Vreme praznika je period u kome se velika pažnja pridaje hrani, njenoj pripremi i, naravno, dekorisanju. Zato smo u goste pozovala fotografkinju, Lunu Jovanović, na čijim snimcima hrana zahvaljujući znalačkoj igri senkama, kontrastima i postavkama postaje umetnost. Inspirisana velikm majstorima baroknog slikarstva, Luna je izgradila specifičan fotografski stil koji u stilizovanje i prezentovanje hrane unosi atmosferu mističnog!
Veliki mi je plezir što se ponovo družimo u Magazinu. Reci mi kako je hrana od rekvizita koji ti je pomagao da ispričaš priču o svojoj keramici postala glavni protagonista.
Kada sam snimala keramiku, bilo mi je prirodno da uključim i hranu. Spoj ta dva uobličavao je atmosferu koju sam želela da postignem. Postepeno sam počela da dobijam porudžbine za snimanje hrane i nekako se taj motiv provukao kroz ostale kombinacije koje su usledile. Imam veliko interesovanje za simboliku određenih namirnica i biljaka. Mislim da je bitno imati u vidu simbol koji se može iskoristiti kao suptilni način komunikacije. Često proučavam istorijsku pozadinu motiva koje fotografišem, kao i njihovu prisutnost u mitovima, parabolama, kulturnom nasleđu. Recimo, jedan hleb ili jednu času vina možemo da pratimo od Dionizijskih svečanosti do Poslednje večere, odnosno kroz različita razdoblja u kojima dobijaju drugačija (ponekad i srodna) značenja. Intrigira me neosporna drevnost pojedinih motiva.
Tvoje fotografije se prepoznaju zahvaljujući specifičnoj, pomalo dramatičnoj atmosferi koja zahvaljujući uspešnoj igri svetlošću, senkama i kontrastima na tamnoj podlozi često podsećaju na ulja na platnu i rad starih majstora. Čime su te barokni slikari poput Karavađa opčinili da poželiš da predstaviš hranu na ovaj način putem fotografije?
U pitanju je stvar senzibiliteta. Meni odgovara visoki kontrast i lakše se izražavam posredstvom takve dinamike svetlosti. Slikare karavađiste cenim iz više razloga, postoji termin tenebroso (mračno, maglovito, mistično) koji podrazumeva čitavu grupu slikara čiji se radovi baziraju na dramatičnom osvetljenju, zatim izraženim i prenaglašenim detaljima iza kojih je tamna podloga. Meni se to dopada. U kontrastu vidim način da kreiram priču putem vizuelnih trikova kojima se učim.
Koliko je teško bilo postići sklad da atmosfera ne nadvlada subjekat i da hrana ostane privlačna oku? Možeš li nam otkriti poneki mali trik?
Počela sam da odvajam snimanje hrane kao proizvoda od snimanja atmosfere koja uključuje hranu. Dešavaju se snimci na kojima ta dva međusobno isprepletana motiva ne narušavaju obostranu bitnost. Postoji komercijalna fotografija i ona je vrlo jasna i očigledna u svojoj primeni, naglašava proizvod koji se snima i to joj je celokupna svrha. Lično, pokušaj da se atmosfera uskladi sa proizvodom doživljavam kao izazov koji me i dalje intrigira. Nije nemoguće, a ostalo je pitanje tržišta i da li tržište tako nešto želi da podrži. Recimo, u Italiji je atmosfera ono što kod pojedinih izuzetno traženih autora prodaje proizvod koji je u drugom planu. Ne moram naglašavati da Italija ipak ima drugačiji odnos prema estetskom
i umetničkom shodno poznatoj tradiciji te zemlje.
Na baroknim platnima prikazana hrana često je bila pokazatelj blagostanja i obilja, međutim kod tebe ne primećujem tu vrstu elitizma, dopada mi se što bez obzira na to koju hranu fotografišeš uspevaš da zadržiš jedan prirodni, organski i pomalo rustičan ton. Kako biraš hranu koja će se naći u svojstvu subjekta na fotografijama?
Rustična atmosfera na fotografijama hrane je postala trend našeg doba. Mislim da se to dešava zato što ljudi žele da se vrate običnijim stvarima i da je to neka vrsta reakcije na savremeno, veštačko i ubrzano. Takozvana rustična atmosfera podseća na momenat koji je mnogo ljudi obeležio, a to je selo, baka i vruća pogača. Osećaj skromnosti koji pobuđuje jednostavna trpeza. Imam utisak da ljudima fali kontakt sa prirodom i da većinom težimo pojednostavljenju, a preko hrane se lakše povezujemo sa onim konkretnim, nužnim, a time i jednostavnim aspektima života.
Pored hrane, motiv koji se često sreće na tvojim fotografijama su ruke. Možeš li da nam pojasniš zbog čeka su one za tebe značajne?
Ruke smatram portretom, potpisom pojedinca. One, takođe, obeležavaju stvaranje, kreaciju, pokret.
Koliko te privlači kulinarstvo? Imajući u vidu da si već duboko u ovoj temi i da si posvećena stilizovanju i fotografisanju hrane, da li ti je inspirativna priprema jela?
Kulinarstvo ostavljam ljudima koji su pasionirani i umešni u pripremi hrane. Mislim da je to jedna potpuno samostalna celina koja je jednako kreativna koliko i samo fotografisanje hrane, ali za koju je takođe potrebna posvećenost.
Imajući u vidu da neguješ netipičan pristup fotografisanju hrane, sa jakim umetničkim uporištem u baroknom slikarstvu, da li si razmišljala o tome da napraviš seriju fotografija, možda čak i mini kuvar posvećen tradicionalnoj hrani koja se jela u XVII i XVIII veku?
To je zanimljiv predlog. Imam nekoliko ideja, ali neka to za sada ostane u draftu.
Tvoj blog i Instagram profil kao njegov produžetak nam uprkos tome što se bavi „trenutkom zaleđenim u vremenu“ šapuće i o intuitivnom, mističnom i onome što je tek nagoveštaj nekog budućeg trenutka. Volela bih da zagrebemo dublje, da nam otkriješ malo o svom unutrašnjem svetu koji se preliva u onaj vidljivi, kreativni deo koji si spremna da podeliš sa svima?
Ja stalno nešto proučavam, to je ono što se često odrazi na fotografiju kao medij koji najčešće koristim. Zanima me sve što može biti vanvremensko, a to su mitovi, arhetipovi, prostor simbola. Može se reći da sam u tom smislu staromodna, gledano
iz perspektive savremenog trenutka u kojem živimo a koji potencira zaokupljenost aktuelnom problematikom. Kod mene je više naglasak na istraživanju univerzalnih pojmova, motiva i tema i načinu na koji su oni ugrađeni u našu aktuelnu svakodnevnicu.
Možemo li pisati, slikati, vajati ili fotografisati a da barem nesvesno ne pričamo priču o sebi, veruješ li da umetnik može da se odvoji od svog dela ili on neizbežno postaje njegov deo samim činom stvaranja makar bio prisutan i u senci?
Mislim da, kada je u pitanju ono što se zove lični pečat, ono što se stvara postaje jednako onome koji stvara. Ima mnogo kopiranja i često sebe uhvatim u tom procesu namernog, ali i nesvesnog kopiranja. Ono je neizbežno kao čin učenja. Ipak, takve stvari su uvek izveštačene, koliko god im forma bila sjajna i poželjna, a često jeste. Stvaranje nastaje kada ono što stvaramo izađe spontano i iskreno, neodvojivo od nas kakvi jesmo. To ne mora biti tako formalno sjajno, ali se oseti doza „individualnosti’’. Veština je postići kombinaciju spontanog trenutka stvaranja koji ima podjednako dobru formu.
Pričaj nam malo o tvojim radionicama. Kako su osmišljene i po čemu se razlikuju u odnosu na druge radionice i kurseve fotografije i koliki izazov je za tebe bio naći se u ulozi mentora i predavača?
Radionice su nešto što je osmišljeno sa ciljem upoznavanja trikova u fotografiji. Kad kažem trik, mislim na sve one male stvari koje otključavaju širu sliku. Ja svojim polaznicima prilazim tako što pokažem način na koji nešto radim, bez puno teoretisanja. Potom posmatram kako oni rade i dam korekciju ili savet u skladu sa onim što primetim. Ljudima pretežno odgovara takav direktan način rada. Svaka nova uloga, pa i uloga ‘predavača’, je izazov koji sam doživela kao novi oblik i novu mogućnost izražavanja.
Sezona je praznika, koliko pažnje pridaješ dekorisanju i koliko ti je važna priča koju ukrasi nose?
Što se dekoracija tiče, ja volim ukrase koji nisu suviše kitnjasti. Volim prirodne ukrase poput grana jelke, šišarki, drveta u nekom obliku. Nisam tip koji teži previše jarkim bojama, njih neretko koristim samo kao detalj. Lepom uvek dajem pažnju i trudim se da prostor u kojem boravim bude sređen na način koji odgovara mom senzibilitetu. Obraćam pažnju na celokupan utisak prostora u kojem boravim, a simbolika mi je važna kao i u fotografiji.
