Razgovore o eko navikama iniciramo iz želje da vas motivišemo da se pokrenete, uvedete promene u vašu svakodnevicu ili istrajete u sprovođenju zelenih navika koje jesu mali, ali važan korak u pravcu stvaranja održive budućnosti. Četvrtkom se družimo sa interesantnim gostima koji nam otkrivaju svoje eko navike, dele savete i trikove kojima se služe kako bi svoju svakodnevicu učinili zelenijom, ali i govore o najvećim izazovima sa kojima se suočavaju na tom putu.
Ovog četvrtka nam je u gostima eko aktivistkinja posvećena unapređenju ekološke komunikacije na društvenim mrežama Milica Adamović – Eko brbljivica. Za #mojeekonavike govorila nam je o povezanosti s prirodom, eko koracima koje svakodnevno preuzima i navikama koje joj pomažu da sačuva svoje mentalno zdravlje.
- Kada se spomenu ekologija, održivost i uopšte eko navike u svakodnevnom životu, šta je tvoja prva asocijacija?
Moja prva asocijacija je definitivno povezanost. Povezanost svega u prirodi, povezanost nas sa prirodom, povezanost nas sa drugim ljudima, povezanost nas sa nama samima. U prirodi ne postoje viškovi ni manjkovi, ona ’posluje’ po principu održivosti već milijardama godina i iako se smatramo najinteligentnijom vrstom, mislim da dosta toga nismo naučili od prirode i o prirodi. A, mi nismo izvan prirode, mi smo deo nje i treba da se vodimo njenim principima, a ne da je pokoravamo potrebama kapitalizma.
- Mi u Pleziru verujemo da i velike promene kreću od malih koraka, od običnog čoveka. Koje su to eko navike koje ti redovno praktikuješ?
Uf, odakle početi… Prvo što sam uradila je da sam kompletno izbacila iz ishrane (i upotrebe) životinjske proizvode, pre nekih 6 godina. Burno sam prešla na veganstvo, što nikako ne preporučujem. Na veganstvo treba da se prelazi sporo i sa dobrim predznanjem. Potom, trudim se da živim #lowwaste život (jer potpuno #zerowaste život nije moguć i sa time sam se pomirila), tako da jako malo smeća pravim, ono što napravim kompostiram, ukoliko je prirodni otpad, ono što je reciklabilno odvajam na reciklažu, a ono što nije ni jedno ni drugo, ide direkt u kantu. Ali i toga ima jako malo, uglavnom su to omoti od veganskih proizvoda poput tofu sira, koji su mi neophodni u ishrani, a uglavnom dolaze u nereciklabilnom plastičnom pakovanju. Koristim jako malo kozmetike i šminke, kozmetiku kupujem od malih proizvođača, kompletno sam prešla na čvrste sapune i losione za telo, a stvari poput seruma, tonika i krema kupujem kod proizvođača koji prihvataju povrat ambalaže. Pošto nisam našla čvrsti šampon koji mi odgovara, šampon kupujem u prodavnici koja ima opciju ponovnog punjenja, tako da šampon i balzam uzimam u aluminijumskim bocama koje dopunjavam na svaka 2 meseca. Šminka koju kupujem je uvek veganska i cruelty-free. Koristim četkicu od bambusa i pastu za zube u tabletama. Hranu kupujem isključivo na pijaci (i rinfuznu i svežu), fokusirana sam na domaće proizvode (egzotične poput banana (koje nisu toliko egzotične u današnje vreme) jedem jako retko ili kupujem ’polupane’) i nosim svoje višekratne vrećice, cegere i ona ’penzionerska’ kolica. Skoro sam otkrila da postoji pijaca organske hrane u Bloku 44 i cene nisu mnogo više u odnosu na regularnu pijacu, tako da ću sad, kad god sam u prilici da kupujem tamo. Ne pijem puno kafe i trudim se da smanjim unos čokolade (’egzotični’ proizvodi koji nastaju u upitnim uslovima). Većinu obroka spremam sama, a u koliko se desi da ogladnim u gradu, biram da kupim nešto što dolazi u pakovanju koje može da se reciklira ili kompostira. Trudim se da svugde idem peške ili gradskim prevozom, kao i kada putujem van granica Srbije, uvek biram da idem kopnenim putem, ukoliko je destinacija na manje od 1000km od Beograda. Razmišljam kada kupujem garderobu, isključivo nosim second-hand garderobu (koju kupujem u prodavnicama polovne garderobe, preko Instagrama ili sajtova poput mojekrpice.rs) i odeću malih proizvođača od prirodnih materijala, a kada više ne želim da je nosim, doniram je ili prodajem preko stranica koje novac od prodaje odeće doniraju u dobrotvorne svrhe. Redovno isključujem iz struje sve aparate koje ne koristim i čim se neki uređaj napuni (poput laptopa ili telefona), odmah ga isključujem. Nameštaj i tehniku takođe kupujem polovnu preko kupujem-prodajem. Svakog meseca doniram određenu svotu novca društvima za prirodu ili za brigu o životinjama. Štedim vodu, kratko se tuširam i kada kuvam, ostavljam vodu sa strane da zalijem biljke. Uvek sa sobom nosim višekratnu flašicu za vodu, a kad idem na neki događaj, nosim svoju čašu. Trudim se da što više vremena provodim u prirodi, da je osluškujem i prepustim se njenom ritmu. I, možda najbitnija eko-navika je da biram koje ekološke sadržaje konzumiram i preko koga/čega ih konzumiram. Ekoloških problema ima jako puno i nije na nama da ih kao pojedinci rešavamo, ali meni moje eko-navike u svoj zbrci informacija pomažu da sačuvam svoje mentalno zdravlje.
- Koji su tvoji trikovi i saveti za „zeleniji“ dan?
Prvi korak mi je uvek – kreni polako i slušaj sebe, edukuj se i budi radoznala/o, ali u meri koja ti prija. Nažalost, narativ u kojem nam se predstavljaju ekološki problemi je često negativan (samo problemi, a malo predstavljanja rešenja, kojih ima jako puno) i kada krenete to da upijate može doći do pojave eko-anksioznosti (strah od buduće klimatske katastrofe) što može dovesti do potpunog isključenja i nezainteresovanosti za ekološke teme. Fokusirajte se na jednu temu ili naviku koju želite da usvojite tog dana, nedelje, meseca, istražite, raspitajte se, pogledajte ispod površine i onda usvajate. Apsolutno moramo biti svesni da su za ovakvu situaciju odgovorne vlade i korporacije, a mi možemo da se borimo koliko smo u mogućnosti i na način koji nam naše telo i um dozvoljavaju. Npr. ne moramo svi postati vegani, ali možemo ispitati odakle nam dolazi hrana, kako utiče na životnu sredinu, kako se tretiraju životinje u tom lancu i na osnovu toga, doneti odluku da smanjimo konzumaciju mesa npr. uvođenjem ponedeljka bez mesa, potom umesto odlaska u prodavnicu, otići na pijacu, možemo da spremamo sami svoju hranu umesto da poručujemo (što je i zdravije), ne moramo podlegati pompeznom plasiranju mirkotrendovima velikih korporacija, možemo da isključujemo uređaje iz štekera, možemo da smanjimo svoj otpad i da recikliramo, možemo da javno istupimo kada vidimo da neka kompanije greenwashing-uje. Možemo svašta, a pre svega da donosimo informisane odluke, koje će nam posle polako preći u rutinu, da više nijedan drugi način funkcionisanja nam neće biti toliko prijatan kao naša mala rutina.
- Gde vidiš najveće izazove kada je reč o sprovođenju održivog načina života?
Živimo u sistemu u kojem su nam mnoge stvari onemogućene i u kojem se mnogo toga skriva od nas. U idealnom svetu, svaki proizvod bi imao deklaraciju na kojem piše koliko je ugljen-dioksida emitovano tokom proizvodnje i transporta, koji su resursi upotrebljeni, u kojim uslovima je napravljen taj proizvod, sve bismo napajali na obnovljive izvore, većinom bismo svugde išli železnicom ili bajsom i još mnogo toga, ali nažalost, živimo u sistemu koji voli da nam zadaje izazove svaki dan. Problema je dosta, evo i sada nam se predstavlja, ja bih rekla ’toksična’ održivost, gde je sad sve odjednom održivo. Održivost ima tri aspekta – ekonomski, ekološki i socijalni i trenutno je akcenat na ovom prvom. Takođe, mislim da se mnogo priča o tome šta možemo da uradimo, a malo toga vidimo u praksi. Zato se ja trudim da ljudima preko svog profila komuniciram kako svoje eko-navike sprovodim u praksi, da bih ih motivisala da mi se pridruže.
- Na usvajanju koje zelene navike ćeš u narednom periodu raditi?
Želim da se izveštim u uzgajanju sopstvene hrane. Partner i ja smo iznajmili jednu parcelu u Slancima na kojoj pokušavamo da uzgajamo hranu. Međutim, ove godine se nismo baš pokazali, tako da ćemo morati da se nakupujemo rasada kako bismo imali nešto ove godine, dok ćemo tamo na jesen sesti i smisliti detaljan plan za dalje. Nije lako uzgajati organsku hranu, naučismo to na teži način. Takođe, jako puno vremena provodim na telefonu i radiću na tome da to svedem na minimum, jer iza rada svakog mobilnog telefona stoji server koji guta struju 24/7. Zato sam uvela sebi izazov #offline48 i trudiću se da u narednom periodu svakog vikenda ne ulazim na društvene mreže.
