Moda, oni su je promenili: Tamara Bakić

Ukoliko nas čitate od ranije, onda verovatno znate da smo odlučili da se u ovoj rubrici osvrnemo na naše modne velikane. Tako ste imali prilike da do sada čitate o dva značajna imena sa prostora bivše Jugoslavije, svetski poznatim kreatorima Aleksandru Joksimoviću i Mirjani Marić. Tamo gde su dizajneri, modni svet i modna pista, tu su i manekenke, a mi imamo jednu našu koja i u sedmoj deceniji života ne prestaje da radi, oduševljava i biva uzor mladim nadama. Naravno, u pitanju je Tamara Bakić.

Tamara je rođena u Somboru, u velikoj porodici. Na tome je oduvek zahvalna jer kaže da je sve dobro ponela od kuće. Svoju karijeru je započela krajem pedesetih/početkom šezdesetih godina, u eri koja je bila zlatna za naše stvaralaštvo i modu. Prvi put je nastupila 1958. godina na Sajmu mode i to u dvadeset i drugoj godini života, jer tada nisu postojale petnaestogodišnje manekenke kao danas. Taj posao su najčešće obavljale studentkinje u svojim dvadesetim i njime su se bavile između jednu i dve godine. Tamara je još tada imala ideju da manekenski posao podigne na viši nivo, da on postane ozbiljna profesija kojoj bi se devojke posvetile na duže staze uz bolji honorar, staž, ugled i poštovanje.

Jedan od velikih problema bio je taj što se često mislilo da su devojke koje se bave ovim poslom, devojke lakšeg morala. Kao jedan od primera je revija u Travniku na kojoj su se manekenke pojavile na pisti noseći kratke šortseve, a žene u publici su brže bolje okenule glavu da ih ne gledaju. Iz tih razloga, Tamara je svoju ideju i sprovela u delo 1967. godine kada je otvorila Udruženje manekena, koje je aktivno i dan danas i uz pomoć kojeg su manekenke mogle da ostvare socijalno i penziono osiguranje.

Uz podršku i pokroviteljstvo velikih imena tog doba, poput Olge Divac koja je bila direktorka Beogradskog sajma, kao Pepce i Edvarda Kardelja, Tamara se zadržala u ovoj profesiji znatno duže od svih tadašnjih manekenki. Bila su joj otvorena sva vrata u modnom svetu i pružene su joj se šanse koje su bile san gotovo svih devojaka koje su želele da se bavim ovim poslom. Sarađivala je sa najpoznatijim kreatorima tog vremena, a krajem šezdesetih je rekla „NE“ modnoj kući Dior i odbila ponudu da ostane u Parizu i da radi za njih.

U jednom od intervjua koji je dala dočarala je konfuziju tog vremena kada je manekenska profesija u pitanju. Jedan od glavnih problema bio je taj što nikome nije bilo jasno kako zapravo manekenka treba da izgleda. Na audicije je dolazilo dosta lepih i lepo odevenih devojaka, ali im je nedostajao manekenski stas ili stav. Neke od njih su bile fotogenične, ali nisu bile za pistu jer nisu imale „ono nešto“ čime bi naterale publiku da poželi kreaciju koju nose. Tamara je na prvi kasting došla u ravnoj suknji i džemperu, ističući se tako u sobi punoj devojaka u svečanim toaletama. Tada je krojačica Dara Spasojević koja je zahvaljujući iskustvu koje je ponela sa pariskih modnih revija imala viziju kako manekenka treba da izgleda, videla u Tamari nešto posebno i jedinstveno. Ostalo je istorija.

Kao žena koja je u ovom poslu već dugi niz godina i koja i dan danas rado izlazi na pistu, Tamara je u dobroj poziciji da uporedi posao manekenke nekada i sada. Vreme u kojem je ona počela da se bavi ovim poslom bilo je vreme uspona naše modne scene. Vreme koje su obeležili dizajneri koji su bili „svetski, a naši“. Njihov uspon značio je i održavanje velikog broj modnih revija i potrebu za velikim brojem manekenki. Iako su bile izuzetno tražene, njihova profesija je tek počela da se razvija stoga ih nije bilo mnogo. Dvadesetak tada najpoznatijih manekenki moglo je jako dobro da živi od te profesije i da izgradi karijeru na duže staze. Danas je konkurencija u svetu manekenstva oštra. Devojke ne samo da počinju da se time bave jako, jako mlade, već su im i šanse da postanu sveski poznate i da rade sa najpoznatijim kreatorima prilično male. Lošije su plaćene i umesto da rade preko dvadeset godina, kao što je radila Tamara, njihov radni staž često nije duži od desetak godina. Tamara ne gleda blagonaklono ni na današnji trend mršavih manekenki i sa negodovanjem ističe da je veliki broj anoreksičnih modela jer je moda danas takva da im zadaje imperativ za izgladnjivanjem. Takođe, dok je u vreme vrhunca njene karijere optimalna visina za manekenku bila 175cm, danas je to oko 179cm. Danas, manekenke van piste možete videti u opuštenim izdanjima, nenašminkane i bez frizure. Šezdesetih godina od njih se očekivalo da neprekidno budu sređene što je, kako kaže Tamara, bilo zamorno, ali i lepo.

Njen savet današnjim devojkama koje se bave ovim poslom jeste da misle na budućnost jer neće moći zauvek da žive od njega. Moda se danas štancuje, a kako se menja moda iz sekunde u sekundu, tako se menjaju i lica koja se traže. Takođe, Tamara je primetila da je danas moda više biznis, nego što je umetnost. Ni materijali koji se koriste nisu kvalitetni kao što su nekada bili, čak ni u svetu visoke mode.

Jedna od najdražih uspomena joj je modna manifestacija u Moskvi, u Dvorcu sportova, na kojoj je učestvovalo trideset zemalja. Svaka zemlja je imala svoj dan kada izlaže, a reakcije publike, koja je dolazila sa svih strana sveta, nije je ostavila ravnodušnom. Postoji jedan kreator koji joj je takođe ostao u najlepšem sećanju. U pitanju je Aleksandar Joksimović koji joj je i darovao najlepši poklon koji je dobila. Radi se o haljini koja na sebi ima izvezene perle u duginim bojama i koja je na pravi način predstavljala duh tadašnjeg hipi pokreta. Što se tiče grada koji je fascinirao, Tamara izdvaja Teheran, za koji kaže da izgleda kao da se kupa u svetlosti, grad iz bajke. Ipak, Njujork smatra gradom u kome žive najbolje obučeni ljudi. Jednom prilikom dobila je ponudu da ostane u njemu i da radi kao organizator u modnoj agenciji. Kao i Diora, Tamara je odbila i Njujork, ali ne žali.

Kada je neko od dvadesete godine života okružen ljudima kakvima je bila okružena Tamara Bakić i kada je nečije ime sinonim za uspeh i kvalitet, kao što je njeno, onda ne bi trebalo da bude velike bojazni šta će biti kada se karijera manekenke ugasi. Iako i sama kaže da joj je bilo veoma teško da prestane sa radom i da siđe sa piste, to je nije zaustavilo. Danas je mentorka mnogim mladim nadama ove profesije, ali i rado viđen počasni gost revija. Žena koja je promenila dotadašnji pogled na manekenke, koja je za njih učinila veliku stvar i na neki način omogućila svim velikim imenima koja su došla posle nje da postanu uspešna u ovom poslu, svakako zaslužuje da se nađe u ovoj rubrici.