Onog trenutka kad sunčeva svetlost počne da dobija bitku nad tamom i kad boginja Vesna uplete prve cvetne venčiće među vlasi svoje duge kose, a život polako počine da pulsira u skrivenim pupoljcima prirode, tog trenutka možemo reći da je stiglo proleće. Godišnje doba koje slavi nove početke i buđenje svih čula. Stiže nam okupano svežinom i sokovima novog života, a njegovi prvi glasnici su među nama poznati i kao ‘vesnici proleća’. Neke od njih ćemo detaljnije upoznati u narednim redovima.
Piše: Nataša Bućić
Visibaba (Galanthus nivalis)
Ovo je prvi cvet koji nas obraduje na samom izmaku zime – krajem februara i početkom marta. Može se razviti još pod snežnim pokrivačem. U pitanju je višegodišnja biljka koja raste iz lukovice. Lako se prepoznaje po belim cvetovima čije su glavice stidljivo povijene prema zemlji. Ima prijatan miris veoma slabog intenziteta. Naseljava vlažna staništa listopadnih i četinarskih šuma, ali je možemo sresti i na livadama.
U prevodu, latiniski naziv Galanthus znači ‘mlečno cveće’. Uprkos tome što njen cvet deluje tužno, simbolika je potpuno drugačija. On simbolizuje nadu, rast, prosperitet i razvoj, hrabro se probijajući svojim nežnim stablom kroz sneg. Visibabe s pominju i u nekim starim predanjima. Legenda kaže da kada su Adam i Eva proterani iz raja, u beznađu ledene zime dočekao ih je anđeo koji je snežne pahulje pretvarao u visibabe i na taj način najavio dolazak proleća.
Takođe je poznato da ova biljka ima i lekovita svojstva – alkaloid galantamin je izolovan iz lukovice visibabe još 1952. godine Koristi se kao terapija za Alchajmerovu bolest, a deluje tako što usporava njeno napredovanje. Pomaže kod staračke demencije i u rešavanju različitih vidova problema sa pamćenjem. Od visibabe se prave i Bahove kapi, one otklanjaju strahove, pesimizam i nesigurnost.
Divlja ljubičica (Viola odorata)
Ljubičica je jedan od najrasprostranjenijih vesnika proleća. Poreklo vodi iz Evrope odakle je brzo naselila i ostale krajeve sveta. Raste na čistinama, između grmova, na senovitim mestima i rubovima šuma. U pitanju je višegodišnja zeljasta biljka koja se veoma lako razmnožava. Njeno stablo je visine do 10cm, sa pojedinačnim cvetovima koji mogu varirati od različitih nijansi ljubičaste do ružičaste boje i veoma su intezivnog mirisa. Cveta u periodu od marta do maja meseca.
Zahvaljujući svojoj lepoti, mirisu i lekovitim moćima ljubičica je bila veoma popularna još u antičkoj Grčkoj, predstavljala je simbol drevne Atine. Ovaj cvet uz sebe nosi simboliku plodnosti i ljubavi. Starorimski lekari su preporučivali da se oko glave nosi venčić od ovih mirisnih biljaka, kako bi se uklonila glavobolja ili vrtoglavica. Rimljani su takođe imali običaj da buketiće ljubičica ostavljaju na grobove svojih najmilijih, verujući da će im to doneti večni mir. Ona je bila zaštitni znak čuvenog vojskovođe Napoleona, smatrao je znakom hrabrosti, otpornosti i istrajnosti.
Ljubičica sadrži alkaloid violin zbog čijih se lekovitih osobina ova biljka još od davnih vremena primenjuje u medicinske svrhe. Etarska ulja i mirisi od ljubičice nađeni su u drevnim grobnicama mnogih naroda, što svedoči o njenoj rasprostranjenoj upotrebi u nezi kože. Koristi i u lečenju slabovidosti, glavobolje i posledica alkoholizma. Cvetovi i listovi ljubičice su jestivi, obiluju vitaminima A i C, koriste se u salatama, mogu se kandirati, poslužiti kao dekoracija na kolačima i od njih se prave žele, čaj, sok i liker.
Jagorčevina (Primula vulgaris)
Jagorčevina je biljka koja najavljuje proleće širom Evrope, Azije i Afrike. Ona je višegodišnja zeljasta biljka sa valjkastim korenom. Listovi se nalaze u prizemnim rozetama, dok cvetovi formiraju štitaste cvasti na vrhu stabljike. Raste na livadama, proplancima i u šumama, cveta u periodu od marta do maja. Njeni cvetovi u prirodi mogu biti različitih nijansi žute boje.
Jagorčevina je vesnik proleća koji simbolizuje ženski princip, rađanje, postojanost i trajanje. Veruje se da otvara prolećno nebo i da je omiljeni cvet slavuja koji svoju pesmu posvećuje ovoj biljci. Stari Sloveni su verovali da ona predstavlja zlatne ključeve proleća, u nordijskoj mitologiji zaštitni je znak boginje ljubavi Freje, dok se u mnogim drugim kulturama ona slavi kao čarobna biljka.
Jagorčevina je veoma cenjena zato što ima različita lekovita svojstva. Koriste se njeni cvetovi, listovi i koren, u svežem ili sušenom obliku. Ona sadrži natrijum, kalcijum, saponin, primaverin, flavonoide, dok njeni listovi sadrže vitamin C, karoten i kristalizovane jaglačne kiseline. Ima dugu istoriju kao lek i koristi se kao analgetik i antipiretik, protiv upala, za iskašljavanje i lečenje disajnih puteva. Upotreba jagorčevine pospešuje cirkulaciju, smiruje lupanje srca i nesanicu. Kod nas je najčešće korišćen preparat sirup od jagorčevine.
Kukurek (Helleborus odorus)
Kukurek je šumska biljka iz porodice ljutića. Ima uspravno i dugačko zeljasto stablo, njegovi prizemni listovi su zimzeleni, a cvet je krupan, žuto-zelen, intenzivnog mirisa. Cveta u februaru, martu i aprilu. Najrasprostranjeniji je u Evropi, Aziji, pa čak i na Tibetu. Izuzetno je otporan na hladnoću, tako da se njegovi cvetovi javljaju ponekad ispod snežnog pokrivača. Na Britanskom poluostrvu cveta i u decembru mesecu, pa ga nazivaju i Božićna ruža.
Kukurek je poznat još od antičkih vremena. Stari Grci su ga koristili zbog njegovih lekovitih svojstava u lečenju psihičkih poremećaja i za smirenje, ali i za brzo i efikasno trovanje neprijatelja. Mitologija je ovu biljku široko proslavila – pripoveda se da je snažni Herkul zahvaljujući njoj uspeo da izleči svoje ludilo, a da je Aleksandar Makedonski od iste umro, jer je predugo koristio kao lek. Njemu su kroz istoriju i legende pripisivali različita magijska, isceliteljska i obredna svojstva. Kukurek je simbol opasne lepote.
Na našim prostorima raste Helleborus serbicus, koji je endemična vrsta i samo se kod nas može naći. Kukurek je oduvek više poznat po svojoj otrovnoj prirodi, nego po lepoti. Razlog tome je veći broj različitih otrova koji se nalaze u stablu i rizomu ove biljke i koji mogu biti smrtonosni, zato što lako dovode do zastoja u radu srca. Opšti je zaključak da u ovoj prolećnici i njenoj lepoti treba uživati, u njenom prirodnom okruženju, uz izbegavanje konzumacije iste.
Narcis (rod Narcissus)
Narcis je višegodišnja lukovičasta biljka. Cveta u periodu od marta do maja. Cvet koji se nalazi na vrhu dugog i tankog stabla može biti žut, beo, narandžast, jednobojni ili dvobojni. Narcisi rastu na osunčanim i svetlim pozicijama. Danas ih češće srećemo u kultivisanim zasadima, ali ih još uvek možemo pronaći i u prirodi.
Ovaj cvetni lepotan je dobio ime po veoma poznatom mladiću iz grčke mitologije. Narcis je bio izuzetno lep, ali po svojoj prirodi hladan mladić. Kad zbog svoje naravi nije uzvratio ljubav šumskoj nimfi Eho, bogovi su ga prokleli. Jednog dana ugledao je svoj odraz na površini jezera i zaljubio se u sebe. Narcis je danima sedeo pored jezera očarano posmatrajući svoj lik na vodenom ogledalu, pa je poželeo sebe da zagrli, nagnuo se malo više, upao u vodu i udavio se. Na mestu gde je sedeo iznikao je narcis. Ovaj cvet je tako postao simbol samoljublja i neuzvraćene ljubavi.
Naziv cveta može poticati i od grčke reči narkao koja označava opasne supstance koje se nalaze u njegovim lukovicama. Danas je poznato da one, kao i lukovice visibabe, sadrže supstancu galantamin koja se koristi u lečenju Alchajmerove bolesti. Ukoliko ste ljubitelj divljih konja i nepreglednih poljana obraslih narcisima preporučujemo da sredinom meseca maja posetite planinu Stolovi (u blizini Kraljeva), kako bi uživali u netaknutoj prirodi.
Šafran (Crocus vernus)
Šafran je višegodišnja biljka koja raste iz lukovice. Nastanjuje livade i proplanke. Pripada porodici perunika (irisa) i ubraja se u vesnike proleća. Niskog je rasta, a u prirodi se može naći u kasnu jesen ili u rano proleće. Možemo ga neretko zateći kako raste iz snega. Cvetovi mogu imati dugačke žute, bele, plave latice ili mogu biti šareni (kombinacija navedenih boja).
Njegov naziv vodi poreklo iz persijskog jezika i znači – budi žut. U istočnjačkim zemljama je korišćen za dobijanje žute boje kojom su se farbale skupe stvari i predmeti (freske, ćilimi, porcelan). Veruje se da je njegova domovina iz koje je potekao istočna Grčka. Postoje zapisi o njegovoj upotrebi i u Rimu, kao i u drevnoj Indiji. Legenda kaže da je Kleopatra upotrebljavala šafran za potamnjivane kože. Rimljani su ovim cvetom ukrašavali postelje mladenaca. Spominje se i u Starom zavetu kao jedan od najskupocenijih začina pored tamjana, aloje i cimeta. Španski zakoni su u vreme dolaska Mavara za krijumčarenje šafrana propisivali smrtnu kaznu. U srednjem veku se Crocus sativus koristio u plemićkim kućama kao začin i služen je samo najuglednijim gostima. Krokus je simbol mladalačke radosti i vedrine i njegovim poklanjanjem se izražava strast za životom.
Šafran se danas osim kao dekorativna, najčešće koristi kao začinska biljka (Crocus sativus). Svaki cvet ima tri tučka koji se ručno beru i potom suše. Za dobijanje jednog kilograma začina potrebno je ubrati oko sto hiljada cvetova. U našim šumama krokus je ugrožena vrsta i pod zaštitom je države.
Nakon ove kratke priče o vesnicima proleća ne preostaje nam ništa drugo nego da iskoristimo ove divne sunčane dane, uronimo sebe u prirodu i osetimo životnu energiju koja pulsira u svakom njenom atomu. Pravi je trenutak da u praksi upoznamo svet koji nas okružuje, napravimo buketiće cveća i izmamimo osmeh na nečijem licu. Uživajte u svakom prolećnom danu, u prirodi i sa prirodom.
