Da li ste znali da je Elen Svalov bila prva žena koja je studirala na prestižnom MIT univerzitetu? Bila je hemičarka, sanitarna inspektorka, naučnica, nutricionistkinja, pisac, jedna od utemeljivača i osnivača ekologije i utemeljivač kućne ekonomije odnosno domaćinstva. Verovala je da praktična primena nauke može promeniti svet. Verovala je da žene mogu biti šta god požele i hrabrila ih je da se otisnu u nepoznato, istražuju, bave se naukom. Zahvaljujući njenom zalaganju otvorena je prva ženska laboratorija na MIT univerzitetu u kojoj ih je ona, često bez novčane nadoknade, obrazovala i učila osnovama hemije, biologije, nutricionizma, mineralogije.
Uspostavila je standarde koji su važili za sve. I muškarce i žene. Njena temeljna istraživanja su otkrila štetne materije u vodi, u namirnicama, vazduhu, prisustvo arsena u tapetama i tkaninama. U vreme kada je živela i radila, ljudi zaista nisu mnogo obraćali pažnju na ova pitanja niti su postojale ikakve inspekcijske kontrole baš kao ni sanitarni propisi koji bi ljude zaštitili od posledica zagađenja. Upravo te, neophodne propise je Elen uspostavila. Zato kada govorimo o pionirima ekologije ime
Elen Svalov mora biti jedno od prvih na toj listi. Kada sagledamo činjenicu da je Elen živela u devetnaestom veku, jasno vam je iz prve da govorimo o jednoj revolucionarnoj ženi koja je u naučnoj zajednici bila predvodnica progresa.
Rođena je u decembru 1842. u američkoj državi Masačusets. Kao mala vreme je provodila na porodičnoj farmi pomažući roditeljima, a roditelji su bili ti koji su je obrazovali kod kuće budući da su bili nastavnici. Elen je oduvek bila veoma znatiželjna i spremna da uči. Upijala je poput sunđera sve što bi do nje doprlo. Uvek je uz sebe imala knjigu. Nakon osnovnog obrazovanja koje joj je pruženo kod kuće, u trenutku kada su roditelji procenili da nemaju više čemu da je nauče odlučili su da se presele u grad. Tada je kratkotrajno pohađala časove na Vestvord akademiji. Samo par godina kasnije porodica se seli u Litlton, gde je Elen nastavila da pomaže svojima, posebno ocu koji je vodio radnju i učila. Držala je časove i podučavala decu, čuvala ih i čistila skupljajući novac za studije. Nakon nekog vremena upisala je Vasar, u to vreme jedini koledž koji su žene mogle da studiraju. Nakon što je dobila diplomu iz oblasti hemije na Vasar koledžu u Njujorku, trudila se da pronađe posao u struci. Pokušala je da se zaposli u nekoj od hemijskih kompanija, međutim oni nisu bili spremni da zaposle ženu. Predložili su joj da pokuša da dobije diplomu na MIT-u. Očekujući da je verovatno neće primiti tamo, poslali su je u drugom pravcu. Elen nije odustala, pisala je Univerzitetu s molbom da joj omoguće da ravnopravno sa svojim muškim kolegama prisustvuje predavanjima. Posle nekoliko meseci iščekivanja odgovora, primljena je kao studentkinja sa specijalnim statusom. na odseku hemije Masačusetskog instituta za tehnologiju, nakon veoma dobrih preporuka profesora sa Vasara. Njen status je bio drugačiji u odnosu na druge studente, njene muške kolege. Nije bila u obavezi da plaća školarinu i mislila je da joj je takav status dodeljen zato što su bili svesni njene materijalne situacije, pa je logično, oduševljeno pristala na takvu poziciju. Tek tokom studija shvata da taj specijalni status nije bio ustupak njoj već neka vrsta ograde Univerziteta od njenog prisustva. Naime, ukoliko bi se njene kolege pobunile što sa njima studira žena, uprava je uvek mogla da kaže kako je ona student sa specijalnim statusom neravnopravan njima. Da je ovo znala u trenutku kada je dobila potvrdan odgovor, sigurno je da nikada ne bi pristala na njega, navode njeni biografi. Diplomirala je 3 godine kasnije. Paralelno sa studijama na MIT-u, radila je na magistarskoj tezi na Vasaru, na kome godinu dana kasnije dobija zvanje magistra hemije nakon otkrića i izdvajanja neobičnog minerala.
Naredne dve godine će raditi na doktoratu na MIT-u ali ovaj naporan višegodišnji rad neće biti nagrađen doktorskom diplomom iz političkih razloga. Kako je kasnije prepričavao njen suprug, profesori nisu želeli da dozvole da doktorat iz hemije na prestižnom MIT-u prva odbrani žena. Kao studentkinja Elen je bila veoma strastvena i temeljna. Radeći u laboratoriji inicirala je pokretanje studije ispravnosti tekuće vode u državi Masačusets. Do tada se ovakve analize nikada nisu radile. Elen je testirala preko 20 hiljada uzoraka, pažljivo dokumentujući rezultate, pokazala je da je neophodno uspostaviti standarde kako bi ljudi imali pristup ispravnoj tekućoj vodi. Bila je prva naučnica koja je radila ovako opsežno, važno istraživanje.
Ubrzo po završetku studija udaje se za profesora sa inženjerskog departmana na MIT-u Roberta Ričardsa i počinje da radi sa njim različita hemijska istraživanja i analize. Uspešne analize i dobar glas će dovesti do toga da 1879. bude prva žena kojoj je omogućeno da postane član Američkog instituta za rudarsko-metalurško inženjerstvo.
Dok je gradila svoju karijeru trudila se da podstakne i motiviše i druge žene da se odluče za karijeru u nauci. Na njenu inicijativu MIT joj dodeljuje prostor za prvu žensku laboratoriju. Odgovornost za prikupljanje sredstava i kupovinu potrebne opreme bila je samo na njenim plećima. Godine 1876. organizovala je peticiju i prikupila potreban novac od Bostonske asocijacije za obrazovanje žena, koja (asocijacija) je pristala da donira sredstva za otvaranje ženske laboratorije na MIT-u. Od dobijenog novca Elen je kupila potrebnu opremu u Evropi i ubrzo počela sa vrednim radom i podučavanjem. Ohrabrivala je žene da se odluče za karijeru u nauci i pomagala je u njihovoj obuci. Obučavala ih je u nekoliko oblasti, na polju hemije, biologije, nutricionizma i mineralogije.
Bila je na čelu naučne komisije koja se zalagala za popularizaciju obrazovanja kod kuće i jedan od koosnivača Američke asocijacije za obrazovanje žena. Godine 1884. počinje da radi kao asistent profesora Vilijama Nikolsa u novoj laboratoriji MIT-a za sanitarnu hemiju. Na polju očuvanja životne sredine u širem smislu bila je veoma aktivna. Bavila se ispitivanjem toksičnih materija u hrani, u kućnim potrepštinama i nameštaju, ispitivala je zagađenje vode i zalagala se za dizajniranje bezbednih i efikasnih kanalizacionih odvoda. Inicirala je donošenje inspekcijskih zakona za bezbednost hrane. Projekat na kome u ovom periodu počinje pasionirano da radi bila je direktna implementacija njenih naučnih saznanja i pretvaranje tih znanja u alat za svakodnevni život. Nazvala je ovaj projekat kućna ekonomija, što bi se u duhu našeg jezika najjednostavnije moglo označiti kao domaćinstvo. Verovala je da je to osnova koju svi moraju znati i podrazumevalo je važna pitanja kao što su vođenje finansija u jednom domu, pravilna ishrana i svest o nutritivnim vrednostima namirnica, pravilna upotreba hemijskih sredstava u čišćenju. Znala je da je edukacija prvi uslov napretka. Znala je da uvođenjem ovog predmeta u škole buduće generacije uči praktičnim veštinama koje će značajno popraviti kvalitet njihovih života. Verovala je da nauka može promeniti svet i da je ključ u tome da se ona približi ljudima. Zalagala se za napredak naučnog obrazovanja i povećanje brojnosti žena u nauci, što je videla kao preduslov napretka kako položaja žena tako i države.
Godine 1890. u Bostonu je otvorena kuhinja pod njenim vođstvom. Nazvana je The New England Kitchen. Nudila je povoljnu, nutritivno bogatu hranu porodicama radničke klase zajedno sa instrukcijama za njihovu pripremu. Tri godine kasnije otvara Rumford kuhinju na svetskoj kolumbijskoj izložbi u Čikagu, gde takođe obezbeđuje jeftine ali nutritivno bogate obroke.
Tih godina je radila i kao dijetetski konsultant, nutricionista pri brojnim bolnicama i medicinskim ustanovama. Lobirala je da se u škole uvede školski ručak jer u to vreme ishrana ljudi i dece je bila na nezavidnom nivou. O obrocima dece brinuo se domar koji koji i sam nije bio informisan i obrazovan. Deca su jela nezdravo i što je možda još bitnije bez ideje da ishrana treba da izgleda drugačije. Ako zastanemo na trenutak i promislimo, primetićemo da se i danas svet suočava sa veoma sličnim problemima. Setimo se samo revolucije Džejmija Olivera od pre samo nekoliko godina i njegovog zaprepašćujućeg otkrića da deca često ne umeju da prepoznaju povrće u svom izvornom obliku. Čini se da je kućna ekonomija, kako ju je Elen nazvala, svima i danas potrebna. Vratimo se u njeno vreme još malo i podsetimo još nekih revolucionarnih stvari koje je u svoje vreme radila. Nakon što je ozvaničila pojam kućne ekonomije i uvela ga u škole, Elen Svalov Ričards je postala predsednica američke Asocijacije kućne ekonomije. Na konferenciji „Za boljitak kuće“ ozvaničila je pomenuti pojam i ubedila nadležne da usvoje njene predloge. To je u širem smislu podrazumevalo da se profesionalizuje zanimanje domaćice i time da dostojanstvo i
prizna značaj i efikasnost do tada nepriznatom zvanju. Nekoliko godina kasnije, 1882. objavila je jednu za to vreme veoma značajnu knjigu. Bila je to knjiga Hemija kuvanja i čišćenja: priručnik za domaćice. U toj knjizi ona je žene učila kako da primene naučne principe u oblastima sa kojima su svakodnevno u dodiru. Učila ih je pravilnoj ishrani, načinu odevanja, značaju dobre fizičke kondicije, higijene i drugih efikasnih praksi. Želela je da ženama uz pravilne savete omogući bolji kvalitet života, bolje zdravlje i više vremena za aktivnosti koje se ne tiču poslova u kući. Bila je aktivna na brojnim poljima i radila sve do smrti 1911. godine. Iza sebe je ostavila veliki broj naučnih radova i nekoliko knjiga među kojima su najznačajnije: The Chemistry of Cooking (1882), Food Materials and Their Adulteration (1885), Home Sanitation: A Manual for Housekeepers (1887), Laboratory Notes on Industrial Water Analysis: A Survey Course for Engineers (1908), and Euthenics: The Science of Controllable Environment (1912).
