U jubilarni, pedeseti broj Plezira nastao u vetrovitom Beogradu, u goste smo pozvali nasmejanu ptičicu koja se trenutno odmara od svog leta ušuškana iščekujući kanadsku zimu. Sa jednom od najpraćenijih srpskih fotografkinja, Draganom Paramentić razgovarala sam o počecima, sećanjima, nezaboravnim osećanjima i umetnosti življenja.
NEŠTO ZA POČETAK…
Ćao Sara i ćao majka. Pošto znam da ćete vas dve sigurno pročitati ovaj intervju.
PAMTIŠ LI KAKO SI I KADA OSTALA BEZ SVOG PRVOG MLEČNOG ZUBA?
Kroz maglu. Sećam se da je u igri bilo vezivanje konca oko korena i onda očevo odvlačenje pažnje nekom pričom ili pesmom kako ne bih osetila taj nagli cim.
KOJE SVE PRIČE MOŽE DA NAM ISPRIČA JEDNA FOTOGRAFIJA?
Obično sve priče koje ste vi kao posmatrač u datom trenutku spremni da čujete. Jer jedno je priča koju ja šaljem, a drugo je kako ćete je vi protumačiti. I niko tu stvarno ne gleda očima već srcem. Ali da, ja primećujem da su priče koje se u mojim fotografijama ponavljaju zapravo priče koje i sama živim. O lepoti, prolaznosti, ljubavi, čežnji, o tome kako ne shvatam sebe previše ozbiljno… A koje priče ti u njima primećuješ? Slobodno mi reci na info@draganaparamentic.com.
POSTOJI LI ZA TEBE JOŠ NEKA LJUBAV OSIM FOTOGRAFIJE?
Da, već duže vreme uživam u dubljem otkrivanju sebe i sveta oko sebe. Raduje me svaka nova spoznaja onoga šta smo sve to mi i kako smo povezani, kroz prostor i kroz vreme. Kako je sve jedno. Kako je život lep i magičan. Ja bih da što više ovladam tom magijom, tom tehnikom lakoće življenja.
SLATKO, SLANO, LJUTO ILI NEŠTO ČETVRTO?
Slatko i slano.
KOGA SMATRAŠ UMETNIKOM ŽIVLJENJA?
Sve one koji su fokusirani da svoj život učine lepšim. Koji ne kukaju, već koriste to što imaju da naprave nešto još bolje i veće. Koji ne čekaju savršene uslove već ih sami kreiraju. Kojima ne treba Sunce da bi uživali u danu.
OMILJENI CRTANI JUNAK?
Nemam baš omiljenog, ali Pera Kojot je nekako poseban jer je jedini negativni a opet zaslužno glavni junak. A otkad ponovo
gledam crtaće sa svojim sestrićima, najslađe me nasmeju Maša i medved.
MOŽE LI SE OD LJUBAVI PREMA ONOME ŠTO RADIMO I KONKRETNO ŽIVETI?
U mom slučaju da, a ja bih baš volela da je to slučaj sa svima. I žao mi je što mnogi poistovećuju posao sa patnjom i mukom. Što očigledno jure tuđe snove umesto da se prepuste svojom putu i svojoj sreći.
PREPORUKA ZA PROČITATI, POSLUŠATI, POGLEDATI?
Trenutno se ušuškavam u kanadsku zimu uz akustiku Joan Shelley. Pročitati i pogledati je kod mene jedna kategorija. Obožavam Instagram, pa zato preporuka za umetnike koje pratim na ovoj platformi. Sve su žene i majke i uspele su da na sebi svojstven, ponekad nespretan, ali uvek ljudski i topao način, svoju umetnost pretvore u unosan posao. Pišu o svom procesu rada, životu, izazovima svakodnevice i kako ih prevazilaze.
Anna Palmer @yanpalmer fotograf,
Beth Kirby @local_milk food blogger
Emily Jeffords @emily_jeffords slikarka,
Anna Church @annachurch_art sculptograf
ŠTA TE JE POSLEDNJI PUT SLATKO NASMEJALO?
Prepričavanja ljubavnih dogodovština sa drugaricom.
ZNAMO DA VOLIŠ DA PUTUJEŠ, A IMAJUĆI U VIDU DA SI NEDAVNO PROMENILA ADRESU PREBIVANJA, KAKVA JE KANADA S TAČKE GLEDIŠTA JEDNOG UMETNIČKOG FOTOGRAFA?
Meni je u Srbiji bilo divno i jedini razlog zbog kog sam došla ovde je radoznalost i želja za novim životnim i poslovnim iskustvom. Ni od čega nisam pobegla i to odsustvo pritiska da moram da uspem ili nešto ispunim, stvara opuštenost koja mi dozvoljava da svemu pristupam sa znatiželjom i čuđenjem. Sve mi je novo pa su mi i lepe stvari podjednako zanimljive kao i ružne. Ja sam nastavila da se bavim sličnim poslom, najviše fotografišem venčanja i porodice. Ono što primećujem ovde i što mi se mnogo sviđa je fleksibilnost. Ima mnogo vrsta svega, čak i svadbene fotografije i mnogo biznis modela, pa svako može da ispolji kreativnost na svoj način i privuče publiku koja to razume i ceni.
KOJI OSEĆAJ NIKADA NEĆEŠ ZABORAVITI?
Jedino što mi sada opseda pamćenje je osećaj šoka i zbunjenosti kada sam shvatila da sam čistom srećom ostala živa pre par godina. U Amsterdamu sam fotografisala ceremoniju venčanja na brodu koji je krstario kanalima. Kao i drugi gosti iskoristila sam priliku da se pored kapetana izvirim na jedini otvoreni deo broda i napravim par fotografija. Zatim zagledana u ekran proveravajući snimke, samo sam osetila da me neko vuče za rukav. Sagla sam se da proverim ko je i šta hoće, i videla kapetana kako mi pogledom pokazuje na gore. Šta gore? Gore! Gore, 20 cm iznad broda, odjednom više nije bilo nebo nego most! Ta živa vizuelizacija trenutka koji je mogao biti, a srećom nije, u meni i dalje na momenat zaledi kosti. Ali takođe čini i da budem neizmerno zahvalna za ovaj život koji imam. Hvala, hvala, hvala!
ŠTA BI PORUČILA LJUDIMA ŽELJNIM KULTURE?
Kultura ne živi u instituciji i knjizi. Kultura živi u vama. Ako je želite više, onda je živite i praktikujte više.
