Razgovore o eko navikama iniciramo iz želje da vas motivišemo da se pokrenete, uvedete promene u vašu svakodnevicu ili istrajete u sprovođenju zelenih navika koje jesu mali, ali važan korak u pravcu stvaranja održive budućnosti. Četvrtkom se družimo sa interesantnim gostima koji nam otkrivaju svoje eko navike, dele savete i trikove kojima se služe kako bi svoju svakodnevicu učinili zelenijom, ali i govore o najvećim izazovima sa kojima se suočavaju na tom putu.
Ovog četvrtka nam je u gostima filološkinja i autorka bloga posvećenog održivom životu, prirodnoj kozmetici i održivoj modi – Teodora Littvay. Za rubriku #mojeekonavike razgovarale smo o informisanim odlukama, dobrom planiranju, konceptu odrasta i pomeranja od nezdrave ideje konstantnog napretka.
U nastavku, pročitajte koliko je zelena njena svakodnevica u Hamburgu, u kome živi sa svojim psom Viskijem.
Kada se spomenu ekologija, održivost i uopšte eko navike u svakodnevnom životu, šta je tvoja prva asocijacija?
Sklad. Mi smo deo prirode i jedino život u skladu sa prirodom je održiv.
Mi u Pleziru verujemo da i velike promene kreću od malih koraka, od običnog čoveka. Koje su to eko navike koje ti redovno praktikuješ?
Apsolutno se slažem, iako sam često nailazila na podsmeh što izbegavam jednokratnu plastiku ili odvajam otpad dok milijarderi pale svoje privatne avione za letove od 3 minuta i slično. Generalno se trudim da ne arčim naše ograničene resurse. Ne mogu da ne radim ono što je u mojoj moći, a pogotovo ako to od mene u suštini ne zahteva nikakav veliki trud niti odricanje, već samo promišljanje. Na primer, početkom 2016. godine sam prestala da jedem meso jer nisam htela više da podstičem tu industriju, ali ja nikad nisam bila preterani ljubitelj mesa i nisam ga jela puno, tako da meni to nije bilo nikakvo odricanje – a mnogima bi bilo. Izbegavam da koristim jednokratnu plastiku jer je poenta u tome da smanjimo otpad, a to mi takođe ne pada teško u mnogim aspektima i onda to dosledno radim. Više mi prija da sa sobom uvek nosim flašu za vodu, termos za kafu, ceger ili kesice za voće i povrće nego da večito kupujem vodu, nosam kafu u šolji koju ne mogu da zatvorim ili uzimam one pretanke kese u supermarketima. Osim toga, već jako dugo vrlo promišljeno kupujem – odeću, kozmetiku, proizvode za domaćinstvo – odnosno biram lokalno i etički proizvedeno, od biljnih materijala, sa što manje ili u reciklabilnoj ambalaži, itd. Taj proces informisanja koji sam započela u studentskim danima mi je takođe prijao, a godinama posle toga sam se trudila da naučeno podelim sa drugima kroz blog koji sam pisala i time im olakšam njihov proces. Mislim da svako može da razmisli šta sve od tih „sitnica” njima ne pada teško da uvedu u svakodnevnicu i onda će biti u stanju da to rade dosledno.
Koji su tvoji trikovi i saveti za „zeleniji“ dan?
Razmišljati unapred. U većini slučajeva je to stvarno dovoljno, biti prisutan, razmisliti šta danas treba da uradimo, kako tamo najbolje da stignemo, šta treba da ponesemo sa sobom da bismo to efikasno uradili, informisati se gde i kako možemo da napravimo bolji izbor ako nešto kupujemo tog dana. I takođe razmišljati redosledom – smanjiti, prenameniti, pa tek onda reciklirati i sve ostalo.
Gde vidiš najveće izazove kada je reč o sprovođenju održivog načina života?
Mislim da je najteže odreći se određenih komfora koji su nam sada već toliko dugo dostupni da ne možemo da zamislimo život bez njih. Kada govorimo o konceptima kao što su #zerowaste ili #degrowth, nailazimo na ljude koji to vide na negativan način jer ne misle da treba da idemo „unazad” i da ponovo radimo stvari „kao što su to radile naše babe i dede”, a zapravo moramo da shvatimo da mnogi komfori koji su nam dostupni jednostavno nisu razumni. Da bismo nastavili da postojimo kao vrsta, moramo da shvatimo koliko smo se zaleteli i zaludeli idejom napretka i da prihvatimo činjenicu da puno toga jedino možemo da radimo zauvek na način na koji su to autohtoni narodi radili vekovima pre nas na području na kom živimo. Teško je prihvatiti da mi ljudi nismo i ne treba da budemo centar univerzuma, već da treba da živimo u skladu sa svim živim bićima. Nadam se da ćemo uspeti da pređemo iz antropocena u simbiocen.
Na usvajanju koje zelene navike ćeš u narednom periodu raditi?
Radiću na tome da više kupujem lokalno uzgojene namirnice na pijacama umesto u supermarketima. Živim u Nemačkoj i to mi je dostupno, a dostupno je i u Srbiji, ali pošto imam problem sa anksioznošću oduvek mi je najlakše bilo da odem u supermarket i uzmem šta mi treba bez da moram da komuniciram sa bilo kim. To, međutim, nije dobro rešenje i iako mi je uglavnom baš teško da iznesem situaciju na pijaci, trudiću se da radim i teške stvari. We can do hard things!
