U poslednje vreme u medijima se govori o promeni aktuelnog zakona o genetski modifikovanim organizmima. Trenutno je na snazi zakon iz 2009. koji zabranjuje promet i proizvodnju GM organizama, a poljoprivrednicima koji se o zakon ogluše namenjene su novčane kazne.
Veliki broj medija temi pristupa senzacionalistički. Političari, ministri i poslanici daju šture i kontradiktorne informacije, stručna javnost je podeljenog mišljenja, a građani u celoj toj situaciji ostaju zbunjeni i nedovoljno informisani.
Kao i većina tema koje se najednom aktuelizuju, u početku se digne velika prašina, javnost se aktivira a onda se sve naletom novih vesti polako zaboravi, stavi u drugi plan i ustupi mesto nekoj drugoj „zapaljivoj priči“. Takvih primera je bilo nebrojeno u prošlosti, a jedan od svežih je i afera sa aflatoksinom koja je počela burno, a završila se tiho i neslavno.
Podsetićemo, nakon što je utvrđeno da mleko i mlečni proizvodi sadrže veću količinu aflatoksina od dozvoljene, prag tolerancije aflatoksina je naprasno podignut i problem je instant rešen. Ubrzo nakon tog događaja, u javnosti su se pojavili propagandni spotovi sa javnim ličnostima koje bez straha konzumiraju, do juče veoma opasno mleko koje je to najednom prestalo biti promenom sanitarnih propisa.
Da li treba da očekujemo da će se priča sa GMO slično završiti?
Nakon burnih reakcija građana, nevladinih organizacija i organizacija Zelenih koji su jednom trenutku svi bili saglasni oko toga da se treba pobuniti protiv GMO, vrhunac zajedničke akcije i angažmana je splasnuo nakon nekoliko medijskih objava da će zakon još neko vreme biti „na čekanju“.
Na moga pitanja ponovo nismo dobili odgovore.
Jedno od njih je kako je moguće da ministar poljoprivrede izjavi da građani već uveliko možda jedu gmo proizvode, ako znamo da je to protivno aktuelnom zakonu? Za početak čija je odgovornost to što je moguće kršiti zakone a da država tome nemo svedoči? Kako je moguće da se niko ne oseća odgovornim za trenutnu situaciju?
Pretpostavlja se da su GM proizvodi uveliko u našem lancu ishrane jer su poljoprivrednici (ne svi) hranili stoku GM kukurozom i sojom, čije je seme ilegalno uvezeno iz Rumunije. O tome, kao i o uvozu mesa iz Južne Amerike i Argentine koje je sumnjivim kanalima ušlo u našu zemlju preko Kosova se već duže vreme govori ali bez adekvatnog raspleta ili sankcija zbog kršenja zakona.
Građani tradicionalno sumnjaju u naše labaratorije i institucije koje se bave kontrolom kvaliteta proizvoda, a postoji i opravdano veliki strah od korupcije.
Da se ovaj krug nikako ne zatvara pokazuju i oprečne izjave odgovornih ljudi koji često menjaju tabore i u jednom trenutku su ljutiti protivnici neproverene GM hrane, a već sledećeg su stava da je GM hrana naša realnost, naša šansa i obmanjuju javnost izjavama kako je promena zakona u našem interesu.
Istovremeno, to su ljudi koji govore kako je i organska hrana naša budućnost, a i laici znaju da ta dva pojma nikako ne idu zajedno. Poznato je da se polen GM biljaka prenosi pomoću vetra, ptica i slično i da lako može dospeti na njive na kojima se proizvodi konvencionalana ili organska hrana koja bi na taj način bila kontaminirana. Uslovi za proizvodnju organske hrane su striktni i zna se da zemljište na kome se gaji organsko seme mora da bude i fizički udaljeno od parcela na kojima se gaji GM seme zbog straha od zagađenja.
Takođe, bitno je reći da zemljište na kome je ranije gajeno GM seme, postaje nepogodno i neplodno za gajenje bilo kakvog drugog semena koje nije GM.
Dakle, ukoliko želimo da se Srbija na evropskom tržištu ponudi kao proizvođač organske hrane, nema razloga zašto bi dozvolili proizvodnju GM biljaka koje bi ovu opciju učinile teško ostvarivom u praksi.
Govori se i o uslovima koje postavlja Evropska Unija i STO, ali ukoliko malo bolje istražite videćete da postoje zemlje unutar EU, kao i zemlje koje su se pridružile STO koje su odlučne u tome da ne žele GM proizvode u svojim zemljama. Naša pozicija nije idealna, ali ukoliko postoje odgovorni političari, trebalo bi da budu svesni koliko je značajno pregovarati sa stranim partnerima umesto ćutke pristajati na sve uslove.
Šta je to što nas toliko plaši kod GM organizama?
Za početak, iako su u SAD ovi proizvodi već godinama u upotrebi, ne postoji saglasnost naučnika da je ovakva hrana bezopasna za ljudsku ishranu.
Kompanije koje proizvde GM seme, su vremenom do te mere ojačale i proširile svoj uticaj da se procenjuje da imaju veći uticaj na svetskom nivou od mnogih država.
Rizici vezani za gajenje genetski modifikovanih biljaka još nisu u potpunosti poznati i do detalja razjašnjeni. Prilikom nastanka ovakvih organizama česte su mutacije i neželjene trajne promene na genima koje kasnije mogu da izazovu stvaranje opasnih toksina, alergena i drugih materija koje ranije nisu bile prisutne u organizmu, i ne zna se zna kako deluju.
Dok se za nove lekove vrše ispitivanja koja traju i po deset ili petnaest godina, za nove genetski modifikovane organizme ispitivanja traju oko tri meseca pa se, ako je u tom periodu bilo sve u redu, oni puštaju u promet iako se zna da mutacije, mogu krenuti i posle više godina ili u određenim uslovima koje nije moguće u startu predvideti.
Istraživanja koja su vršena kako bi se utvrdio uticaj ovih organizama na ljudsko zdravlje su se neretko završavala fijaskom. Naučnici koji su pokušavali da ukažu na moguće štetne posledice konzumiranja ovako proizvedene hrane koja će imati uticaj na buduće generacije, često su izlagani neprijatnostima, njihove karijere su dovođene u pitanje, istraživanja diskreditovana, sredstva za istraživanja povlačena kako bi se eksperimenti prekinuli, podaci su nestajali, a bilo je i pokušaja fizičkog zastrašivanja.
Kao posledica svega ovoga, nije bilo lako doći do relevantnih informacija, a paralelno sa ovim distrakcijama novinari su neretko otkrivali slučajeve korupcije i mita.
Ostatak teksta o GM hrani možete pročitati u 3. broju Plezir magazina na stranici br. 46.
