Verujem da ste veliki deo budnog vremena svog dosadašnjeg života potrošili na razmišljanje o budućnosti svetskih travnjaka, smislu njihovog postojanja, kao i drugim temama vezanim za jednu od najbesmislenijih prirodnih pojava u novijoj istoriji čovečanstva.
Ukoliko niste, možda vas ovaj članak uveri da ste ipak trebali…
Pre svega, jedna mala ispravka: travnjaci nisu prirodna pojava, jer nigde u prirodi ne možemo naići na njih. Jednostavno, travnjaci u prirodi ne postoje!
Prerija je jedno, savana nešto drugo, pampasi nešto treće, zlatiborski pašnjaci nešto četvrto, ali travnjak… travnjaka u prirodi nema. Travnjak je zapravo samo jedna veštačka površina, koju ljudska bića održavaju pod kontrolom, kako bi ona:
- bila lepa,
- služila da se po njoj igra fudbal,
- ponekad služila da se deci zabranjuje igranje fudbala po njoj,
- bila opravdanje za kupovinu onoga što su amerikanci lepo nazvali “toys for boys”.
Dakle, travnjaci ne postoje u prirodi i realno u materijalnom smislu i nemaju nekakvu produktivnu svrhu. Ipak, svi volimo travnjake. Na njima:
- nema krpelja, koji dokazano jedu ljude,
- zaljubljene osobe imaju običaj da se valjaju, barem na filmu,
- neodgovorni vlasnici kućnih ljubimaca mogu da isprazne najboljeg čovekovog prijatelja i nastave dalje, obezbeđujući svom mezimcu osećaj lakoće (i istovremenog kajanja zbog nepotrebnog obeležavanja teritorije), uz lični benefit nesakupljanja odbačenog sadržaja za psom, što naravno nikoga ne ugrožava, jer svi znamo da se ljudi po travnjacima valjaju samo na filmu.
E, upravo zbog takvih vlasnika, a i činjenice da u SAD 83 miliona pasa godišnje proizvede preko deset miliona tona pseće kake, Amerikanci su se setili da vrše DNK analizu pasa, kako bi se tačno moglo utvrditi “ko se osvrće, a ko se ne osvrće” u svetu najvernijih četvoronožaca. Naravno, jedan od razloga za ovakvu meru je i velika opasnost od zaraze, budući da izmet kućnih ljubimaca sadrži ogroman broj mikroorganizama opasnih po čoveka, a američka agencija za zaštitu životne sredine ga po štetnosti svrstava zajedno u kategoriju sa herbicidima i insekcitidima.
Ipak, da se vratimo na travnjake.
Ukoliko ste mislili da je Amerika zemlja kukuruza, soje, pamuka i sličnih useva, trebalo bi da znate da je površina pod travnjacima u SAD veća od površine pod svim gorenavedenim kulturama zajedno, ili da malo pojednostavimo – četiri puta veća od površine pod kukuruzom.
Da bismo imali još bolju sliku, možemo navesti i da se na navedene travnjake godišnje potroši 800 miliona galona nafte, 3 miliona tona đubriva, 30%-60% vode za domaćinstva, kao i oko 30 milijardi dolara. Ono, čega bi takođe trebalo da budemo svesni, to je da situacija nije drastično bolja ni na drugim mestima po svetu, jer se i tamo travnjaci zasnivaju, zalivaju, održavaju, kose…
Dakle, travnjaci su najbolji način da se ogromna površina zemljišta upotrebi za nešto što:
- košta puno para i troši puno vode,
- zahteva ljudski rad,
- zahteva fosilna goriva,
- ne može da se jede.
I, upravo sada dolazi do preokreta u našoj priči! Travnjaci ne mogu da se jedu. Zašto?! Zašto ljudi jednostavno ne počnu da napasaju ovce po parkovima? Ili na primer lame?
Koliko god da ideja na prvi pogled deluje suludo, u svetu se tzv “urbana ispaša” već primenjuje. I to u mnogim gradovima, u kojima garantovano ne pomišljate da biste mogli naleteti na stado ovaca. I da, imaju i lame…
Dakle, Pariz – grad svetlosti, sa simpatičnim stadima malih crnih ovčica.
Pitsburg – grad čelika, po kojem za sada pasu samo koze. Ovčice verovatno moraju još da se čeliče.
Čikago – O Hare aerodrom – čije zelene površine održavaju ovce, koze, lame i mali magarci. Da ne bude da je priča o lamama izmišljena.
Klivlend – po kojem se planira ispaša i koza i ovaca, i za koje jedna NVO aktivistkinja ushićeno tvrdi “Želim da ih vidim svuda!!”.
East Bay distrikt, Kalifornija – po čijih 65 parkova pase 1000 ovaca, 1000 koza i 5000 krava.
Brajton, Velika Britanija – gde je urbana ispaša uvedena iz potrebe za zaštitom određenih biljnih vrsta.
Pored toga, možemo navesti i švajcarsku železnicu, koja upotrebljava ovce za održavanje zelenih površina pored pruge.
Dakle, urbana ispaša nam nudi niz povoljnosti:
- Smanjenje troškova održavanja travnjaka,
- Smanjenje zagađenja i upotrebe energije, tj fosilnih goriva,
- Smislenija upotreba javnih površina, sa aspekta produktivnosti,
- Pozitivan uticaj na raspoloženje stanovnika gradova, koji mogu potpuno besplatno da posmatraju svojevrsni Zoo vrt u obližnjem parku,
- Manja opasnost po stanovnike gradova, jer bi psi lutalice u tom slučaju morali nekako da budu pod kontrolom.
Sada naravno treba navesti i moguće nedostatke urbane ispaše koja bi se eventualno primenjivala kod nas, kako bi čitava priča imala koliko-toliko objektivan prizvuk:
- Urbana ispaša ne može uvek u celosti pokriti potrebe za hranom napasanih životinja, čime se pojavljuju troškovi dodatne ishrane,
- Za čuvanje ovaca je neophodno obezbediti volontere, kao i odgovarajuće zaštitne ograde,
- Moguća je pojava suviše visoke trave, ukoliko stada ne uspevaju da pokriju sve oblasti predviđene za ispašu,
- Stada moraju biti transportovana, što dovodi do trošenja fosilnih goriva i zagađenja kao posledice svega toga,
- Eventualno bežanje stada van zelenih površina može dovesti do poteškoća u obavljanju saobraćaja,
- Neki delovi stanovništva mogu biti inspirisani da “na crno” počnu napasati svoje ovce gde god je to moguće,
- Urbana ispaša ne može biti izvodljiva na svakoj povšini, tako da uobičajene metode održavanja travnjaka ipak moraju ostati primenjene na mnogim mestima.
Takođe, mogli bismo napomenuti da se već pojavljuju i prvi problemi, pre svega vezani za isplativost urbane ispaše, jer je u Brajtonu na primer samo za iznajmljivanje ovaca potrošeno 42ooo, dok celokupni troškovi da sada iznose 140000 funti. Ipak, verujemo da će se vremenom situacija razvijati u najpozitivnijem smeru, da će se za sve tekuće probleme naći najefikasnija rešenja, kao i da će gradovi budućnosti omogućavati svojim stanovnicima direktniji kontakt sa prirodom, po pitanju kog urbana ispaša deluje kao jedno od najmaštovitijih rešenja. U iščekivanju da se i u našim gradovima pojave stada sa simpatičnim ovčicama, završićemo ovaj članak linkom ka sajtu nevladine organizacije DePave iz Portlanda, čiji volonteri se bave rušenjem asfaltnih površina i pretvaranjem istih u javne vrtove. Ljubav prema prirodi ponekad nema granice!
Za Plezir magazin, Nikola Grujičić autor bloga Nova Paradigma.
