Poslednjih meseci imala sam priliku da pročitam dosta tekstova i pogledam nekoliko dokumentaraca koji za temu imaju Fast Food, međutim, stičem utisak da ljudi u našoj zemlji, ali i globalno i dalje radije biraju obrok s nogu ne razmišljajući o tome da to možda i nije najbolji izbor za njih, jer iako su svesni da nije zdravo to im je u datom trenutku lakše, jeftinije, zgodnije. Većina ljudi svesna je da brza hrana nije zdrava hrana, pa ipak navike se veoma teško menjaju. Tome u prilog ide činjenica da se svakodnevno, na svakom ćošku, otvara sve veći broj pekara, ćevabdžinica i drugih Fast Food restorana, a da ljudi masovno sve manje uživaju u pravoj hrani i sve manje istražuju. Začini so i biber uz majonez i kečap, najčešći su izbor pored velikog bogatstva začina i ukusa kakvo nam priroda nudi.
O tome šta je Fast Food uopšte ne moram da vam govorim. Svi znamo kako izgleda Fast Food i većini je, nažalost, ovaj pojam i koncept ako ne bliži onda barem prepoznatljiviji. Svi smo sigurno bili u situacijama kada zbog napornog posla, stresa, učenja, nemamo vremena ni da sednemo i pojedemo barem jedan obrok nego hranu grabimo i jedemo u prolazu, na nogama, samo kako bismo zadovoljili trenutnu glad, ne razmišljajući o tome šta tom prilikom unosimo u svoje telo. Kao pandan brzom životu i brzoj hrani nastao je pokret Spore hrane, koji favorizuje kvalitet pre kvantiteta ili praktičnosti.
„Mi smo ono što jedemo”, reči su Karla Petrinija, osnivača Pokreta spore hrane (Slow Food Movement) koji je nastao u Italiji 1986. godine. Kada bi neko napravio grafički prikaz svega onoga što smo u toku dana stavili u sebe, sigurno bismo preispitali sopstvene izbore.
Slow food nije samo način konzumiranja hrane. To je životni stil koji slavi život, hedonizam, zdravlje, ekologiju i održivi razvoj. On se suprotstavlja svemu onome što brza hrana sa sobom donosi. Instant namirnice, instant obroci, instant kulturu pa i sam život. U pravcu u kom se trenutno kreće industrija hrane, uopšte nas neće iznenaditi činjenica da u bliskoj budućnosti umesto obroka budemo imali mogućnost da popijemo tabletu koja će sadržati sve potrebne materije kako bismo formalno zadovoljili svoje dnevne potrebe. Koliko je ovaj sistem loš, dovoljan je pokazatelj porast gojaznosti na globalnom nivou kao i povećanje broja obolelih od kancera i drugih smrtonosnih bolesti.
Pokret Slow Food je nastao u Italiji, prestonici hedonizma i uživanja u hrani i bogatim ukusima. Danas se proširio pa ima predstavnike u 150 zemalja, broji više od 100 000 članova i 1 000 000 ljudi koji pokret podržavaju. Ideja je bila da se očuvaju tradicionalne vrednosti, poput kvalitetnih obroka sa prijateljima i porodicom, kupovina namirnica od lokalnog dobavljača po fer i adekvatnim cenama i uživanje u čitavom procesu.
O tome kako je pokret nastao kruži nekoliko legendi. Po jednoj Slow Food je nastao iz revolta Rimljana nakon objave da će se McDonald’s restoran otvoriti pored španskih stepenica u samom srcu starog Rima. Italijani koji su širom sveta poznati kao svojevrsni hedonisti i ljubitelji vrhunskih kulinarskih užitaka oštro su se usprotivili ideji shvativši još tada šta Fast Food sa sobom donosi. Zabrinuti da će globalizacija upropastiti njihovu svetinju – domaću hranu i piće, odlučili su da osnuju pokret koji će propagirati suprotne vrednosti.
Po drugoj legendi o nastanku pokreta, veruje se da je ideja potekla od radnika poznate italijanske automobilske industije Fiat u Torinu, gde su nezadovoljni hranom iz menze, radnici počeli da na posao donose hranu koju su spremale njihove majke i supruge, zajedno uživajući u raznovrsnim zalogajima.
Da ostavimo po strani teorije o nastanku, ono što je mnogo značajnije su ideje koje pokret pripoveda. Kao jedna od najznačajnijih ideja izdvaja se potreba da hrana koju konzumiramo bude dobra, čista i pravična. Imperativ da hrana bude ukusna ne treba mnogo objašnjavati, ideja da bude čista odnosi se na to da bude ekološki čista i održiva, da ne nanosi štetu poljoprivrednoj zemlji, životinjskim i biljnim vrstama, a naravno ni našem zdravlju. Pripadnici ovog pokreta smatraju da je hrana kakvu kupujemo u supermarketu u velikoj meri doprinela izumiranju velikog broja autohtonih biljnih vrsta, jer se bira kvantitet ispred kvaliteta, pa se one vrste koje ne donose najveći prinos i profit zanemaruju. Osim toga, pripadnici sporog pokreta kritikuju globalizaciju i nepotrebno distribuiranje proizvoda s drugog kraja sveta u supermarkete ukoliko tih proizvoda već ima u dovoljnoj meri u datoj zemlji. Takva praksa osim što dovodi do povećanog zagađenja usled transporta robe i namirnica, veoma šteti poizvođačima, budući da njihovi proizvodi propadaju jer ljudi kupuju uvozne proizvode po nižim cenama. Iz ovog paradoksa izvedena je i treća odrednica, a to je da hrana treba da bude pravična. Proizvođač koji je koristio dobro seme, na pravilan način se brinuo o svom proizvodu ne može da se takmiči sa velikim korporacijama koje po neuporedivo nižim cenama prodaju daleko nekvalitetniju robu. Osim proizvodnje, pokret insistira na očuvanju starih recepata koje su koristile naše prabake, a koji se danas mogu uspešno prilagoditi modernoj kuhinji i savremenim potrebama čoveka.
Slow Food pokret želi da nas nauči da razmišljamo o svojim izborima i da hranu ne doživljavamo kao puku potrebu već kao izvor zadovoljstva i uživanje. Naš odnos prema hrani utiče na to koliko ćemo korisnih materija iz nje biti u stanju da usvojimo.
Ono što pripadnici ovog pokreta zagovaraju i ističu je raznovrsnost i očuvanje lokalnih kultura i specijaliteta. Bogatstvo mirisa i ukusa svake kulture ne mogu da postoje ukoliko se lokalna hrana zenamaruje i ne neguje. Ukoliko odete u inostranstvo sigurno ćete bolje upoznati kulturu date zemlje tako što ćete probati lokalnu hranu, a ne, pojesti obrok s nogu u Fast Food restoranu kakvih ima i u zemlji iz koje dolazite. Ono čemu nas Slow Food uči je da razmišljamo i o tome kakav je put prošla određena namirnica od sađenja, pripreme pa do vašeg konzumiranja. Uz savete u proizvodnji, Spori pokret radi na čuvanju drevnih recepata koje su koristili naši preci, očuvanju raznovrsnosti i bogatstva lokalnih kultura.
U Slow Food restoranima služi se veći broj manjih porcija različitih kombinacija ukusa i začina kombinovanih sa odgovarajućim pićem, najčešće vinom. Jela se konzumiraju polako, uz razgovor, sa uživanjem.
Budući da smo svi duboko zagrizli u globalno društvo i jednu veliku globalnu kulturu gde se lokalno stavlja u zapećak i odbacuje kao nevažno, nije loše da svi razmislimo o tome šta će kroz nekoliko stotina godina ili čak decenija od lokalnih kultura na svetskom nivou ostati i opstati. Koliko je značajno usporiti i prepustiti se unutrašnjem osećaju, uživanju svim čulima i vremenu za sebe, ne može vam niko reći niti vas naučiti. Kada odvojite vreme za sebe i svoje bližnje uz kvalitetan obrok, videćete i sami koliko su vam vaši telo i duh zahvalni.
