Jedina misao o Kini
bilo je sivilo zagađenog neba
koje prožima velike zgrade otkrivajući
jednako siv nepregledni trg
na kome se pod teškim vetrom vijori crvena zastava.
Pakovala sam jedan kofer
stoga je izbor morao biti jako ograničen
u vidu sentimentalnih stvari
kojih imam ponajviše.
Nije bilo mesta u mojim mislima
za drvo, osmeh i cvet.
Danas je godina i po kako živim u Kini.
Kinezima i Srbima je,
to što nikada ne kažem da sam u poseti, već sam došla,
doselila se, živim, smešno jer sam ja ovde „samo” stranac.
Stranci ne žive negde, nego dođu, prođu i odu svojoj zemlji
čije ime je neko ispisao na pasošu ne pitavši vas pritom želite li je uopšte.
Putovanja se, kao i selidbe, u ovom delu sveta,
ne smatraju životom već nekom pauzom od njega.
Ili su bar tako Kinezi navikli da se desi,
stoga se ne vezuju, što ću shvatiti kasnije na teži način.
Stranac u prodavnici i na ulici,
stranac i u metrou,
na poslu,
kao sused u zgradi.
Nekada opazim pogled starijih prolaznika
dok pokrivaju svoje novorođene unučiće od klime metroa,
mada već često ne vidim dalje od ekrana svog telefona.
Oteram svoj pogled na drugu stranu,
u ljude, pod,
u reklame koje nam govore da pazimo na svoju decu jer su naša odgovornost,
te gledam dugo u odsjaj sterilno čistog prozora metroa
kroz koji vidim moderne projekcije ili mrak,
pa se dodirnem po licu i zapitam:
„Šta me to čini tako drugačijom od vas?”
Da li je asimilacija moguća?
Ona bi na Zapadu naše mape značila da mogu
da komuniciram na jeziku te zemlje,
imam posao, prijatelje i deca mi pohađaju njihovu školu.
U Kini asimilacija vrišti iz svakog neprimećivanja stvarnosti,
iz nepružanja ruke i osmeha na upoznavanju,
uz odsutnost u svakodnevnici,
u pojednostavljenju govora.
Primetili smo možda i kod srpskih Kineza tu jednostavnost u komunikaciji
koja izbegava sve suvišne reči
kao što su pozdravi, reči zahvalnosti i izvinjenja.
Dakle, vaše dobro jutro, dan i veče i izvinite pri ulasku u prodavnicu
zameniće glasno: „Tri povrtne baoze!”
Preko reda ljudi koji stoje oko vas.
Nema čekanja jer svi žure,
nema se vremena za reči i osmeh,
a vi zaista ne postojite kao i svi ostali iz tog reda.
Momenat kada se zbog toga ne nervirate je takođe blagi znak asimilacije.
Jer se Kinezi ne nerviraju i ne pokazuju svoje emocije u javnosti
jer je to znak slabosti i kao takav je sramota.
Obilazila sam mnoga mesta u potrazi za nečim što mi nedostaje.
Tragala sam za odgovorom i asimilacijom
i u starim selima
i siromašnijim krajevima među manjinama,
odlazila sam i u velike tržne centre bogatog grada,
pretrčavala sam bulevare,
jela na svim mogućim mestima sa hranom,
razbijala se o velike talase,
dozvolila Kinezu da me izvede na ručak u podne,
radila,
trčala,
legala u krevet,
plakala i iščuđavala.
Iznova sam se budila i nastavljala tu potragu.
Našla sam i posao i promenila ga.
Našla sam i prijatelje koje sam naposletku ispratila na aerodrom.
Našla sam se i na severu Kine tražeći kamičak istorije
u betonu modernih zgrada juga.
Kroz prozor i kroz poplavljene ulice sam bosa dočekivala monsune.
Grejala se i hladila,
prizivala sneg i
uplašenim pogledom kroz prozor zaustavljala
moćnu silu Mangostin tajfuna dok je nosio sve pred sobom.
Odneo je verovatno i jedan drugačiji deo nas ostavljajući nas zrelijim.
Ja ne znam da li postoji univerzalna smernica za život jer je nisam nikada
usput srela.
Moja stvarnost nema zagađenje niti prazninu velikog sivog trga s početka.
Moja stvarnost su plavo nebo,
miris cveća na ulici,
šetnje kroz zelenilo grada,
egzotična pesma ptica dok ispijam prvu jutarnju kafu.
Moja stvarnost je dostupan čist prevoz,
posao do kog odem biciklom,
moje nove slike i izložbe.
Moja stvarnost je nerazmišljanje o novcu
i hrana iz svakog dela sveta ili Kine.
Moja stvarnost je komforan stan sa najlepšim prozorom na svetu.
Moja stvarnost su crteži mojih đaka,
njihov naklon i hvala na kraju časa
i zagrljaji koje dobijem na hodniku,
jer smo ih mi, stranci koji samo prođemo ovuda, tako naučili.
Kina je takva, ogromna, šarena i ne dozvoljava jedan odgovor.
Nema tu neke logike,
nijedan odgovor nije preterano loš ili veoma dobar,
niti može da bude dovoljno informativan za sve.
Može biti čabuduo.
Da li da kao razlog navedem detinjstvo,
državu ili sebe što još uvek lutam za odgovorima,
nisam još utvrdila.
Mislim da je vreme da od Azije naučimo da budemo zahvalni
za sve ono što smo mi i što nas čini takvim.
Dok ne pronađem to nešto
ovo će biti moj život.
Biće to moje fotografije na kojima me nema,
ali ima njih koji me uče životu.
Kako treba i kako ne.
Ne žudim više za Srbijom,
ali još uvek primećujem život tako što nekad u metrou podignem pogled sa
svog telefona.
Nekad, ali jako retko, uhvatim pogled novopridošlog stranca,
uspem, mada retko,
i osmeh da izvučem.
„Stranac”, pomislim,
te se probudim brzo, protresem glavom i vratim u ekran sa uključenim VPN-om.
Biće da je nov, da se nije asimilovao.
Ja već možda skoro pa jesam.
Tekst i fotografije: Maja Zorić
