Razgovore o eko navikama iniciramo iz želje da vas motivišemo da se pokrenete, uvedete promene u vašu svakodnevicu ili istrajete u sprovođenju zelenih navika koje jesu mali, ali važan korak u pravcu stvaranja održive budućnosti. Četvrtkom se družimo sa interesantnim gostima koji nam otkrivaju svoje eko navike, dele savete i trikove kojima se služe kako bi svoju svakodnevicu učinili zelenijom, ali i govore o najvećim izazovima sa kojima se suočavaju na tom putu.
Ovog četvrtka nam je u gostima Ognjenka Lakićević, pesnikinja, autorka zbirki Ispod stepeništa, Udubljenja, Ljubavna pisma Guglu, Troje (zajednička zbirka sa Ivanom Tokinom i Vladimirom Tabaševićem) i Vodič kroz požare, muzičarka, članica rok grupe Autopark i autorka solo projekta Olja. Za moje eko navike pričale smo o eko anksioznosti, njenim pokušajima da reciklira u sredini koja je reciklaži pristupila samo deklarativno, ljudskoj pohlepi i odsustvu osećaja za druga živa bića.
Kada se spomenu ekologija, održivost i uopšte eko navike u svakodnevnom životu, šta je tvoja prva asocijacija?
Da se sećam kako su još u periodu moje osnovne škole naučnici upozoravali da ćemo uništiti planetu ako se ne saberemo. Imali smo toliko mnogo vremena. Planeta je dom, životinje su dom. Drugu planetu nemamo i svaka bahatost naspram nje je samoubistvo i ubistvo ali s odloženim dejstvom. Toliko emisija, razgovora, i tako spora reakcija – ljudi izgleda ne veruju u prevenciju. Mora da dogori i da te vidljivo dotakne da bi nešto učinio, do tada izgleda ništa, i to me izluđuje. Asocijacije su mi i videi na jutjubu koji pokazuje pingvine ulepljene u katran i led koji se topi i životinje koje su u stalno u agoniji usled nečega što čovek radi. Postojao je jedan period života kada sam opsesivno gledala sve na ovu temu i toliko bila istraumirana kakve smo zločine napravili. Može da se poludi od toga, eco grief je zeznuta stvar.
Mi u Pleziru verujemo da i velike promene kreću od malih koraka, od običnog čoveka. Koje su to eko navike koje ti redovno praktikuješ?
Otkad sam ’izašla’ iz te ekološke anksioznosti, morala sam malo da se opustim na temu navika, pa bi bilo licemerno da nabrajam stvari koje tek onako primenjujem ponekad. Ranije, kada smo imali samo jedan, dva kontejnera za reciklažu, išla sam na skroz drugi kraj grada ne bih li reciklirala sve uredno, onda mi se slomilo srce kad sam otkrila da sam to radila uzalud. Trudim se da dajem prednost firmama koje su eco friendly, ne koristim kozmetiku testiranu na životinjama, i dalje izbegavam plastične kese ali ne toliko borbeno kao nekad kad sam bila u nekom ratu, ali se to odražavalo jako na to kako se osećam, osećala sam gnev prema svima i svakome, uključujući i sebe. Sada se trudim da utičem na svoje ponašanje samo i da ne gledam druge.
Koji su tvoji trikovi i saveti za „zeleniji“ dan?
Nemam neke posebne trikove, ali trudim se da uvek nosim platneni ceger sa sobom, da ne gomilam odeću i da sve što ne nosim prosledim dalje, da mi nikad ne teče voda kad perem zube, spljoštim plastiku, skupljam čepove (Čep za hendikep), nikada u životu ne bacam i ne ostavljam đubre, kad odem u prirodu se ponašam kao najvaspitaniji gost koji je ušao u hram. Ono šta su vernicima crkve, za mene su šume. Želim da se u mom prisustvu svaka životinja oseća dobrodošlo na ovom svetu. Nije baš lako ovde biti eko svestan, definitivno je mnogo lakše sprovoditi te navike kada si u zemlji gde si svugde okružen eko opsesijom. Kad ljudi shvate da se direktno tiče njih, počnu drukčije da razmišljaju, prvi put su se kod nas masovnije pobunili tek kada više nije moglo da se sakrije da dišemo đubre a ne vazduh i kada se saznalo koliko su velike posledice toga.
Gde vidiš najveće izazove kada je reč o sprovođenju održivog načina života?
Bukvalno ne znam odakle bih počela. Ali za početak, normalna reciklaža bi pomogla. Ova kod mene na Kaleniću nije uspela, plastika se baca u kontejner za papir i obratno, redovna pojava koja me je izluđivala. Svest je najteže promeniti, kao i kapitalističku pohlepu.
Na usvajanju koje zelene navike ćeš u narednom periodu raditi?
Nadam se da ću se opet vratiti u izbacivanje mesa iz svog jelovnika, nekad sam se osećala kao bolja osoba, što negde ima smisla kad ne jedeš prijatelje. Ono na čemu ću svakako insistirati je što minimalističkiji život. Možda jednom pređem i na Kindl, mada još uvek ne uspevam.
Fotografije: Milena Goševski
