Njen rad pratim već godinama, njeni tekstovi o ekološkoj gradnji bili su pre mnogo godina verovatno prvi tekstovi koje sam na maternjem jeziku čitala onlajn ulazeći u problematiku prirodne gradnje, lokalnih materijala, alternativnih zajednica i života van mreže. I možda se pitate, zašto tek sada razgovaram sa Kristinom Kljajić, magistarkom arhitekture i jednom „Mudrom Sovom“. I istina je da dobar odgovor na to pitanje nemam, čekala sam povod, pravi trenutak i širi kontekst da našim čitaocima – vama, bliže predstavim ovu šarenu, multitalentovanu ženu brojnih interesovanja. Povod se sam namestio, pandemija koja nas je zatvorila u 4 zida i navela da preispitamo da li je ovaj poznati sistem nešto što može opstati i nadalje i gde se u našoj svakodnevici izgubila zajednica i bliskost među ljudima. Da li smo nabaždareni da doživotno radimo i po nekoliko poslova paralelno samo da bismo pokrili troškove života u sredinama koje nam oduzimaju ljudskost? Na ovu i brojne teme koje proizlaze iz promene do koje dođe kada promenimo perspektivu, pričala sam ovog meseca sa Kristinom.

Na gostovanjima prilikom eko susreta, na predavanjima, kao i putem svog bloga i društvenih mreža često govoriš o negativnim stranama života u „konfekcijskim betonskim kavezima“ aludirajući na život u urbanim gradovima. Imajući u vidu da si po struci arhitekta, možeš li da nam objasniš zbog čega su po tvom mišljenju gradovi postali tesni za slobodan život?
Baš u želji da dođemo do više sloboda, upali smo u materijalizaciju ideje „industrijski grad“, samo bez industrije, a zarad njegovog postojanja postali točkići sistema koji ne stvara, već uzima, kako bi mogao da nastavi da radi. Sloboda je izbor da činimo šta nam je volja, ali birajući grad činimo samo ono što je za nas namenila arhitektura ovog mehanizma. U stalnom nedostatku čitavi procesi naših delovanja (uglavnom digitalnih) podmazuju se raznim veštačkim nadražajima (šminka, odeća, automobili, sokoćala, stilski uređeni stanovi i sl.) što daje iluziju slobodnog izbora, a sve kako bi se ublažila svest o besmislu, jer čovek je stvoren da stvara i da se raduje, a ne da kupuje i poseduje, samuje i tuguje. Kako nemamo proizvode ili privredu u blizini naših gradova koji mogu da podrže nastali sistem, stvaraju se obaveze koje su odavno premašile aršine sloboda. Smatram da su savremeni gradovi u potpunosti neodrživi, osim ako se ne vratimo i ne sačuvamo praizvor svakog bogatstva – prirodu, te samim tim i izvor istinske slobode.

Šta je tebe pokrenulo da promeniš scenografiju i okreneš se životu u prirodi?
Kroz razne faze mog života dolazila sam do iste spoznaje, a to je da ovakvom većinskom načinu funkcionisanja čovečanstva, koji vodi nestanku života, ima alternativa. Godine 2012. jednostavno sam prihvatila, koliko god da sam stvorila sigurnost u svom životu do tad, da to što pričam i čemu se nadam, neko mora zaista da živi, da bi se išta desilo ili promenilo. Čini mi se da sam čitav život sakupljala znanja, alate i hrabrost, dok nisam sebi priznala da sam upravo ja ta osoba koja će to početi živeti i svojim primerom pokazati da je drugačije ipak moguće. To je samo početak putovanja ka održivosti koju jedino u prirodi i od nje, možemo zaista živeti.

Kako je nastao Zemljodom i zašto je prirodna arhitektura danas tvoj poziv?
Zemljodom je nastao kao potreba da se imenuje poriv i zalaganje svih nas za stvaranje doma na zemlji. Kasnije se ukazala potreba da sa drugima podelimo ono do čega smo došli, šta sve uspevamo, ali i da ponudimo da pomognemo da i drugi isto učine. Zemljodom postaje jedna društvena zajednica, virtuelna zadruga, tim koji okuplja stručnjake iz raznih oblsti, umetnike i čitave porodice koje svojim umećem pomažu uspostavljanje održivosti i za druge, kroz prenos znanja, prirodnu gradnju. Prirodna arhitektura je sve ono što je bila naša tradicionalna arhitektura, ali i sve ono što današnja klasična arhitektura nije – ona je zdrava, energetski efikasna, povoljna, u skladu sa prirodom, moćna, prijatna, pristupačna, jednostavna, umetnička, jednom rečju prelepa, a moja je lična i ljudska odgovornost da se upravo takvom arhitekturom bavim i nju stvaram. Verujem da će i kod nas ona postati savremena arhitektura, te da će se jednog dana o njenim vrednostima podučavati unutar klasičnog arhitektonskog obrazovanja.

Pandemija COVID-19 je donela globalni preokret, mnogima su se preko noći promenili prioriteti, a kao direktna i vidljiva posledica te promene primetan je porast interesovanja za uzgoj vlastite bašte, konzerviranje hrane, okretanje korisnim zanatima i prelazak iz urbanih u ruralne sredine radi usporavanja i uživanja u životu. Vidimo da je i životni stil romantičnog naziva „cotage core“ koji teži povratku pastoralnom, jednostavnom životu u suživotu s prirodom (uz upotrebu blagodeti moderne tehnologije) postao neverovatno popularan među mladima. Misliš li da ova promena može biti konstanta i to novo normalno, o kome svi poslednjih meseci pričam, nastavi da bude prioritet i nakon što pandemija prođe?
Pandemija je samo jedan od dokaza da smo, globalno gledano, na potpunoj stranputici i za neke će ovo biti možda poslednji poziv za promenu načina na koji žive. Uviđam da poimanje da možemo na dobro promeniti tok razvoja događaja, neće biti za svakog. Svako ko iole vidi da ovo nije kraj priče, prožima ga i spoznaja da je sad vreme da se promena načini, i on je upravo čini, možda baš čitanjem ovoga. Ima mnogo onih koji su započeli ovaj proces, jer se on neminovno dešava, i to je prirodna kontrateža postojećem. Onog momenta kada započnete svoje putovanje u promenu, videćete da je svet već podeljen i da se deli u svojoj suštini. Održivost stvara (ekologija, permakultura, „tiny house“, solarni sistemi, prirodni bazeni i dr.), a neodrživost troši (kozumerizam, otuđenost, alkoholizam, nasilje i sl.) Tako da ne nastaje „novo normalno“, već nastaje čitava jedna „nova kultura“ koja podržava i održava život. Mi i jesmo sačuvali ovo malo prirode, jer neki delovi i zajednice naših podneblja i dalje žive u skladu sa njom, te će to novo što valja doći samo kao podsećanje kako smo nekad živeli, podržano novim i predivnim tehnologijama koje će pomoći na tom putu.

Da li povratak prirodi znači povratak na selo?
Dobro pitanje. Smatram da je „povratak na selo“ jedna od zabluda koje ponavljamo kako bi naglasili da je ono napušteno, i da verovatno postoje dobri razlozi zašto je to tako. Istina je da su neka sela napuštena, ali nisu sva. Zapravo, većina nije. Tamo žive mnogi, i mladi i stari, i siromašni i bogati, a za njih je zajedničko da ih brige ovoga sveta malo remete. Zašto? Zato što imaju stabilnost i obilje koje im daje priroda. Mnogi od njih ne žive u skladu sa njom, već je koriste upravo da bi održali nekog u gradu, a ne samo za lične potrebe. Oni koji se sada sele na selo uglavnom nisu povratnici, većinski su to gradska deca, i to intelektualci, akademici, naučnici, stručnjaci, umetnici… A svima njima je zajednički duboki osećaj ispravnosti i snage koju pruža razumevanje svoje prave prirode. Povratak prirodi znači povratak svojim istinskim snagama, zdravlju, nadi i veri u bolje sutra.

Iza sebe imaš nekoliko eksperimenata i zanimljivih pokušaja za uspostavljanje samodovoljnih domaćinstava u okviru jedne šire zajednice koja bi formirala eko selo. Ispričaj nam o svojim iskustvima u pokušaju izgradnje samodovoljnih zajednica van mreže. Koji su najveći izazovi na tom putu?
Iako je ovakvih zajednica u inostranstvu mnogo, i sve ih je više, i iako smo to mi ovde imali još pre samo stotinak godina, danas se na ovom podneblju, nažalost, ne možemo pohvaliti bar jednom novom zaista funkcionalnom zajednicom, osim manastirskih zajednica koje su se baš zbog života u skladu sa prirodom uspevale održati hiljadama godina (bez ulaženja u socijalni aspekt ovakvih ustrojstava). Međutim, ako pobliže pogledamo, upravo taj socijalni momenat je glavni kamen spoticanja svih dosadašnjih pokušaja. Čini se kao da smo predugo zadojeni konceptom individualizma da bi olako iz onog JA prešli u MI. Bivanjem u prirodi se uvek vraćamo na osnovno, a u samoj osnovi ljudske zajednice i roda leži muški i ženski princip, kao osnova stvaranja. Kako smo se otuđili od prirode i nas samih, tako su se otuđili muškarac i žena (koji jedino zajedno bivaju čovekom). Izgleda da ćemo jedino obnavljanjem ovih odnosa u prirodi imati priliku iznova da spoznamo kako da prevaziđemo stare rane, te otkrijemo moć zajedničkih poduhvata, međusobnu podršku i osnaživanje, što će biti jedan od najvećih izazova i najvećih blagoslova budućih samoodrživih zajednica. Najveći izazovi su naši najbolji lekovi.

Šta bi izdvojila kao najvažnije lekcije koje si imala priliku da savladaš u tom radu i suživotu sa različitim vrstama karaktera koji dele zajednički cilj?
Iz raznog životnog i graditeljskog iskustva sa mnogim šarenim ličnostima, izdvojila bih da će se kroz prenaprezanje svih životnih nedaća, nerazumevanja i stvaranje lepog doći kroz prisećanje ili otkrivanje ličnih duhovnih i moralnih vrednosti (postojanje vertikale), što nas može dovesti do bilo kog zajednički željenog cilja. Te vrednosti su nasuprot lenjosti – marljivost, nasuprot egoizma samoće – zajedništvo, nasuprot sebičnosti – darežljivost, nasuprot sudnji – razumevanje, nasuprot neznanju – poštovanje. Stare strukture su nam nudile osobenjaštvo i samoljublje, ali je za buduću izgradnju potrebno ponovo uspostaviti zajedništvo koje ne može postojati bez poštovanja i deljenja (znanja, iskustva, mišljenja, moći, obilja i sl.). Ovo su sve ključevi istinske održivosti koji dolaze prostim radom u okviru prirodnog okruženja. Priroda to čisti i uspostavlja, jer slabost nije jedna od njenih vrlina.

Pokretačica si inicijative Eko sela Srbije, da li bi mogla da našim čitaocima približiš ovu inicijativu i ispričaš malo više o aktuelnim projektima i uopšte uzev odzivu ljudi za obnovu sela?
Postoji nada da se priroda još uvek može spasiti sprovođenjem ekoloških principa i to ne samo priroda, već i države, gradovi, kultura, privreda, narodi i narodnosti, opraviti i unaprediti. Kako? Stvaranjem održivih, tačnije ekoloških regija, stvaranjem eko (održivih) sela, koja nastaju stvaranjem ekoloških domaćinstava i njihovim umrežavanjem kroz zajedničke delatnosti i stvaranje proizvoda, pa i viškova proizvoda. Naravno, ovaj proces istinskog napretka, kao što se propadanje desilo, treba da ide izuzetno polako i sistematski. Okosnica procesa i uspostavljanja ove ideje je upravo Inicijativa Eko sela Srbije koja je u prvoj fazi pokušaj okupljanja podataka i zainteresovanih na raznim poljima, podrška i logistika. Druga faza je u toku, a to je preseljenje, osnivanje ili revitalizacija imanja. U toku je dolazak mnogih koji su ove godine kupili imanja ili onih koji su u potrazi, i trenutno je u toku umrežavanje sa lokalnim stanovništvom. Uglavnom su to pojedinačni slučajevi, koji su preduslov budućih zajednica, a preseljenja se dešavaju na veće planine Srbije – Kosmaj, Rudnik, Goliju, Rtanj, Staru planinu i dr. Aktuelni projekti se baziraju na podršci, podeli znanja, dobara i zajedničkom radu. Od sledeće graditeljske sezone u planu je nekoliko skupova, neformalni tipovi obrazovanja i dalja podrška pojedinačnim inicijativama i projektima.

Kako ta obnova izgleda u praksi?
Obnova počinje od pojedinca, od shvatanja lične svrhe i uviđanja ličnog udela unutar zajednice. U praksi obnova kreće od upoznavanja i uspostavljanja zajedničke vizije (pojedinaca, porodica, grupa, zajednica i lokalnog stanovništva), potom sledi dosta priče i kafenisanja, sakupljanja znanja, zanata, veština, alata i mašina, i naposletku mnogo mnogo fizičkog rada (čišćenje, izgradnja, sadnja, stvaranje i dr.).

Jedan od interesantnih primera kako ono o čemu govoriš može izgledati u praksi su Dom Mudre Sove (kao zanimljiv primer revitalizacije stare srpske kuće) i eko imanje Čarobna šuma. Ispričaj nam više o ovim projektima.
Dom Mudre Sove je projekat obnove stogodišnje, tradicionalne i prirodne kuće i imanja u težnji za energetski efikasnom celinom. Kuća mi je bila data na „održavanje“, a u cilju besplatne obnove, u saradnji sa lokalnom ženskom zajednicom kroz inicijativu Zemljodom, u jednom selu na obroncima Rudnika. Pošto Dom Mudre Sove postoji tamo gde Sova živi, ovaj celokupan projekat se preselio na obronke planine Rtanj gde sad živimo, gde nastavljamo sa obnovom, aktivnostima i delovanjem. „Čarobna Šuma“ je privatni projekat saradnje nekolicine pojedinaca i porodica koji su zajednički kupili imanje u želji za uspostavljanjem suživota u skladu sa prirodom, takođe na planini Rudnik. Na lokaciji je u toku izgradnja multifunkcionalnog objekta, koji je inicijalno započet po mom idejnom projektu Okrugle i Vinčanske prirodne kuće, a koji je vremenom i gradnjom zadobio oblik u skladu sa mogućnostima svih koji su objekat gradili. Najveći uspeh ovog projekta je gradnja sa minimalnim sredstvima i uslovima (od nule), duhovni i fizički preobražaj i rast svih nas koji smo u njemu učestvovali.

Koji bi bio tvoj savet nekome ko nas sada čita i ko bi jako želeo da napravi tu promenu i iskusi život u prirodi, ali na raspolaganju nema veliki budžet, nema iskustva ni u prirodnom graditeljstvu, uzgoju hrane niti uopšteno vođenju samodovoljnog domaćinstva?
Otvoriti um i usuditi se delovati. Prvenstveno sakupiti znanja i veštine koje će nam dati slobodu delovanja. Postoje razni programi, predavanja i radionice na ove teme. Recimo lično držim predavanja, radionice i onlajn kurseve na temu samoodrživog domaćinstva i prirodne gradnje. Valja praktično posetiti i učestvovati u procesima uspostavljenih domaćinstava. Shvatiti da je novac alat, ali nije jedini kojim možemo napraviti promenu. Oni koji ga imaju uvideće da mogu malo sa njim bez onih koji znaju kako. Preraspodela i deljenje dobara jedan je od sledećih konkretnih koraka u širenju ekološke svesti. Postoje razni principi, dogovori i ugovori kojima se može urediti delovanje na dobrobit svih (održavanje imanja, razmena, rad umesto glad, sakupljanje plodova, šume hrane, promena mikroklime, solarna tehnologija itd.)

Pomoć i podrška malim gazdinstvima, lokalnim proizvođačima, umetnicima i zanatlijama je u momentima krize važnija nego ikada i u tom kontekstu bih želela da podsetimo čitaoce na tvoju ideju za kreiranje jedinstvene Ženske zadruge. Ispričaj nam malo o ovoj ideji.
Postoji mnogo programa podrške manjinama, ugroženim grupama, poslodavcima, ali u suštini skoro da nema programa podrške porodici, čija je osnova majka i domaćica, odatle ideja ženske zadruge. Ženska zadruga je ujedinjenje žena kroz međusobnu podršku i saradnju, okupljanja i razmenu. Na neki način je i sam Zemljodom ženska zadruga, jer većinski smo mi žene okupljene oko ove ideje.

Imajući u vidu da nisu svi u mogućnosti da život u gradu zamene životom u prirodi, na selu, niti to žele, možeš li da za naše čitaoce izdvojiš nekoliko saveta kako svoj dom i život mogu učiniti održivijim?
Imajući u vidu da postoje mnoge mogućnosti koje nismo u stanju ni da pojmimo dok god imamo bilo koju vrstu straha koja blokira činjenje, prvenstveno možemo sakupiti znanja i razumeti šta je to što posedujemo, što nam daje bolji uvid o načinima uspostavljanja održivosti u svim aspektima našeg života, pa čak i mogućnostima ili nemogućnostima svojeg tela, te usmeriti se sticanju snage i sposobnosti, što je preduslov sticanja veština i zdravog života uopšte, gde god da se nalazite. Omoćani ovim procesom dolazimo do svoje prave prirode, svog prirodnog stanja. Tada, počinjemo činiti sve koristeći ono što posedujemo da održimo to stanje, počinjemo da stvaramo sve što nam je potrebno i delimo ono što imamo. Da bi sticali održivost činimo ono što je prirodno, delimo što drugi nema ili nam je višak, što neguje milost; da ponovo koristimo/recikliramo što neguje poštovanje; koristimo što manje, što razvija zahvalnost i skromnost. Svojim znanjima i veštinama, pa čak pravilnom upotrebom savremenih tehnologija uspostavljamo kulturu življenja koja će obezbediti očuvanje prirode koja je osnova svog obilja i održivosti života, tj. naš pravi dom.

Zemljodom Facebook stranica

Share

• Tweet
• Pin It