Kada sam u novembru prošle godine volontirala na beogradskom „Green Fest“-u, jedna od najupečatljivijih izjava koje sam čula bila je: „Nemamo mi problem sa životnom sredinom, životna sredina ima problem sa nama“. Iza nje stoji predsjednik Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije „Bird Life International“, Milan Ružić. Ružić je tom prilikom govorio o Kikindi, gradu sova ušara, kao primjeru da se uz ljubav i upornost negativan odnos između ljudi i prirode transformiše na najdivnije načine. To je ujedno i priča o tome kako je stanovništvo jednog malog, uspavanog mjesta, dobilo priliku da se okrene eko turizmu i otpočne razvoj u novom, održivom smjeru. A sove ušare, zaštićena vrsta koja je za svoje glavno konačište odabrala baš Kikindu, priliku da zablistaju u svom punom sjaju.
Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije „Bird Life International“ osnovano je davne 1989. godine kao pokrajinsko udruženje vezano za područje Vojvodine. Tokom godina su se širili u pogledu teritorije koju pokrivaju i vrsta aktivnosti koje obavljaju, ali jedna je nit uvijek ostajala: nevjerovatna ljubav prema pticama, koju prenose na svakog sa kim dođu u susret. Kada su 2006. godine članovi Društva počeli sa vršenjem sistematskih istraživanja sova ušara u Kikindi, nisu mogli ni da pretpostave da će samo nekoliko godina kasnije svako dijete u tom kraju posjedovati znanja o ovim veličanstvenim pticama, a odrasli mještani u njima vidjeti saradnike u prehranjivanju porodice. Spojiti održive načine života i poslovanja sa vrijednosnim sistemima stanovništva nije lak zadatak, a priča Milana Ružića je potvrda da već imamo sve ono što nam je potrebno da bismo ga uspješno obavili – dobre ljude, malo nade i puno entuzijazma.
KAKO BISTE PROSJEČNOM ČITAOCU OPISALI SOVE UŠARE I TO ŠTA ONE PREDSTAVLJAJU STANOVNICIMA KIKINDE?
Sove su ptice koje privlače veliku pažnju kod ljudi otkako je čovek nastao. One koje se u toliko velikom broju skupljaju u Kikindi su zaista napravile veliki bum, kako u Srbiji, tako i u ostatku sveta, budući da je u pitanju najveće poznato okupljalište
sova ušara na svetu. Ne samo da smo uspeli da napravimo značajne pomake kad je u pitanju lokalna sredina, da svaki čovek u Kikindi poznaje taj fenomen, da ga ceni, da ga prati i da se ponosi njime, već smo uspeli da od toga napravimo jedan turistički brend, tako da ljudi iz celog sveta danas dolaze u Kikindu da ih vide, da fotografišu te ptice, da uživaju u gradu i da steknu neke nove prijatelje. Međutim, osim estetskog doživljaja i osećaja da vas posmatra nekoliko stotina pari očiju dok šetate kroz gradski centar, što je posebno neobično za ptice grabljivice koje se retko skupljaju u tako velikom broju, a tek ne u urbanim sredinama, same sove nisu ništa drugo do najveći prijatelji svakoga ko živi u Kikindi. Ne morate imati njivu na kojoj žive miševi i voluharice da bi vam te sove pomogle da imate veće prinose; vi možete biti i u gradu. Isti ti glodari mogu ući u vaš dom i u vašu garažu i napraviti eventualnu štetu i na vašem automobilu. Nema ničeg u prirodi što toliko efikasno lovi glodare kao što to rade sove, a da to radi potpuno besplatno i ne ostavlja nikakve štetne posledice po životnu sredinu. Mi ljudi smo navikli u proteklih sto godina da se trudimo da sve što nam se ne sviđa, sve što smatramo da ne treba da živi, hitno ubijemo, otrujemo, uništimo, a to je vrlo pogrešno, i iz takvog našeg delovanja se vidi koliko smo ogromne, loše posledice ostavili na planetu i svet u kome živimo. Mislim da je vreme da se opametimo i sove nam na pravi način govore kojim putem treba da krenemo.
KAO UČESNIK NA PANEL DISKUSIJI „KAKO POSTATI ZELENI MILIONER“ NA GREEN FESTU, IZJAVILI STE DA NEMAMO MI PROBLEM SA ŽIVOTNOM SREDINOM, VEĆ ŽIVOTNA SREDINA SA NAMA. NA KOJI NAČIN BISTE OBRAZLOŽILI TAJ STAV?
Apsolutno, to je tačno zato što čovek mora da bude svestan da će ova planeta i te kako da opstane ako ljudi nestanu odmah sada. Ne samo da će da opstane, nego će da buja, mnogo lepše da se razvija, mnogo kvalitetnije da osmišljava taj divan mozaik koji se zove život, koji nije ništa drugo do ogromno polje, jedna velika nit koja povezuje toliko puno različitih činilaca, toliko biljaka, insekata, nekih nevidljivih stvari, životnog soka, energije. Kada bismo bili samo malo mudriji, kad bismo samo malo pametnije raspolagali vremenom i prostorom i dozvolili i drugima da budu pored nas, dozvolili ptici da bude ptica, gušteru da bude gušter, vuku da bude u šumi, medvedu da bude na planini, svima bi nam bilo bolje. Bilo bi dovoljno mesta i za ljude i za divljinu. Veliki problem je način na koji se koriste sva ta prirodna bogatstva, kako se otimaju iz prirode i koliko mi ljudi to radimo na pogrešan način, sebično, neodgovorno, bezobrazno i nažalost, često na štetu ljudi koji žive oko nas.
KAKO SU IZ VAŠE PERSPEKTIVE IZGLEDALI PRVI ODLASCI U KIKINDU RADI PROUČAVANJA SOVA UŠARA I KAKO SU MJEŠTANI REAGOVALI NA PRVE DOLASKE ČLANOVA DRUŠTVA?
Budući da moje kolege i ja provodimo zaista puno vremena u prirodi i sa ljudima, mi možemo da pretpostavimo kako se ljudi negde, u nekom periodu, u nekom kutku države, ponašaju. Nije baš potpuno svejedno ljudima da vide grupu nepoznatih ljudi koji kroz centar grada prolaze sa dvogledima oko vrata, zato što to jeste nesvakidašnje i pre 10 godina je to zaista bilo čudno zato što je u Srbiji u tom periodu dvogled oko vrata mogao da ima vojnik i lovac, ali i vojnik i lovac bi to radili negde daleko od očiju javnosti. Mi dobro znamo kako funkcioniše Balkan i nije Dušan Kovačević džabe napravio tolike filmove upravo na temu ponašanja ljudi u ovim krajevima. Balkanski špijun čuči u svakom od nas i nije čudno što je reakcija bila takva. Međutim, svi ti Balkanski špijuni, ljudi kojima smo okruženi, pa i mi sami, svi smo ništa drugo do plastelin, materijal na kome treba raditi. Već kroz godinu, dve, kad su ljudi shvatili da je to što mi radimo vrlo zanimljivo, da je neobično, ali da nije štetno, da je to u datom trenutku novo, ali da nije opasno, oni su to prihvatili kao svoje, doživeli su tu pojavu u Kikindi kao nešto što je vredno čuvanja, vredno pažnje i odmah su je prisvojili kao da su znali za nju prethodnih milion godina a, eto mi se slučajno pojavili. To je ključna stvar – da ljudi u lokalnim sredinama prihvate svoje vrednosti na iskren način. Ja nemam nikakav problem da mi bilo ko iz Kikinde kaže: „Ja znam bolje od tebe gde ove ptice borave i koliko ih ima”. Super! To dokazuje da smo mi uradili dobru stvar. To dokazuje da ljudi zaista brinu o toj pojavi i to je upravo ono što mi doživljavamo već godinama unazad.
ŠTA SVE SMATRATE NEOPHODNIM OSOBINAMA I UMIJEĆIMA NEKOGA KO JE ODLUČIO DA SE UHVATI U KOŠTAC SA PODIZANJEM SVIJESTI DRUŠTVA O ODREĐENOM PRIRODNOM FENOMENU?
Ja bih voleo da svako uzme u ruke one čuvene čitanke iz prvog razreda i pročita onu pesmu koja se zove „Domovina”, da se ljudi sete kako se to voli domovina. Domovina se ne voli tako što se busa u grudi i ljudi se ne vole tako što se dele. Domovina se voli tako što se ona čuva, tako što mi razumemo potrebu i čoveka koji je slabiji od nas i onog koji je jači od nas. Mnogo je lakše shvatiti potrebu čoveka jer smo i sami ljudi, ali treba pronići i u tajne razumevanja potreba i vrapca u gradu, goluba na grani, ptice u letu. To je sve ono što deca verovatno mnogo bolje razumeju nego odrasli. Mi smo izgubili kontakt sa prirodom, mesto našeg postanka. Kao ljudi, mi nismo nastali u kući, nismo nastali u porodilištu. Nastali smo tamo negde napolju – u pećini, močvari, šumi – i odande smo došli u gradove. Zaboravili smo odakle smo došli i to je naš najveći problem. Nikad ne bismo bacili kamen na nekoga ko nas je stvorio (a govorimo o prirodi u ovom slučaju), nikad ne bismo pravili požar namerno, ne bismo nikad bacili toliko otpada u prirodu kad bismo razumeli da je to naša majka i da mi od nje zavisimo. Iz te prirode jedemo hranu, pijemo vodu, ona nas nadahnjuje, daje nam zdravlje, daje nam imunitet, sve nam daje. Kada govorimo o tome da prirodu treba štititi, da treba štititi pticu, leptira, uglavnom polazimo od nekih, slobodno rečeno, malo sebičnih namera. Dakle, ne mogu da brinem više o leptiru nego o sebi, ali u isto vreme kad brinem o leptiru ja brinem i o sebi. Prirodnjaci i ljudi koji vole prirodu nisu zaluđene budale koje to rade zato što su dokoni, nego mnogo bolje vide, mnogo bolje razumeju stvari nego prosečan čovek koji to ne vidi i ne razume. Možemo imati neverovatne tehnologije, ali vodu ne možete stvoriti. Ništa nije neograničeno, osim ljudske gluposti. Sve ostalo se mora čuvati i pametno koristiti da bismo mi kao vrsta bili tu gde jesmo i da bismo nastavili da postojimo i stvaramo.
PRIRODA JE VRATILA ŠANSU LJUDIMA U KIKINDI DA U JEDNOM INDUSTRIJSKI DEVALVIRANOM GRADU PRONAĐU NOVI IZVOR PRIHODA. DA LI SU VAM TOKOM GODINA LJUDI PRILAZILI KAKO BI SE KONSULTOVALI OKO SVOJIH EKO BIZNIS IDEJA?
Naravno. Ljudi koji žive u Kikindi nisu bilo koji ljudi. Ja uvek njih apostrofiram kao one koji su vrlo posebni, koji su mudri. Mi smo u kontaktu sa Kikinđanima svakog dana; zato što smo prijatelji, zato što radimo na sličnim poslovima i zato što imamo isti senzibilitet. Ja mogu da razumem hiljade žena iz Kikinde i kikindskih sela koje suostale bez posla nakon nesretnih promena koje su došle devedesetih. Mogu da razumem brojne porodice koje se bore da prehrane svoju decu i koje se trude da plate komunalne račune, grejanje i struju da bi opstali do sutra. Oni se hvataju za slamku spasa, traže nove izvore prihoda, pokušavaju da razumeju promene oko sebe i tako skrušeni od velike nepravde, oni su ipak dobri sagovornici. Nisu oholi i gordi, naprotiv, oni su pitomi i pametni ljudi. Ono što mi vidimo u Kikindi je zaista najbolji mogući primer u Srbiji. Bilo je slučajeva da su restorani u Kikindi nazivali određena jela i pića po vrstama sova koje žive u Srbiji, da su menije prilagodili određenom tipu gosta koji dolazi. To su neverovatne promene, jer je to znak da mi, kao društvo u Srbiji, imamo nadu. Sve dok ta nada postoji, sve dok ima dobrih ljudi, mi moramo da se borimo za bolje sutra i ne smemo da odustanemo od menjanja prostora u kome živimo, na bolje. Jedino tako život ima smisla. Ako svi budemo digli ruke i otišli tamo negde, gde mislimo da je zelenija trava, onda ništa u ovoj zemlji više nema smisla. Svaki nastavnik u Kikindi, svaki čovek koji drži do sebe je u nekom trenutku pred decom pomenuo sove, pokušao da im objasni koliko su značajne. Svako dete iz kikindske opštine je prošlo kroz neki edukativni program, kroz neku radionicu; oni su crtali, pevali o sovama, imali su predstave, pravili su suvenire. To je meni fascinantno, jer su u periodu svega pet, šest godina napravili toliki skok, da sad već mogu da stoje rame uz rame sa najkvalitetnijim školama iz mnogo razvijenijih država Zapadne Evrope, Japana, Amerike, gde god. Imali smo priliku da prođemo prethodnih dana kroz Kikindu, da razgledamo lokacije i razgovaramo sa ljudima koji će biti intervjuisani za novi serijal o prirodi koji radi BBC, gde je njihova producentkinja koja je došla iz Britanije bila potpuno šokirana onim što je videla u Srbiji. To pokazuje da mi imamo ljudski kvalitet, materijal koji možemo da oblikujemo, buduće nosioce promena i boljeg života u ovoj zemlji, da oni postoje. Dakle, ima prostora i vremena da se sa njima radi. Nama su najveći kvalitet ovde u Srbiji još uvek dobri ljudi.
PRIMJEĆUJETE LI DRUGE, SLIČNE INICIJATIVE U OSTALIM DJELOVIMA SRBIJE I NASTOJANJA POJEDINACA I ORGANIZACIJA DA POVEŽU PRIHODOVANJE SA ZAŠTITOM PRIRODE?
Postoje svetli primeri. Nisu svi primeri dobri, nažalost, ali moram da spomenem Specijalni rezervat prirode Zasavica, koji se nalazi u severnoj Mačvi, nedaleko od Sremske Mitrovice; prostor koji godišnje poseti 30 do 50 hiljada ljudi, koji ima svoj autokamp, restoran, posetilački centar, brod, mini farmu životinja, proizvodnju magarećeg mleka, kvalitetnu hranu, dobro druženje, lepe šetnje, edukativne programe. Tu ljudi dođu u kontakt sa prirodom i shvate kako je neko živeo na tom prostoru pre sto godina, na koji način se sprema kvalitetna domaća hrana, kako se treba ponašati u prirodi. Osim toga, postoje naravno i drugi rezervati prirode koji napreduju, opet, malo sporije, ali posebno nam je drago što postoje sve brojnije i kvalitetnije organizacije civilnog društva, s kojima vrlo prisno sarađujemo. Ja ću morati da pomenem moje prijatelje u Čačku,
u mom rodnom gradu, postoji organizacija koja se zove „Sove na oprezu“. Oni su u protekle dve, tri godine uspeli da naprave predavanja o pticama i o sovama za preko 5000 učenika u lokalnoj sredini. Retko koje dete je ostalo uskraćeno za divne prezentacije, zanimljive priče, odlaske na izlete, šetnje, izlaženje na teren da prebroje ptice i urade nešto korisno, da dođu u naučne kampove i vide kako izgleda ptica koja se seli iz ruke, kako se ona naučno proučava; na kraju krajeva, da je dete svojom rukom pusti da se vrati u prirodu. Iskustva koja deca dobijaju radeći sa tako kvalitetnim ljudima ostaju do kraja života. Mi se ponosimo time. Ponosimo se dobrim ljudima i kvalitetnim organizacijama i u Vršcu, Subotici, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Beogradu i u raznim drugim gradovima – Zrenjaninu, Kikindi, svuda. Ima dobrih ljudi; nažalost, još uvek su manjina, ali idemo ka tome da nas bude sve više i da se pozitivna priča širi. Jako je važno da mediji izuzetno vole da prate ove teme, zato što mi se čini da su svi jako zasićeni dnevne politike, gluposti, ratova, plašenja, stradanja, nemaštine, bolesti i svega onoga što muči i um i telo. Ljudima treba pozitivna priča, treba im dobar primer. Mi dajemo nadu da stvari mogu da budu bolje i uvek pozivamo da ljudi dođu i rade zajedno sa nama. Dakle, ne radimo ništa što je elitistički, ni po čemu nije neka svemirska nauka i nije nedodirljivo. Ljudi mogu da ostave malu hranilicu za ptice u svom dvorištu, da kupe 10 kilograma suncokreta, pa praktično naprave mali zoo vrst ispred svog prozora, da uživaju u tome. Ne košta skoro ništa, a donosi neverovatno zanimljive trenutke. To su sve neke male ideje koje ljudima prenosimo, a damo im priliku da sami urade nešto korisno i oni se nakon toga osećaju kao da su otkrili celu planetu.
U KOJIM KRAJEVIMA ZEMLJE I U KOJIM DJELATNOSTIMA VIDITE MOGUĆ PROSTOR ZA SPAJANJE BRIGE O PRIRODI SA MOGUĆNOŠĆU ZARAĐIVANJA ZA ŽIVOT?
Vaši čitaoci bi mogli da se informišu gde u njihovom kraju postoje rezervati prirode, nacionalni parkovi i slično. Srbiji nedostaju smeštajni kapaciteti u prirodi. Nama nedostaju, recimo, kvalitetni seoski smeštaji, koje vode ljudi koji razumeju prirodu. Ne samo da dođete kod mene, prespavate, da imam da vam dam kajmaka, pršute i rakije. Kajmaka, pršute i rakije ja mogu naći i u restoranu u centru Beograda, ali nekoga ko razume prirodu i ko može da me povede da prošetam, vidim neke zanimljive lokalitete, da me nauči nečemu, ima jako malo. Mi se, pre svega, moramo obrazovati. Takvih prilika ima svuda. Ja pozivam ljude koji već vole prirodu i znaju o njoj da možda steknu neke nove veštine. Da možda nauče (a to nam zaista treba) da budu vodiči za posmatrače prirode, ali profesionalni vodiči. Da budu vodiči za fotografe prirode, za fotografe
biljaka, leptira. Postoji čitava armija eko turista u svetu, a eko turizam je trenutno najbrže rastuća grana turizma. Postoji armija ljudi koja bi platila da dođe ovde, ali za njih su nam potrebni dobri poslovni uslovi, da bi oni došli u Srbiju i tu proveli malo više vremena. Eko turizam mora da ima što manji otisak na prirodu, što manji uticaj. Ja, kao gost sa svojom porodicom, želim da budem eko turista na Staroj planini, ali neću da idem u veliki međunarodni lanac hotela, već hoću da boravim u malom porodičnom hotelu ili apartmanu, koga vodi lokalna porodica. Zašto? Zato što hoću njima da ostavim novac jer su mi oni važni, a ne gazda iz Beča koji ima veliki hotel na Jabučkom ravništu. On me ne interesuje, ali mi je bitan domaćin u selu na Staroj planini, za koga želim da ostane tamo, da i dalje obrađuje svoje njive, da i dalje ima svoju stoku i na taj način da on čuva tu prirodu. Jer, nema boljeg čuvara prirode od meštanina, čoveka koji tu živi. To je osnovna razlika, tako da je poruka ljudima u Srbiji – čuvajte svoje selo, čuvajte prostor na kome živite jer je on neponovljiv. Njega je vrlo lako izgubiti, a jako teško vratiti. Svesni smo da nama godišnje izumire po nekoliko stotina sela, i to ne samo u Srbiji, već i u Crnoj Gori, Bosni, Bugarskoj, Makedoniji, svuda. To kad budemo izgubili, vrlo teško ćemo ljude vratiti tamo. A kad sa tih područja odu ljudi koji su se stotinama godina, ako ne i duže od hiljadu godina živeli skromnim životom, ostavljajući jako mali uticaj na prirodu, mi ćemo izgubiti i vrlo zanimljive pojave koje tamo borave. Nije medvedu dobro ako ljudi odu sa planine; on mora imati „malo čoveka”. Nema ko da kosi livadu, da održava pašnjake, a životinje su navikle da je čovek tu i da i one mogu da žive sa njim.
KAKO OCJENJUJETE DOSADAŠNJI ODNOS DRŽAVE PREMA ŽELJAMA GRAĐANA DA BOLJE USKLADE ŽIVOT SA PRIRODOM?
Osnovni problem svuda na Balkanu su prečeste promene. Slobodno mogu da kažem da je životna sredina šutirana iz ministarstva u ministarstvo unazad 15 godina, a svako novi ko dođe ima neku svoju viziju života. Nas na Balkanu jednostavno ubija to što nemamo nikakvu sledljivost događaja, nikakav kontinuitet ideje i verovanja u ono što treba da radimo. Ministri se menjaju na godinu dana i svaki od njih započinje nešto novo; i taman što je započeo, neki novi dolazi. Kako onda ljudi koji žive u ovim krajevima mogu da veruju u to što rade? Osim toga, prosečnom građaninu treba dva sata sedenja na telefonu da dobije nekog inspektora, koji bi morao hitno da izađe u prirodu da zaustavi neki požar, trovanje životinja, seču šume. Kako ja onda da verujem u institucije? Pa ne mogu. Dakle, mi živimo u državama koje su jako slabe, koje su nažalost znatno korumpirane i koje, kao takve, ne ulivaju poverenje. Ono što jeste najkvalitetnije u našim balkanskim državicama je čovek, kao pojedinac i grupa ljudi koja je posvećena stvarima koje rade. Ali sistem nije tu da bi ih podržao. Sistem je, nažalost, često tu da bude protiv građana i to je ono što jako smeta. Mi smo imali prilično šokantan slučaj prošle godine u septembru mesecu kada je jedan od narodnih poslanika, koji sedi u srpskom Parlamentu i predsednik je Lovačkog saveza Srbije, poslao otvoreno pismo direktoru policije u Srbiji, zahtevajući od njega da ne izađe na teren kada mi prijavimo krivična dela koja se dešavaju u prirodi. Kako ja to da protumačim? Ja to jedino mogu protumačiti kao politički pritisak nekoga ko ima političku moć na instituciju koja treba mene, kao građanina, da štiti od kriminala. To je zaista strašno. Čini mi se da se dobar deo ljudi osvestio i da zaista žele korenite promene. Nema veze od koga će te promene da poteknu, ali one moraju da se dogode. Mi moramo da stvorimo sredinu u kojoj ćemo da budemo prosperitetni, ali ne na svoju štetu. Moramo da brinemo jedni o drugima, da bude dobro i nama i našim susedima, i ptici, i leptiru, i šumi, i reci, od kojih zavisimo
KAKVI SU PLANOVI DRUŠTVA ZA 2018?
Mi ne mirujemo. Od Nove godine neki od nas nisu imali nijedan slobodan dan. Razlog tome je što smo imali puno problema na terenu, zato što smo dobili puno informacija o stradanjima i trovanjima divljih ptica, gde smo bili na terenu zajedno sa policijom, inspekcijom, kolegama iz Mađarske, itd. Osim toga, mi smo tokom celog januara na terenu, vršimo zimski popis sova utina na teritoriji cele Srbije, posebno u Vojvodini, gde imamo najveći broj zabeleženih lokacija na kojima sove borave. Naše kolege su od 10. januara na terenu, obilaze sva velika vodena staništa na zimskom popisu ptica. Naši volonteri redovno rade na prekucavanju podataka u baze podataka, koje mi koristimo za naučna istraživanja. Naše kancelarije u Beogradu ovih dana rade na prebrojavanju gradskih vrabaca, koji borave u Beogradu, u opštini Stari grad. Intenzivno komuniciraju sa građanima, rade ankete, prikupljaju podatke, ne bismo li dobili što više prilika da naučimo nešto o tim vrapcima i da beogradskog dživdžana sačuvamo od propasti. Naši timovi su u školama, rade predavanja; jedna ekipa trenutno završava dokumentarni film… Očekuje nas ogroman posao u mesecima koji slede. To je, pre svega, osmišljavanje novih projekata na kojima ćemo da radimo, obezbeđivanje sredstava za rad, što je nama kao organizaciji izuzetno komplikovano, budući da dobijamo gotovo zanemarljivu podršku od države. Finansije potrebne da se obiđu svi tereni, ode u svaku školu, pomogne pticama, nažalost, moraju da dođu sa strane i to je jako teško i nas puno iscrpljuje. Ono što mi takođe želimo da uradimo u narednom periodu jeste da osnažimo naše članstvo, da povećamo broj volontera, a krajem marta meseca organizujemo veliku međunarodnu konferenciju na Fruškoj gori, kada nam dolaze kolege iz cele Evrope i to će biti najveći stručni skup o zaštiti ptica i prirode u Srbiji u poslednjih pet, šest godina. Govorićemo, pre svega, o stradanju ptica selica, kako u Srbiji tako i na Balkanu. Naše društvo i kolege iz organizacije „Biom” iz Hrvatske odabrani su kao dve organizacije koje će dobiti finansijsku pomoć od kolega iz celog sveta da bi se borili protiv krivolova. Dakle, ogroman set aktivnosti, teško ih je sve pobrojati u jednom trenutku, ali nema stajanja. Svi naši članovi su spremni da daju svoj maksimum
da bi pomogli sebi i pticama i da bi svet u kojem živimo bio lepše i prijatnije mesto. Svako ko ima bilo kakvo dodatno pitanje, sugestiju, komentar, kritiku, pohvalu, uvek može da nam se javi putem naše internet stranice ili putem društvenih mreža. Vrlo je jednostavno da nas pronađu i otvoreni smo za sva moguća pitanja i naravno, pre svega, za nove ljude koji su željni da pomognu. Nama je potreban širok front ljudi koji vole prirodu, koji je poštuju i žele da je sačuvaju. Toga nikad nije dosta.
Fotografije: Katarina Paunović; Dimitrije Radišić; Dragan Mijatov; David Grabovac
