgovor na ovakvo rasipanje hrane javio se pokret Ugly Fruit Movement, nastao u Evropi. Inicijativama poput ove pokušava da se skrene pažnja na voće koje je jednako dobro, već samo ne izgleda savršeno, zbog čega su ljudi skloni da ga odbace. Kako bi se sprečilo da velike količine hrane propadnu pokreće se sve veći broj onlajn platformi poput Imperfect produce, na kojima se kvazi-nesavršeno voće prodaje po dosta povoljnijim cenama.
Takođe, postoje i skriveni gubici kojih verovatno ni najštedljiviji među nama nisu svesni. Kako smo navikli da određene namirnice konzumiramo na jedan način, odnosno koristimo samo jedan njihov deo, često drugi delovi te biljke ili namirnice (ako pričamo o proizvodima životinjskog porekla) bude bačen i neiskorišćen. Takvi primeri su svuda oko nas. Na primer, karfiol koji mnogi od nas vole da jedu i često konzumiraju, ima veoma hranljive i ukusne listove koji su ogromni, i čine čak 60% ove biljke. Iako imaju izuzetno veliki potencijal, ti listovi uglavnom ostaju u zemlji, ni ne koriste se u ishrani. Ista stvar se događa i u drugim granama poljoprivrede kao što je recimo ribolov. Postoji podatak da se od 40 do 60 odsto sve ulovljene ribe u Evropi odbaci pre nego što se ona ponudi kupcima.
Razlozi za to su brojni. Najčešće je u pitanju kriterijum fizičkog izgleda – dakle, veličina i oblik ribe – zatim specifičnost po pitanju potražnje za određenom vrstom, a onda i čuveni evropski sistem kvota. Do gubitaka hrane često dolazi i u procesu pakovanja i ovu stavku ne smemo zaboraviti kada govorimo o ovom problemu. Naime, uočena je direktna veza između upotrebe plastične ambalaže i povećanja bacanja hrane. Kako istraživanja pokazuju, pedesetih godina prošlog veka, kada je plastika počela masovno da se koristi kako bi se produžila svežina određenih namirnica, dolazi do povećanja bacanja hrane.
U periodu između 2004. i 2014. godine količina bačene hrane se od procenjenih 30 miliona prvo udvostručila, a onda i povećala za dodatnih 30 odsto, prema navodima Euroactive-a. Iz organizacije „Friends of the Earth“ objašnjavaju da zamotavanje, flaširanje i pakovanje hrane u plastiku ne samo što nije sprečilo njeno bacanje, već ga je i povećalo. Plastična ambalaža se danas koristi za 37 odsto hrane koja se prodaje u EU, što je čini najrasprostranjenijim materijalom za pakovanje. Materijal koji se preporučuje kao najbolja alternativa tome je staklo.
Sledeća karika u lancu bacanja su marketi i pijace, i njihova pravila da se određena vrsta robe posle izvesnog broja dana (zavisno o politici) sklanja i posledično, u najvećem broju slučajeva, završava na deponiji. U niz subjekata koji odbacuju velike količine hrane potom valja ubrojiti i velike lance restorana (naročito restorana koji prodaju fast food), zatim hotele i druge ugostiteljske objekte.
Ono što je mnogima možda neočekivan podatak jeste da smo za čak 45 odsto (neki navode i 50) bačene hrane odgovorni MI, potrošači. Domaćinstva su jedan od velikih krivaca za ovaj problem. Svi smo skloni da krivicu prebacujemo na drugog i da pokušavamo da uverimo sebe i druge kako mi sa ovim pitanjem nemamo mnogo veze i da su za to krivi oni veliki, međutim istina je da veliku ulogu igramo i mi. Često se dogodi da kupujemo hranu koja je na sniženjima, pa pomislimo kako nam je zaista potrebna jer je u pitanju dobra akcija, ali problem je što je ta hrana verovatno već bila blizu isteka roka, zbog čega mi ne stignemo da je upotrebimo na vreme.
U našoj kulturi postoji određen strah od toga da neko ostane gladan. Sigurno ste mnogo puta u detinjstvu od svojih baka i deka slušali priče o tome kakva je bila nestašica hrane i nemaština u godinama nakon Drugog svetskog rata, što je dovelo do toga da hrana počne da se doživljava kao luksuz i pokazatelj naše uspešnosti. Na slavama i različitim proslavama ste sigurno mnogo puta bili u situaciji da vas domaćini iz najbolje namere nude ogromnim porcijama kao znakom velikodušnosti, gostoprimstva i prijateljstva. Posle takvih proslava u kojima megalomanski pripremamo daleko više hrane nego što je to potrebno, uvek ostanu ogromne količine nepojedene hrane. Isto tako, i kod mlađih generacija se zbog ratnih dešavanja, nemaštine i besparice strah od nedostatka hrane mnogima uvukao u kosti, pa je poslednje što žele da vide kada se kući vrate nakon napornog radnog dana upravo polu-prazan frižider. U rešavanju ovog problema, važno je da osvestimo koje su realne potrebe nas ili naše porodice i da shodno tome racionalno kupujemo. Ovime ne samo što štedimo novac, takođe i spašavamo planetu.
Ono što je važno istaći jeste da moramo da naučimo da čitamo oznake na hrani pravilno. Dakle postoji bitna razlika između oznake „upotrebljivo do…“ i „najbolje upotrebiti do..“ (best before). Oznaka „najbolje upotrebiti do“ ne znači da je hrana nakon tog roka neispravna; naime ovo upozorenje koji mnogi od nas čitaju pogrešno se odnosi na kvalitet hrane. Do datuma koji je naveden na ambalaži proizvođač kupcu garantuje da je ta hrana najbolja, najsvežija, najukusnija, a nakon isteka ovog roka hrana ne postaje nejestiva, već samo gubi taj prefiks u superlativu. Danas oznake za ispravnost hrane možete pronaći apsolutno na svemu. Čak i na vodi! Zašto bi voda posle određenog roka mogla da izgubi svoja svojstva? Ponekad je samo potrebno razmišljati svojom glavom.
Kada je potrebno rasporediti hranu pre bacanja, treba se držati obrnute piramide koja glasi ovako: prvo nahraniti ljude, zatim ukoliko hrana više nije pogodna za ljudsku ishranu dati je stoci, onda, ukoliko to nije opcija koristiti je da bi se dobila energija (gas), zatim ako ni ovo nije opcija koristiti ostatke hrane kako bi se napravio kompost i nahranilo zemljište koje će omogućiti da iz njega rastu zdravi usevi. Poslednja stavka na listi jeste deponija, a o tome zašto ovaj korak treba da izbegnemo po svaku cenu saznaćete na kraju teksta.
HRANA ZA LJUDE
U našoj zemlji se protekle dve godine govori o zakonu o viškovima hrane. Međutim iako je radna grupa oformljena pre više od godinu dana, zakon i dalje nije donet.
ŠTA BI OMOGUĆIO OVAJ ZAKON?
Po ugledu na druge razvijene zemlje poput Francuske, on bi ponudio poreske olakšice kompanijama koje doniraju hranu u humanitarne svrhe umesto da dopuste da se ta hrana pokvari i propadne. To trenutno u Srbiji nije slučaj.
Još jedan od elemenata uspešnog rešenja ovog problema jeste otvaranje marketa sa jeftinom zdravom hranom za siromašne. Važno je istaći da mi ovde sve vreme govorimo o ispravnoj i bezbednoj hrani koja iz različitih razloga bude povučena sa rafova. Mnogo ispravne hrane se svakodnevno odbaci zbog toga što marketi ili pijace imaju pravilo da neprodato povrće i voće povlače iz prodaje posle tri dana, samo zato što ono više ne IZGLEDA najsvežije, dok je ukus i dalje sjajan. Veliki broj marketa ima politiku da se ograniči na prodaju samo određene kategorije namirnica (tipa, samo robu prve klase), pa mnogo ispravne hrane bude izdvojeno samo zbog fleka ili neobičnog oblika, koji ne utiču na kvalitet niti svežinu namirnica. Takođe, neki marketi ili prodavci na tezgama imaju problema sa nedostatkom uslova za skladištenje velike količine proizvoda.
U zemljama poput naše, u kojima ne postoji zakon koji uređuje ovu oblast na pravi način, retko se dešava da velike kompanije – bilo da govorimo o marketima, restoranima ili hotelima – dobrovoljno doniraju viškove svoje hrane ljudima i organizacijama koje se bave skupljanjem i raspodelom hrane za ugrožene kategorije ljudi. Valja naglasiti da kod nas postoji svega nekoliko primera ovakve pozitivne prakse, o kojima ćete saznati više iz intervjua sa Radmilom Ivetić iz Banke hrane, koji sledi u nastavku teksta. Reći ću vam i to da sam se prilikom pripreme ovog teksta u više navrata obraćala najvećim trgovinskim lancima u našoj zemlji, velikim lancima hotela koji svoja predstavništva imaju u Beogradu i nekoliko restorana koje sam nasumično mapirala kao moguće izvore informacija. Od svih ovih privrednih subjekata dobila sam svega dva odgovora, koji su mi u suštini potvrdili ono na šta sam i sumnjala, dok se ostali nisu ni odazvali. Veliki trgovinski lanci će radije spustiti svoje maloprodajne cene po nekoliko puta, akcijom za akcijom, a onda čekati da se roba proda ili ne proda, nego što će eventualne viškove donirati pre nego što postanu neupotrebljivi za ljudsku ishranu. Iako zvuči užasno, ovaj se problem posmatra iz ekonomskog ugla: u postojećem poretku, donacija iziskuje dodatni trošak transporta robe do ustanove ili organizacije kojoj se ona poklanja, a kompanija od toga nema nikakvih poreskih olakšica, već na donaciju plaća uobičajeni PDV.
Priča o reciklaži i korišćenju hrane za životinje, kao drugi mogući korak u našoj zemlji je i dalje misaona imenica. Što se restorana i hotela tiče, ja nisam uspela da dobijem odgovore od predstavnika izabranih privrednih subjekata, pa o tome ne mogu da pišem.
U susednoj Hrvatskoj, pre dve godine je donesen propis kojim su proizvođači, trgovci i ugostitelji oslobođeni plaćanja PDV-a na doniranu hranu, međutim ova mera nije donela željene rezultate. Kao razlozi za neuspeh se najčešće navode organizacioni problemi i visoke cene transporta. Iskustvo Hrvatske nam pokazuje da se trend doniranja smanjio i priča o zakonu i poreskim olakšicama otišla u drugi plan čim su se televizijske kamere ugasile.
Bacanje hrane bi trebalo smanjiti za 50 odsto do 2030. godine, shodno tome više od 50 evropskih propisa se trenutno odnosi na problem bacanja hrane. Iz ovih propisa proizlaze nacionalni propisi o porezima, fitosanitarnim merama, trgovini, humanitarnim udruženjima ili rokovima do kada je neka hrana ispravna. U već pominjanoj Francuskoj, zakon predviđa da preduzeća mogu da ostvare poreske olakšice u visini od 60 odsto, dok je taj procenat u Španiji recimo 35 procenata. Ovo znači da donori hrane ovaj postotak mogu oduzeti od poreza na dohodak. U Portugalu na primer donori mogu dobiti do 140 odsto vrednosti hrane u vreme doniranja ukoliko se hrana donira humanitarnim udruženjima i u socijalne svrhe.
Jedna od organizacija koja se kod nas ozbiljno bavi ovim problemom proteklih 11 godina i pomaže u raspodeli viškova hrane jeste Banka hrane. Obratila sam im se kako bih saznala više o ovoj organizaciji, njihovom načinu rada i organizacijama sa kojima sarađuju. Razgovarala sam sa Radmilom Ivetić, predsednicom udruženja BANKA HRANE, Beograd.
MOŽETE LI DA NAM ISPRIČATE MALO VIŠE O ORGANIZACIJI BANKA HRANE, KAKO JE PROJEKAT NASTAO I KAKO JE DANAS ORGANIZOVAN? KO UČESTVUJE U RADU ORGANIZACIJE?
Prva Banka hrane je osnovana 1967. godine u Americi – Feniksu, a u Evropi 1984. godine u Francuskoj. Evropsku federaciju banaka hrane (FEBA) formirale su Francuska i Belgija 1986. godine. Danas ona broji 326 Banaka hrane i ogranaka – članica koje se razvijaju u 24 zemlje Evrope i sarađuju sa 37 200 humanitarnih organizacija. Sve one funkcionišu po principima Povelje FEBA-e. 90% od ukupno 16 400 angažovanih ljudi su volonteri. Tokom 2016. godine sve članice FEBA-e su obezbeđivale ukupno 2,9 miliona obroka DNEVNO. Početkom 2006. godine, nakon što sam se srela sa Francuskinjom, Sofi Bidard, koja živi i radi u Beogradu dugi niz godina, i saznala za postojanje i delatnost banaka hrane u Francuskoj a i šire u Evropi i Americi, bila sam toliko oduševljena tom plemenitom idejom da sam odmah odlučila, zajedno sa njom, da krenemo sa pripremama oko osnivanja Banke hrane. Tako je Banka hrane Beograd (BHB) registrovana krajem te iste godine, a za Uskrs 2007. godine smo organizovale prvu akciju prikupljanja namirnica za 360 štićenika „Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju Dr Nikola Šumenković” u Petrovcu na Mlavi, kada je sakupljeno oko 10 tona hrane. Članica smo Evropske federacije banaka hrane (FEBA) od 2009. godine, sa sedištem u Briselu. Naša misija se zasniva na ideji širenja kulture davanja i deljenja, promovisanja solidarnosti i volonterizma kao i podizanju svesti o problemu siromaštva i bacanja hrane.
Sprovodili smo mnoge, razne akcije, projekte a još uvek sprovodimo nekoliko tradicionalnih projekata:
- Projekat „Magični doručak“ organizujemo u saradnji sa kompanijom METRO Cash&Carry, Credit Agricole bankom i gradskim Sekretarijatom za obrazovanje i dečiju zaštitu. Cilj projekta je podela hrane za 36 škola za decu sa smetnjama, širom Srbije, kao i da skrenemo pažnju javnosti na njihove probleme i da promovišemo solidarnost sa socijalno ugroženim grupama.
- „Novogodišnja kutija” je humanitarna manifestacija koju organizujemo po deveti put, sa istim, gore navedenim, partnerima, povodom Novogodišnjih praznika. Svake godine se deci iz najsiromašnijih porodica, iz predškolskih ustanova, sa svih 17 beogradskih opština, podeli 1000 paketića nakon izvedene novogodišnje predstave za decu u Sava Centru.
- Povodom Svetskog dana hrane (16. oktobar), uskršnjih i novogodišnjih praznika organizujemo prikupljanje osnovnih životnih namirnica za socijalno ugrožena lica širom zemlje u saradnji sa kompanijom Delez Srbija kao i partnerskim organizacijama koje su uključene u projekat „Pomažemo da imaju i oni koji nemaju“, koji takođe sprovodimo sa kompanijom Delez Srbija. Inače, sprovodimo i 2 sistemska projekta:
- „Pomažemo da imaju i oni koji nemaju“, projekat pokrenut početkom 2015. godine u partnerstvu sa kompanijom Delez Srbija, u okviru kojeg BHB koordinira 70 organizacija koje preuzimaju II klasu voća i povrća (ViP) iz 165 Delezovih marketa, u 34 grada/opštine. Svakog meseca one podele 40-45 tona ViP-a svojim članovima/ korisnicima (preko 8 000).
- U okviru projekta koji sprovodimo sa KFC restoranima od februara 2017. godine, 6 organizacija koje koordiniramo u preuzimanju piletine iz 7 KFC restorana u Beogradu i Novom Sadu, preuzele su do sada preko 6 tona robe i podelile je svojim članovima (oko 500).
Tokom svih godina, u Banci hrane su radila samo dva zaposlena, zbog ograničenih sredstava, a volonteri su bili angažovani uglavnom za akcije odnosno kratkoročno. S obzirom na to da se posao stalno širio, povećavao a kapaciteti BHB, kako logistički tako i u ljudstvu, bili isti, svake godine se radilo u sve težim uslovima. Ove godine se fokusiramo na traženje sredstava kako bismo mogli da povećamo radne kapacitete odnosno da radimo u normalnim uslovima i pomognemo što veći broj ugroženih sugrađana.
KO SU PARTNERI SA KOJIMA BANKA HRANE UČESTALO SARAĐUJE? KOLIKO SMO OBAVEŠTENI U PROGRAMU JE KOMPANIJA DELEZ SA KOJOM IMATE VIŠEGODIŠNJU SARADNJU. DA LI PORED OVE KOMPANIJE POSTOJE I DRUGI PRIVREDNI SUBJEKTI KOJI DONIRAJU VEĆE KOLIČINE HRANE?
Kompanija Delez Srbija je naš dugogodišnji partner i glavni donator. Pored zajedničkih projekata koje realizujemo, Delez Srbija nam redovno donira i osnovne životne namirnice (ulje, šećer, brašno, pirinač, konzerve tunjevine). Ostali donatori su: Carnex, kompanija SOKO ŠTARK koja posluje u sistemu Atlantic grupe, UNISOL group (Polimark), COCA-COLA HBC Srbija, DTD Ribarstvo, IKEA Food, NESTLE ADRIATIC S, NELT CO, Trampex itd.
DA LI SARAĐUJETE I SA RESTORANIMA, VRTIĆIMA, ŠKOLSKIM I STUDENTSKIM MENZAMA, KAO I VELIKIM HOTELIMA? DA LI STE NAIŠLI NA RAZUMEVANJE DA NEKE OD OVIH PRIVATNIH ILI DRŽAVNIH ORGANIZACIJA PODELE SVOJE VIŠKOVE HRANE?
Započeli smo dugoročnu saradnju sa AmRest – KFC restoranima. Inače, pre nekoliko godina smo realizovali humanitarnu akciju „Nedelja restorana“ sa 10 beogradskih restorana (Franš, Tribeca, Zlatnik, HYPE Lounge, Žabar, Grčka taverna Piatakia, Campo de Fiori, Vespa Bar, Balzac i Lavina) koji su tokom te nedelje obezbedili 1150 obroka za Zavod za vaspitanje dece i omladine na Voždovcu i Dom za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi. Oni su svakodnevno pripremali 160 obroka koje je BHB dostavljala korisnicima ove dve ustanove. Povremeno nam se javljaju iz restorana, hotela, kantina firmi, pa i rektorata, kao i fizička lica, kojima ostane hrane nakon većih proslava. Međutim, kod nas još uvek ne postoji odgovarajuća pravna regulativa, kao u većini zemalja Zapadne Evrope, koja bi omogućila preuzimanje viškova hrane iz restorana, hotela, kantina itd.
KOJA VRSTA HRANE KOJA SE DONIRA VAŠOJ BANCI HRANE JE U PITANJU, DA LI POSTOJI NAČIN DA SE NJENA ISPRAVNOST PROVERI?
Banci hrane se mogu donirati svi dugotrajni proizvodi kao što su: ulje, šećer, so, pirinač, testenina, brašno i ostali proizvodi od žitarica, pahuljice, sirće, začini, supe u kesici, pasulj (suvi), konzervirana hrana (sardine, paštete, mesni narezak, konzervirano voće i povrće, gotova kuvana jela), mešana salata (u tegli), cvekla, paprika, krastavčići, pudding, čokolada, keks, biskviti, marmelada, eurokrem, med, mleko u prahu ili dugotrajno, čajevi, kafa, sokovi i dr., kao i suhomesnati i kratkotrajni proizvodi (margarin, majonez itd.) koje možemo odmah isporučiti organizacijama koje imaju kuhinju odnosno frižidere. Primamo i sredstva za čišćenje i ličnu higijenu jer nam to dosta traže posebno organizacije koje imaju dnevni boravak. Sveže meso i ribu ne primamo, iz bezbednosnih razloga. Što se tiče ispravnosti hrane, vodimo računa o roku trajanja kao i uslovima čuvanja proizvoda, koji su navedeni na svakom artiklu i koje proveravamo a, da bi se maksimalno sačuvao kvalitet namirnica odnosno njihovi osnovni sastojci, poštujemo propisane temperaturne i druge uslove skladištenja.
PO KOM KLJUČU SE VRŠI RASPODELA HRANE I DA LI IMATE POVRATNU INFORMACIJU O TOME DA JE HRANA DOSPELA U RUKE KORISNIKA KOJI SU NAJUGROŽENIJI?
Vodimo evidenciju o doniranim namirnicama – koje namirnice, koliko, kada i kojoj organizaciji smo podelili. U zavisnosti od vrste doniranih namirnica propratni dokumenti su različiti. Na primer, za sveže voće i povrće preuzeto u distributivnom centru Delez Srbija, organizacije nam pošalju izveštaj o podeli donacije (na koliko porodica je podeljena, da li je samo u jednom mestu ili i u okolnim mestima, a u svojoj evidenciji one imaju spisak korisnika kojima su uručili namirnice. Takođe nam pošalju i poneku fotografiju). Organizacije koje imaju dnevni boravak ili Narodne kuhinje ne dele hranu svojim korisnicima već je koriste, pripremaju za njih, u svojim prostorijama itd. Inače, jedan od principa rada BH i jeste da se namirnice ne doniraju direktno krajnjim korisnicima već posredstvom organizacija s obzirom da one vode evidenciju svojih članova i da najbolje znaju koji su najugroženiji odnosno kojima je pomoć u hrani najpotrebnija. U Beogradu smo upoznali sve zastupnike organizacija (osim nekoliko njih koji su nam se skoro obratili). Većina njih je osnovalo organizaciju iz ličnih razloga (jer im dete ili neko u porodici ima određenih zdravstvenih problema itd.) i imaju empatiju prema drugima. A ima i organizacija koje su članice međunarodnih organizacija i koje moraju da poštuju njihova pravila rada itd. Organizacije iz unutrašnjosti čije predstavnike još nismo upoznali (zbog ograničenih kapaciteta) uključili smo u naše projekte uglavnom po preporuci organizacija sa kojim već sarađujemo, odnosno na osnovu već stečenog određenog poverenja. Većinu organizacija smo obišli, posetili i to činimo kad god smo u mogućnosti tj.u okviru naših raspoloživih kapaciteta.
DA LI POJEDINCI KOJI NISU PRI NEKOM OD UDRUŽENJA SA KOJIMA SARAĐUJETE MOGU DA VAM SE OBRATE UKOLIKO I SAMI SPADAJU U NEKU OD UGROŽENIH GRUPA?
Dosta pojedinaca nam se obraća za pomoć u hrani kako iz Beograda tako i iz unutrašnjosti. Teško im je da prihvate činjenicu da ne radimo sa pojedincima već samo sa organizacijama odnosno da nam je takav mandat kao članice FEBA-e. Što ih i razumemo s obzirom u kakvoj situaciji se nalaze jer je glad najteži vid siromaštva i ne može da čeka. Ne bi bio problem da ih uputimo na udruženja sa kojima ne sarađujemo ali je problem u tome što ni ta udruženja ne primaju ili primaju neku minimalnu pomoć od drugih subjekata te nisu u mogućnosti da im pomognu. A ne bi bilo ni fer da ih tek tako uputimo na druge organizacije znajući da im ne mogu pomoći.
GDE PRIVATNA LICA MOGU DA DONIRAJU SVOJE VIŠKOVE HRANE?
Privatna lica mogu da doniraju samo dugotrajne namirnice, u originalnoj ambalaži, a ne i svoje domaće proizvode (zimnicu, sokove itd.), iz bezbednosnih razloga.. U zavisnosti od vrste i količine donirane hrane, mi ih uputimo/ povežemo direktno sa organizacijom koja će preuzeti donaciju ili im predložimo da je odnesu do našeg magacina a mi je zatim uručimo organizaciji – stvar dogovora sa njima tj. kako im više odgovara (a zavisi i u kom delu grada se nalaze i jedni i drugi…).
KAKO POBOLJŠATI RASPODELU VIŠKOVA HRANE KAKO BI HRANA KOJA JE RASPOLOŽIVA DOSPELA DO ONIH KOJI SE NALAZE U TEŠKOJ SITUACIJI UMESTO ŠTO ZAVRŠI NA DEPONIJI?
Nažalost sve više sugrađana i organizacija nam se obraća za pomoć i teško je reći iz kojih razloga ali sigurno je da ih ima više. S obzirom na to da u saradnji samo sa jednim trgovinskim lancem godišnje spasimo preko 1000 tona samo voća i povrća, lako je zamisliti ili okvirno proračunati koliko bi moglo da se spase tj. iskoristi ViP kada bi se na isti način organizovali i svi ostali trgovinski lanci i kada bi se donirali i mnogi drugi proizvodi čija ambalaža je malo oštećena ili su pred istekom roka. Iako se u poslednje vreme, u pojedinim marketima, mogu primetiti veliki popusti na proizvodima čiji rokovi trajanja su veoma kratki, što takođe doprinosi smanjenju bacanja hrane. Svakako i postojeći zakoni doprinose ovakvoj situaciji (zakon o rokovima trajanja proizvoda – bolje iskoristi do ili upotreblivo do, kao i zakon o oslobađanju od plaćanja PDV-a na donacije itd.), jer bi u suprotnom kompanije mnogo više hrane donirale odnosno mnogo manje bi se bacala. Stoga je potrebno što pre menjati pravni okvir kako bi se što više hrane moglo podeliti ugroženom delu stanovništva.
Razgovor o hrani nastavila sam sa kuvarom Dušanom Vlatkovićem, koji ima veoma pozitivan pristup ovoj temi. Pričajući o kreativnim rešenjima i originalnim ukusima, dotakli smo se teme o kuvarima koji su počeli da koriste delove namirnica koji se ranije nisu koristili tako često ili nisu korišćeni uopšte. Dušan ovakav pristup nalazi veoma inspirativnim i inovativnim.
KOLIKO NEISKORIŠĆENE HRANE OSTAJE NA MESEČNOM NIVOU U TVOJOJ KUHINJI?
Zapravo jako malo. Razlog tome jeste pravilan pristup o kome smo govorili, ali i činjenica da na namirnice gledam kao na novac, a novac se ne baca.
OMILJENO JELO OD „OSTATAKA“ HRANE?
Ovo je teško pitanje zato što su eventualni ostaci uvek različiti. To je s druge strane odlično jer su jela koja tako nastaju potpuno neočekivana i imaju taj kapacitet da te podstiču na kreativnost i gastronomsku šarolikost. Mislim da je to sjajno, jer se menja i pristup samoj namirnici, istovremeno se gleda da se ona maksimalno iskoristi, što posledično doprinosi i nekim inovativnim ukusima. Namirnice uvek koristim sa velikim poštovanjem prema onome šta one mogu da nam pruže i naravno sa puno ljubavi. Bez ljubavi bi jelo bilo sasvim prosečan zbir sastojaka. Trudim se uvek da sve što je jestivo iskoristim. Stvar je u tome da čak i dosta stvari za koje mislimo da nisu jestive, one to pravilnom pripremom mogu postati. Recimo od kore lubenice, koju smo često skloni da odbacimo kao višak, može da se napravi izuzetno ukusan džem ili slatko.
HRANA ZA ŽIVOTINJE
Kada smo iscrpeli mogućnost da neka hrana bude iskorišćena u ljudskoj ishrani, sledeći najbolji način da je spasimo od otpada je da se ona iskoristi za ishranu stoke. Svinje su životinje koje su poznate po tome da su svaštojedi, i kada ih je čovek pripitomio njihovo mesto u domaćinstvu se znalo. One tada nisu bile hranjene veštačkim koncentratima, izmišljenom hranom niti kukuruzom i sojom, osim ukoliko navedene žitarice nisu bile neupotrebljive za čovekovu ishranu. Sa gubitkom veze između čoveka i prirode došli smo do toga da nas je industrija ubedila da pored obilja koje postoji u svakom poljoprivrednom gazdinstvu ljudi treba da kupuju odvojenu hranu za ove životinje.
U Japanu se poslednjih godina sve više govori o ekologiji, uštedi resursa i reciklaži pa je tako reciklaža ostataka hrane i njeno pretvaranje u hranu za svinje postao unosan biznis. Perfekcionisti kakvi jesu, Japanci su počeli da proučavaju kakav je uticaj određenih ostataka hrane na kvalitet svinjskom mesa. Kako kažu, ispostavilo se da se hrana koju svinje konzumirale i te kako ima uticaja na kvalitet mesa. Zato se u Japanu danas specifično može kupiti svinjsko meso od svinja koje su hranjene na primer ostacima tune ili ostacima ananasa i korom ananasa, ili specifičnih ostataka od povrća. O ovoj temi možete dosta toga zanimljivo čuti od Tristam Stjuarta, Britanca koji je čest gost dokumentarnih serijala na temu bacanja hrane (engl. „food waste“), autora nekoliko odličnih knjiga na ovu temu i izuzetno zanimljivog govornika.
Tristam je poznat po tome što zagorčava život vlasnicima velikih trgovinskih lanaca razotkrivajući šta se krije u korpama iza njihovih marketa i koliko upotrebljive hrane svakodnevno izbace na otpad. Ovaj Britanac je osim po ovom neobičnom hobiju (zavirivanju u kontejnere sa otpadom) postao poznat i cenjen i po jednom vrlo inovativnom rešenju za otpatke od tost hleba. Naime, Tristan se dosetio da bi ove ostatke koji su Velikoj Britaniji, zemlji poznatoj po čaju i tostu, zaista ogromni, mogao da iskoristi za pravljenje piva. Kako je u jednom intervjuu rekao, ideja se rodila kada je video koliko svežih tost korica s početka i kraja hleba svakodnevno bude bačeno. Dosetio se priče kako je pivo nastalo u drevnoj Mesopotamiji (od viškova žitarica i hleba) i odlučio da proba njihov recept. I, pogodite šta: upalilo je! Tako je nastao Toast Ale, pivo slatkastog ukusa za kojim su hipsteri u Britaniji poludeli.
Tristanova revolucionarna ideja bi mogla da zaživi i u ostatku sveta i pomogne da se barem jedna namirnica udalji od deponija. Zanimljivo je spomenuti da nakon prerade iz procesa pravljenja piva preostaje skrob kroz koji je prošla voda, a da se zatim taj ostatak koristi za ishranu na obližnjoj farmi svinja. Zahvaljujući preduzimljivosti i originalnosti, jedan problem je rešen, pojeden i popijen!
HRANA KAO ENERGIJA
U razvijenim zemljama poput Švedske ili Nemačke ili Južne Koreje problemu bacanja hrane se pristupa sa dodatnom ozbiljnošću. Njihovi timovi naučnika svakodnevno razmišljaju o tome ne samo kako da reše ovaj problem već i kako da svu tu hranu iskoriste kao vredan resurs. Zato sve češće možemo slušati o pozitivnim primerima kompanija koje hranu počinju da koriste kako bi se od nje stvarala energija. Takođe, mnogi pojedinci koji su odlučili da žive van mreže (off grid) znaju kakav potencijal poseduju ostaci hrane, pa pored oslanjanja na solarne panele, u domove postavljaju i napredne sisteme koji hranu transformišu u energiju neophodnu za funkcionisanje različitih uređaja.
U Južnoj Koreji je do skoro postojao ozbiljan problem sa velikim količinama odbačene, neiskorišćene hrane. Zbog toga je 2013. godine uvedena novina da se počne sa naplatom ostataka i bačene hrane direktno od potrošača. Naime, vlasti su instalirale sofisticirane kante za otpatke koje se otvaraju uz pomoć elektronskih kartica koje poseduje svako domaćinstvo. Pre nego što se smeće odloži, građani ga mere i ta količina ulazi u njihov mesečni račun, baš kao i račun za potrošenu vodu ili struju. Sa ovakvim merama bacanje hrane se drastično smanjilo.
KOMPOST
Kompostiranje je jedno od poslednjih rešenja koje ćemo vam u ovom tekstu predložiti. Ono je izuzetno značajno jer zemlju moramo hraniti da bi bila plodna, a najbolja hrana za zemlju jeste kompost koji je oživljava vraćajući joj ono što je od nje i poteklo. Kompost vrlo lako može praviti svako od nas. Potrebna vam je samo jedna poveća kanta, nešto zemlje i dobra volja da sve ostatke od povrća i voća uredno odvajate i reciklirate. U kompost takođe možete dodati i ljuske od jaja.
Kada se nakupe ostaci, da biste sprečili širenje neprijatnih mirisa u kantu samo treba dodati još malo zemlje. I to je sva mudrost! Tu na vašoj terasi, u vrtu ili podrumu, bićete u mogućnosti da velike količine otpadaka od hrane spasite deponije istovremeno stvarajući novu vrednost od jednog resursa. Taj bio materijal kasnije možete upotrebiti za đubrenje vaše baštice. Krug je zatvoren.
DEPONIJA
Nažalost, hrana koja završi ovde je i dalje najčešći put za najveći broj zemalja sveta i ljudi, uprkos tome što je ubedljivo najlošiji izbor.
ŠTA SE DOGAĐA SA HRANOM NA DEPONIJI?
Problem nije samo etičke prirode – iako je i to njegova važna komponenta – a takođe nije reč ni samo o činjenici da su svi ti resursi uludo potrošeni, a hrana koju smo suštinski mogli upotrebiti na mnoge načine bačena; problem je i ekološke prirode. I to ozbiljno veliki problem! Naime, bez kiseonika, hrana na deponiji je toliko zbijena da nije u stanju da se razgradi. Kada dospe na đubrište hrana prilikom svog procesa raspadanja u ovim uslovima počinje da proizvodi jedan izuzetno štetan gas, po procenama stručnjaka čak 23 puta snažniji od karbon dioksida. U pitanju je pretpostavljate već, ozloglašeni metan. Navešću vam jedan slikovit primer koji sam zapamtila nakon gledanja dokumentarnog filma Wasted: Naime, jednoj vezici zelene salate da bi se razgradila u ovakvim uslovima, na deponiji, potrebno je čak 25 godina! Da, dobro ste pročitali, 25 godina! A sada samo pomislite na svu tu hranu koja je dospela na deponije širom zemlje i pomislite na uludo protraćene resurse i količinu zagađenja koje nam se vraća kao bumerang.
Nekoliko saveta kako da smanjite količinu otpada od hrane:
- Kupujte sezonsku, lokalnu hranu
- Kupujte manje količine i češće idite u kupovinu
- Ne kupujte polugotovu, prerađenu hranu, sa više aditiva nego hranljivih materija
- Planirajte obroke nedelju dana unapred
- Pronađite način da ostacima od namirnica nađete namenu u nekom novom obroku
- Naučite da pravilno čuvate hranu (neke namirnice ne treba da stoje u frižideru, neke namirnice se ne slažu dobro i loše reaguju ako ih čuvate zajedno, neke namirnice poput salate čuvajte u čaši sa vodom kao cveće kako biste duže sačuvali njihovu svežinu, zamrzavajte hranu koju ne možete odmah da upotrebite)
- Donirajte višak hrane ljudima koji se nalaze u teškoj situaciji (pogledajte oko sebe, obiđite vaše naselje i posmatrajte, ukoliko primetite neke starije ljude koji se stidljivo vrzmaju oko kante za smeće ili ljude koji žive na ulici – obratite im se, ponudite im nešto vaše hrane koja vam je višak. Ukoliko vam je sve to komplikovano, barem odvojite uredno višak nekvarljive hrane (voća, povrća, konzervi ili tegli) u jednu čistu kutiju i ostavite je pored kontejnera, kako bi bila vidljiva prolaznicima
- Ukoliko hrana više nije pogodna za ljudsku ishranu poklonite je azilu sa životinjama
- Od ljuski, kora i ostataka povrća i voća, hrane koja je trula (ne ubrajajući meso i mlečne proizvode) počnite da pravite svoj kompost koji možete koristiti za đubrenje baštice na terasi
Budite glas promene, širite ove informacije i edukujte ljude u vašoj okolini.
