U šarolikoj regionalnoj onlajn sceni, teško će vam promaći djevojka koja bloguje o ekologiji i lako pamtljive poruke koje pozivaju na djelanje kombinuje sa fotografijama kojima karakterističan pečat daje – gas maska. Nju je odabrala za svoj simbol kako bi skrenula pažnju na to da je na svakom čovjeku ponaosob da uzme učešća u promjenama koje bi osigurale da nošenje ovog detalja ne postane naša svakodnevica. Iza maske stoji Katarina Nikolić, urednica „Become Nika” bloga i Jutjub kanala, koja je sa nama proćaskala o njoj dragoj temi: zaštiti životinja kroz promjenu vrste – i količine – hrane koju konzumiramo.
Katarina Nikolić je onlajn eko aktivizmom počela da se bavi prije nešto više od dvije godine, dok je u sam svijet zaštite životne sredine ušla 2010. godine, organizovanjem svoje prve samostalne akcije reciklaže. U fokusu njenog rada u virtuelnom prostoru je davanje doprinosa humanijem tretiranju životinja kroz zagovaranje veganizma i edukaciju ljudi o tome šta se sve krije iza naizgled bezazlenih vidova zabave, kao što su posjete cirkusima, jahanje slonova i fotografisanje sa egzotičnim životinjama na dalekim destinacijama.
foto: Dušan Tepavčević
Njen se aktivizam ne zadržava samo u okvirima internet mreže, što potvrđuje niz akcija koje je organizovala, uključujući one posvećene reciklaži, čišćenju rječnih korita, pomaganju psima lutalicama, kao i trenutno aktuelna akcija prikupljanja novca za azil Saše Pešića, koji na svom imanju u Nišu sam brine o više od 800 pasa.
Profesionalno, Katarinina rutina je takođe vezana za hranu, i to kroz rad u porodičnoj vinariji. Već šest godina porodica Nikolić bavi se proizvodnjom vina i vinskim turizmom u selu Vitkovo, nadomak Aleksandrovca. Trudili su se da svom poslovanju daju eko dimenziju, pa sve sadnice navodnjavaju kišnicom koju sami prikupljaju i hrane organskim đubrivom, u društvu brojnih životinja kojima su pružili utočište na svom imanju.
PRIPADAŠ MALOM BROJU LJUDI KOJI NA NAŠIM PROSTORIMA ONLAJN GOVORE ISKLJUČIVO O EKOLOŠKIM TEMAMA, I TO KROZ BLOG, JUTJUB KANAL I PROFILE NA DRUŠTVENIM MREŽAMA. KADA I KAKO SI SE ODLUČILA NA TO DA BAŠ OVA OBLAST BUDE U CENTRU TVOG RADA U DIGITALNOM SVIJETU?
Moj prvi dodir sa ekologijom bio je kroz reciklažu. U skopu tadašnjeg posla u hotelu u kojem sam radila, organizovala sam zajedno sa kolegama jednu reciklažnu akciju. Naravno, kako me uvek zanimaju detalji, počela sam da kopam malo dublje i istražujem o toj temi: kako se prikupljaju stvari za reciklažu, gde se skladište, koji tipovi reciklažnog materijala postoje, kako se odvija ceo proces. Nakon toga sam provela dosta vremena u inostranstvu, gde sam studirala, i gde sam mogla da vidim kako je na „Zapadu” recikliranje sasvim normalna stvar – čak te i kažnjavaju ako to ne radiš. U isto vreme, tada u Srbiji nije postojala nijedna kanta za reciklažu. Za sve druge stvari koje su me interesovale po pitanju kompostiranja i organske proizvodnje imala sam u porodici zlatan izvor informacija, jer je moja mama sanitarno-ekološki inženjer, tako da smo porodično svi prilično informisani o toj temi. Digitalno izražavanje je došlo jer sam bila malo revoltirana neinformisanošću ljudi kad je tako ozbiljna tema u pitanju; smatram da uzimaju mnoge stvari zdravo za gotovo sada, dok još ne mogu da osete znatne posledice. I eto, želela sam da pokušam da malo više informišem i inspirišem one koji me čitaju i prate.
VELIKI DIO SADRŽAJA KOJE OBJAVLJUJEŠ POSVEĆEN JE HRANI; PRIJE SVEGA EDUKACIJI O VEGANIZMU. KAKO GLEDAŠ NA ODNOS IZMEĐU ZAGAĐENJA ŽIVOTNE SREDINE I HRANE KOJU JEDEMO, KAO I ONE KOJU BACAMO?
Uglavnom se moj projekat bazira na zaštiti životinja, samim tim i zaštiti životne sredine jer je emisija gasova proizvedenih u masovnoj industriji mesa veća nego emisija gasova od saobraćaja. Dakle, uglavnom se bavim zaštitom životinja kroz ishranu, odnosno zalažem se za ishranu bez mesa; takođe, zaštitom životinja kroz turizam (pitanja slikanja sa egzotičnim životinjama, jahanja kamila, itd.) i zaštitom životinja korišćenim kroz zabavu – pitanja cirkusa i zoo vrtova. Da li nam je stvarno potrebna slika sa letovanja sa tigrom pod sedativima? Da li nam je stvarno toliko bitno da zajašemo slona? Životinje su krvnički mučene zarad zabave neinformisanih ljudi.To mora da prestane, ljudi moraju da stave prst na čelo i razmisle šta rade, a ne slepo da koriste ono što im se servira za profit. Ne smemo da učimo decu da budu sebična i netolerantna prema drugima, pa bile to i životinje. Što se tiče hrane koju jedemo, smatram da Srbija i dalje ima tu privilegiju da se na pijaci može naći voće i povrće iz nečije bašte koje nije mnogo ili nije uopšte tretirano. Što se bacanja hrane tiče, ista je filozofija kao i za zaštitu životne sredine: dok god je imamo, shvatamo je zdravo za gotovo. Taj problem možemo rešiti na jednostavan način – regulisanom potrošnjom i konzumacijom hrane. Jedan stari trik je da nikada ne idete gladni u supermarket! Najviše se baca hrana kojoj istekne rok, tako da ne treba ići u sumanute kupovine i napuniti frižider do vrha, pogotovo ne lako kvarljivim stvarima. Kada kupujem voće i povrće izbegavam da kupujem na kilo već na komade, pogotovo izbegavam da kupujem voće i povrće koje je zapakovano u plastiku jer u tome ne vidim poentu. Ali mislim da domaćinstva ostavljaju mnogo manji uticaj u bacanju hrane nego ugostiteljski objekti i supermarketi, koji bi trebalo da se pozabave tim problemom tako što će višak hrane deliti narodnim kuhinjama ili beskućnicima.
foto: Dušan Tepavčević
JOŠ JEDNA DIMENZIJA KOJA TE VEZUJE ZA ISHRANU JE ONA PROFESIONALNA I TO KROZ RAD U PORODIČNOJ VINARIJI, KOJA TAKOĐE POSLUJE PO ODREĐENIM EKO PRINCIPIMA. ŠTA MISLIŠ DA PROIZVOĐAČI U POLJOPRIVREDNOM SEKTORU MOGU DA PREDUZMU KAKO BI DOPRINIJELI PODIZANJU SVIJESTI O ZAŠTITI ŽIVOTNE SREDINE, ALI I POSLOVALI NA EKOLOŠKI ODRŽIVIJI NAČIN?
To nije samo ekološki način, već i jeftiniji način i način na koji se sačuva dosta vode. Ne mogu da kažem da poslujemo po sto posto ekološkim principima, jer je to nemoguće – ne zbog nas, već zbog ostalih komšija koji se takođe bave poljoprivredom, pa način na koji oni tretiraju svoje sadnice utiče i na naše, ali trudimo se da budemo maksimalno korektni po pitanju stvari koje su do nas, kao što su organsko đubrivo i sakupljanje kišnice. Proizvođači bi mogli da preduzmu mnogo toga, na pr. da slede naše principe navodnjavanja i đubrenja. Takođe mogu i da koriste obnovljive izvore energije koliko to zakon u našoj državi dozvoljava, kao i da pokušaju da istraže ekološke načine zaštite svojih useva pre nego da se odmah odluče za pesticide. Ali sve to iziskuje i vreme i novac, a kako je profit ključna stvar 21. veka, takve stvari će verovatno pričekati dosta godina. Pročitala sam sjajnu rečenicu negde, koja glasi: „Kada se poslednje drvo iseče, poslednja riba uhvati, poslednja reka zagadi, tek onda ćemo shvatiti da novac ne može da se jede”.
NA KOJI NAČIN SI SOPSTVENO DOMAĆINSTVO – PRIJE SVEGA KUHINJU – UČINILA „ECO-FRIENDLY“?
Izbacila sam životinjske ostatke iz frižidera i zamrzivača i rešila problem. (smijeh) Šalim se; pa zaista, kao što sam navela, ne kupujem ništa od svežih namirnica za šta znam da ga neću pojesti u naredna 2-3 dana. Osim za avokado, on je izuzetak. Možete da ga kupite i čekate dve nedelje na njega, a onda da on sazri i istrune u istom danu. Mislim da je to jedina namirnica koju bacam jer jednostavno ne znam da pogodim pravi termin. (smijeh) U vinariji, na primer, skupljamo ostatke hrane za đubrivo. Takođe pokušavam da ambalažu namirnica svedem na minimum, da ne bude puna kanta otpadaka posle mog pražnjenja frižidera. Ukoliko se i desi da imamo neke ostatke hrane, to svakako moj pas potamani, tako da zaista ništa ne bacamo. (smijeh)
LJUDIMA KOJI VODE DINAMIČAN NAČIN ŽIVOTA ČESTO JE TEŠKO DA SE PRIDRŽAVAJU EKO RUTINE I NE POSEGNU ZA BRZOM HRANOM ILI DA STIGNU DA SPREME NAMIRNICE KOJE VEĆ IMAJU U FRIŽIDERU ZBOG VELIKOG BROJA OBAVEZA KOJE IH ZADESE TOKOM DANA. KAO MLADA OSOBA KOJA ČESTO PUTUJE I AKTIVNA JE NA VIŠE RAZLIČITIH POLJA, ŠTA SMATRAŠ NAVIKAMA KOJE MOGU OVAKVE SITUACIJE UČINITI IZUZETKOM, A NE PRAVILOM?
Pa da, u Srbiji jeste malo teže pridržavati ih se, jer se naša kuhinja svodi uglavnom na meso, a i mentalitet je takav da je u većini slučajeva meso neizostavan obrok, dok u inostranstvu na svakom ćošku imate vegetarijansku i vegansku hranu. Bila ona brza hrana ili opcija u restoranu, definitivno imate mnogo izbora, a samim tim dosta uštedite na vremenu da ne morate sami da spremate. Meni, spremanje hrane ne deluje komplikovano, štaviše smatram da se jela od mesa mnogo duže spremaju s obzirom na to da moraju termički da se obrade, dok naša jela ne moraju. Mislim da je to stvar navike i da ne treba tražiti izgovore već rešenja.
foto: Stefan Erčević
ŠTA SMATRAŠ NEIZOSTAVNIM KORACIMA U SMANJENJU KOLIČINE HRANE KOJU BACAMO?
Opet ću se osvrnuti na inostranstvo i njihovu praksu u tom slučaju. Postoji niz restorana (uglavnom brzih sa gotovim jelima) koji sve što ne prodaju za taj dan šalju narodnim kuhinjama i svratištima u kojima žive beskućnici. Takođe, supermarketi drastično smanjuju cene hrane kojoj uskoro ističe rok, kako bi smanjili bespotrebno bacanje hrane i prodali sve zalihe. Ima dosta primera, ali smatram da je glavni korak malo bolja organizacija društva i podizanje nivoa svesti.
MNOGI SMATRAJU DA JE ZDRAVA VEGANSKA ISHRANA NA NAŠIM PROSTORIMA JOŠ UVIJEK VEOMA SKUPA, A I U SUPROTNOSTI SA TRADICIONALNOM ISHRANOM, BAZIRANOM NA MESU I MLIJEČNIM PROIZVODIMA POPUT SIRA I KAJMAKA. KOJI JE ZA TEBE USPJEŠAN RECEPT – I NEOPHODNE NAMIRNICE – ZA ULAZAK U VEGANSKE VODE NA BRDOVITOM BALKANU, NA EKONOMSKI I KULTUROLOŠKI PRISTUPAČAN NAČIN?
Ja se zalažem i za vegansku i za vegetarijansku ishranu na našim prostorima. Smatram da je idealan recept ići korak po korak. Prvi korak je naravno osvestiti se, a drugi izbaciti meso iz ishrane. Zatim možda, ukoliko neko oseća krizu, na pr. postiti uz ribu određeni period (mada može se i bez toga), i na kraju preći na vegetarijansku ishranu. Naravno, ako ste dovoljno istrajni onda i na vegansku ishranu, jer je ona krajnji cilj naše priče. To je jako osetljiva tema na našem podneblju i ne možete biti previše radikalni i odmah sve saseći u korenu, jer ljudi to ne vole i time možete izazvati samo kontraefekat. Po pitanju mlečne i industrije jaja, smatram da u Srbiji to nije toliko industrijalizovano kao u ostalim zemljama i da još uvek imate izbor, i da umesto kupovine tih namirnica u supermarketu možete naći domaću proizvodnju na pijaci i kupiti te stvari koje potiču iz nečijeg domaćinstva, u kojem zapravo vode računa o životinjama.
KOLIKO ČESTO TI SE ČITAOCI JAVLJAJU ZA SAVJET VEZANO ZA ZDRAVU ISHRANU, ZAŠTITU ŽIVOTINJA, EKO MODU ILI NAVIKE? KOJE SU NAJČEŠĆE NEDOUMICE SA KOJIMA SE SUOČAVAJU?
Najviše me kontaktiraju za ishranu jer se uglavnom time bavim, moda me ne interesuje previše, ali je koristim na svojim slikama kao magnet za privlačenje pažnje, kako bih mogla da pričam o ozbiljnijim temama kroz njih. Ljudi mi postavljaju veoma interesantna pitanja, na primer da li je svila eco-friendly jer potiče od svilene bube, da li je OK jesti med jer je životinjskog porekla, da li će ljudi koji treniraju imati dovoljno proteina i energije ako pređu na vegansku ishranu, kad šta treba jesti i u koje doba dana I tome slilčno. Svako ko je zainteresovan može da me kontaktira privatno na Fejsbuku ili Instagramu i poslaću mu nedeljni plan ishrane koji ja koristim, besplatno.
foto: Stefan Erčević
KAKO ČESTO PROMOVIŠEŠ EKO AKCIJE U DRUŠTVU, DA LI UOČAVAŠ MEĐU LJUDIMA KOJI TE PRATE SPREMNOST DA I SAMI DAJU DOPRINOS I PREDUZMU KONKRETNE AKCIJE – BILO U VIDU PROMJENE NAVIKA, UČEŠĆA U AKCIJAMA ČIŠĆENJA, DONIRANJU NEPROFITNIM ORGANIZACIJAMA ILI SLIČNOM?
Veliki broj ljudi mi se javlja i hvale se uglavnom kako su smanjili upotrebu mesa u ishrani. Definitvno se najviše isplatio moj ujedno i najgledaniji video na Jutjubu pod imenom: „Kako napraviti kućicu za pse i mačke lutalice za manje od pet minuta?” Kućica se pravi od kartona i majice. Deca su mi slala veliki broj fotografija; pravila su kućice i za lutalice i za svoje kućne ljubimce i dobila sam stvarno puno lepih reči i komentara. Što se tiče pravih akcija, imala sam ih nekoliko, i na njih se odazvalo više ljudi nego što sam očekivala, što pokazuje da zaista žele promene, ali samo imaju nedostatak motivacije i inicijative.
KOJE SU TO AKCIJE ILI KAMPANJE KOJIMA SVOJE PRATIOCE MOTIVIŠEŠ DA SE AKTIVNO UKLJUČE U EKO PRIČU?
Organizovala sam akciju sređivanja parka, gde se nije dosta ljudi odazvalo unapred na poziv, ali na dan akcije se toliko njih pojavilo da nisam mogla da verujem koliko njih je podržalo taj događaj. Takođe sam imala više akcija reciklaže. Kampanje su bile vezane za smanjenu upotrebu plastičnih kesa, reciklažu tekstila, ali i pomaganje psima na ulicama. Moja najnovija akcija jeste prikupljanje novca za jedan veliki azil u Nišu, u kome se trenutno nalazi 800 pasa, o kojima vodi računa samo jedan čovek – Saša Pešić. Akcija i dalje traje, i kupovinom majice ili trenerke pod imenom „Become Nika” sav profit odlazi tom azilu za pse.
foto: Dušan Tepavčević
