Katarina Simović ima dvadeset i tri godine i bavi se fotografijom. Katarina je žena. Sa svom snagom koju ova rečenica i sama spoznaja iste donosi, ide i njena nesebična ljubav prema drugim ženama. Želja da ih predstavi na najiskreniji i najsiroviji, a samim tim i najlepši mogući način. Da ih predstavi ne samo svetu već i njima samima. U toj spoznaji ženske snage i jedinstvenosti, ona je pronašla svoj put i pravac u kome želi da deluje. Posebnost Katarininog puta leži u tome što je i ona u tom procesu u potpunosti prihvatila sebe. Jasno je da ne bi mogla da bude toliko dobra u poslu u kome deluje da sa sobom nije u ljubavi i miru. Ne bi emitovala energiju kakvu emituje, ne bi privlačila sebi ljude sličnih kvaliteta. Refleksija njene ličnosti ne bi bila očigledna na svim ženama sa kojima je radila, niti na fotografijama kojima je uhvatila sve te trenutke ženske slobode, krhkosti i snage istovremeno. Umetnik koji ne voli svoje telo, ne može toliko dobro da slika tuđe. Ljudi koji ne vole sebe, ne mogu voleti i podržavati druge.
„Konstantno se kroz ljude povezujem sa sobom. Mislim da su sve žene sa kojima sam radila, koje su imale priliku da osete tu slobodu i povezanost sa mnom, a ne sa kamerom, na putu da sve više spoznaju sebe. Na dobrom putu da još više zavole sebe. I to je moja svrha. To je poenta mog rada. Želim da izazovem te emocije kod svih ljudi sa kojima radim.“
I dalje se kroz društvo provlači, pogotovo na našim prostorima, prototip žene domaćice, žene koja je uvek na drugom mestu. Žene koja mora da bude jaka, ali da ne govori mnogo. Žene koja mora da bude stub, ali da ne izlazi iz zadatog okvira više nego što drugima odgovara. Žene koja je majka i ništa više od toga. Žene koja je seksualno biće ali ne za sebe nego za muškarca. Žene kojoj je omogućeno da bude u ravni sa muškarcem sve dok ne narušava njegovu dominantnost. Svrha koju je Katarina pronašla u svom poslu je nešto što omogućava ženama da nauče da vole sebe. Da nauče da budu individue, a ne etikete. Previše je normi koje su nam zadate, previše je očekivanja. Mnogi žive po principu da nešto moraš. Ne moraš ništa. Moraš ako želiš. Isključivo ako želiš. Žena koja zavoli sebe, koja poštuje sebe, ta žena će oko sebe okupiti ljude koji će je još više voleti i poštovati.
Nakon svih fotografija koje imaš iza sebe u kom trenutku i kako si se okrenula inicijalnoj, prirodnoj ženskoj lepoti? Zašto si odlučila da ONA bude u prvom planu tvog stvaralaštva?
Shvatiš u jednom trenutku da je Sunce na tvojoj strani. Da imaš magiju koju nosi tvoja sposobnost da iz te jedne žene koja se razgolitila, koja samo što ti dušu nije dala, kojoj je teško da se suoči sa svojom seksualnošću, a ispričala ti je ceo svoj život jer je osetila da može to da uradi, izvučeš upravo njenu seksualnost, predivnu kakva jeste. Žena to ume da iznese. Sa tim saznanjem kakva je ta žena, šta joj se dešava, kako se oseća, ja pravim priču. Kada upoznam ženu, tek onda dobijem poriv da saznam šta sve može da se ispriča njome na fotografijama. Na primer, ti vidiš da ona ima neki problem. Problem egzistencijalnog pitanja, koja je njena poenta na svetu. Ti nju razgolitiš i vidiš da je ona sastavljena od svih čestica koje su u svima nama, koje svi osećamo. Ja ih osećam. Perifernim vidom obuhvatim svakoga, znam o
čemu misle, kako se ponašaju, zašto se tako ponašaju, sve. Kada osećaš stvari, osećaš i žene. I ne samo žene, sve ljude. Osećaš njihov karakter, njihov mentalitet, osećaš njihovu svrhu, koju oni sami često još ne vide jer su previše zaslepljeni da bi dopustili sebi da im se dešavaju stvari koje su sjajne po njih i za njih. To je naš problem. To što mi sebi ne dopuštamo da budemo ono što jesmo i da dobijemo ono što zaslužujemo. Presudni momenat, da ga tako nazovem, bio je u toku snimanja sa jednom devojkom. Devojka koju nisam poznavala dovoljno dobro tada, kada se skinula na svetlosti, dobile smo sjajne kadrove. Svi srećni, svi zadovoljni. Međutim, ja na njenoj koži u jednom trenutku vidim signale. Ne mogu da kažem da je to bila povezanost u vidu mladeža na njenom telu ili same kože. Jednostavno je zračila nečim nesvakidašnjim.
Raspored njenih mladeža mi je zapao za oko, detalji na njenoj koži. Ja sam to htela da ostavim tako kako jeste, da ne preradim ništa naknadno, osećala sam da nema potrebe. Međutim, znajući da kanadska firma za koju radim to ne podržava, da sve mora da bude „čisto“ , ja to skinem sa fotografija. Pošaljem sve fotke prerađene. Međutim, slučajno sam jednu preskočila na kojoj je njena koža ostala baš takva kakva jeste, i oni to prihvate. Fotografiju koja nimalo nije zahvaćena fotošopom. To mi je bio klik. Tu sam pomislila da želim da probam nešto novo. Kada probaš nešto novo, kao i sve u životu što radiš, imaš strah. Intenzivan strah od toga šta će biti sa tim. Ja više nemam taj strah. Sada samo idem i ne zanimaju me zidovi. Ne vidim više prepreke, ne postoje. Kada se skineš go prvi put u životu i postaneš svestan svog tela takvog kakvo jeste, ti shvatiš jednu stvar. Shvatiš kakva si ti žena! U jednoj situaciji zamrznula si celu Takovsku ulicu, tri trake, tramvaj koji eto žena vozi (simbol), plava žena (ponovo simbol)! A ja plava, poželjna, u bundi i na štiklama stojim na sred Takovske, pred punim šetalištem. Moj prijatelj, Zoran Ćumura, (obožavam ga, genijalan je) zaustavlja tri trake, a ja šetam kao gospođica, skidam se polako, ljudi gledaju, ZAMRZNUT KADAR. Postojim ja i niko više. Kada naučimo da postojimo samo mi i niko van našeg reona, tad smo samo svoji. Tad se upoznamo sa sobom najviše i najbolje i samo tada postojimo. U harmoniji sa sobom. To je ono ključno. Kad naučiš da voliš sebe, tada za tebe više ništa nije bitno na ovom svetu. Tada sve možeš. U tom trenutku možeš biti i kiša i sunce i zemlja i nebo i svi mogući slojevi svega što postoji u Univerzumu. Niko ti ne može ništa. Ništa i niko ti ne može stati na put. I shvatiš da ne postoji nijedna droga, ne postoji ništa na ovom svetu što tebe može da poveže sa tvojim višim ja, sem tebe same. Moja viša inteligencija koja je Afrodita, koja stoji iznad mene, na tronu lavine koja se sliva sve vreme, a ja stojim ispod nje kao neki prosjak. Stojim i gledam je, kao neki sićušni mrav, a ona je na tronu. Tada mi je bilo nezamislivo. Ja na tronu?! I postavljam joj pitanja, a ona odgovara kako dolikuje jednoj boginji. I daje mi odgovore koje ja zapravo već znam u biti, ali bežim od njih zato što sva realnost koja se dešava oko mene, oko nas i ne puštamo je da prođe. Umesto toga, zadržavaš je u sebi. Kada zadržavaš sve u sebi-pucaš. Zato završavamo kako završavamo. Zato smo na lekovima, zato se drogiramo, zato pijemo, zato pravimo sranja koja pravimo. A onda razgovaram sa svojim višim ja, koja je jedna dametina, gospođa iz 18. veka, a ja kao mravić. I u jednom trenutku mi kaže, lutko seansa je završena ali ti mene uvek možeš da pozoveš. Ja sam uvek prisutna u tvojoj glavi. I šta shvatiš? Ja u sebi imam i žensko i muško i Jin i Jang. Ja sama sadržim sve što mi je potrebno za rast. Dok se ne iskristališe slika muškarca, mog muškarca, koji je stvoren za mene i stoji u daljini, moju pažnju će imati samo devojke. Devojke iz kojih želim da izvučem najbolje, šta je ono što one jesu. To je ujedno i ono čega se one plaše. Plaše se sebe. Mi žene se plašimo sebe i svojih postupaka. Kako ćemo da odreagujemo, šta ćemo da uradimo i šta će neko, zaboga, u ovom svetu da kaže za nas. Plašimo se sopstvene snage koja nam je urođena. Postoje osobe koje su sebe spoznale jako rano. Ja sam sebe spoznala sa 23, a zamisli kako je onima koji nikad ne spoznaju sebe, a imaju recimo 50 godina. I ne mogu vratiti vreme koje je prošlo. Ne mogu vrati svoju mladost, zato što je pojela sve što je mogla da pojede.
Kada si jedno sa sobom kao ženom i kao individuom?
Ja sam najbolja verzija sebe kada sam slobodna. Tada najbolje funkcionišem. Kada nemam nekog ko će mi crpeti energiju na pogrešan način. Muškarci kao energetski vampiri. Izvinite, volim vas, ali je tako. Na neki način ne možete da nam parirate. I toga se treba osloboditi. Naći nekoga ko prihvata vašu snagu, a ne crpi je. Više sebi ne dozvoljavam luksuz da budem povređena od bilo koje osobe koja se nalazi u mom životu. Mogu da zadržim nekoga ili da pustim. Stvar izbora.
Šta misliš da feminizam predstavlja?
Nisam pristalica današnjeg feminizma kao takvog. Nisam pristalica političkih namera i svega što nas danas okružuje, ali feminizam u srži ima jednu sjajnu stvar. Činjenica je da je pojava feminizma zasnovana na prihvatanju sebe kao žene. Prve feminstkinje su spoznale svoju snagu shvatanjem rečenice: Ja sam Žena. Napravile su bitan iskorak. Ali kad su one napravile iskorak, dolazeće generacije su napravile pet koraka unazad, ugasivši taj pokret i njegovu energiju kada su se razjedinile. Ne potpuno, ali dovoljno da ga sputaju. Dovoljno da se to oseti u društvu danas i toga će uvek biti. Ne očekujem da se sve žene oko mene ujedine i budu jedinstvene. Isto tako znam da ako sutra pozovem deset žena u svoj stan od 36 kvadrata, poskidam ih u tom prostoru, te žene će biti kao jedna. Celokupna jedinka. Što znači da je jedna žena jedan Univerzum. Njena materica je materica Zemlje, koju je Njegoš sjajno objasnio. Nisam ga isprva razumela na pravi način. Čitala sam ga na prekide, ali njegova rečenica mi je ostala urezana u pamćenju i vodim se njom često. Naveo je da je sve nastalo iz jedne male čestice, iz mikrokosmosa. I nismo mi u ovom životu zgrešili da bismo morali da živimo život kakav živimo, nego su naše duše negde nekada napravile grešku zbog koje mi sada živimo život na Zemlji, onakav kakav jeste sada.
Nisi feministkinja?
Ne u negativnom smislu. Nema potrebe. Volim muškarce. Pre mog puta u Aziju, u decembru prošle godine, doživela sam jednu sjajnu stvar. Prišao mi je dečko, pružio mi čašu vina i sklonio se. I ja nahođenjem svoje ženstvenosti i seksualnosti, prirodno, priđem da mu se zahvalim. U tom trenutku on meni kaže: „Znaš kako, ja sam tebi kupio piće, ali tvoja energija je prejaka za mene. Ja sa takvom ženom kao što si ti nikad ne bih mogao da izađem na kraj. Zapravo, ovo piće sam ti kupio ni sam ne znam zbog čega. Ti kad si meni prišla, meni su kolena zaklecala. Način na koji ti igraš na podijumu, to tvoje ludilo…To neće nijedan muškarac znati da iznese pored sebe.“
Trenutak u kome si shvatila da želiš da oslobodiš žene svega što im je nametnuto, bar na momenat, kroz umetničku fotografiju je bio korak na tvom trenutnom putu. Koliko je trebalo da spoznaš sebe kako bi mogla da koračaš u ovom pravcu?
Kada se počelo sve to dešavati, izložbe, organizovanje projekata, ja sam počela zapravo da primećujem ljude oko sebe koji su mi jako bliski, a ja sam ih nekako svojom negativnošću odgurnula od sebe. Mislim da je to moralo tako da se desi, da bih ja došla do ovog nivoa na kome jesam trenutno. I ovaj nivo će se tek nadograditi, jer ja svojoj umetnosti i svom rastu kao individue ne vidim kraja. Shvatila sam jednu bitnu stvar: u svakoj nesavršenosti se krije sloboda, toliko savršena da ti zapravo od jedne žene možeš stvoriti osobu koja je slobodna da svoje telo prezentira onakvo kako jeste, bez straha šta će reći bilo ko i bez straha da ono nije dovoljno dobro. Sve žene su jedinstvene na svoj način, sve su savršene, onakve kakve jesu u biti. Onakve kakve su rođene. Sa deset kilograma više, sa deset kilograma manje, one su savršene. Upravo tu se rodio moj egzistencijalni poriv da iz svake žene sa kojom radim izvučem njen potencijal, njenu lepotu. Nemam problem da kažem sve što mislim. Žene osećaju moju emociju, način na koji im govorim svoje mišljenje. To je isto sa svlačenjem pred bilo koji shooting. Način na koji se žena skida, to je jedna potpuna sloboda. I kada je posmatraš, kada se oslobodi svih tih materijalnih stvari i ostane samo čovek od krvi i mesa, ona je slobodna da radi šta god poželi. Čak i da se dodiruje pred kamerom. Da dodiruje svoje grudi koje nikad tako slobodno nije dodirivala. Jer joj je bilo neprijatno. U tom momentu stupa moja svrha. U tom trenutku slobode, do izražaja dolazi moj egzistencijalni poriv da sve žene uhvatim u trenutku njihove egzistencijalne ravni. To je ugao koji ja posmatram tako da skineš ženu i ona ostane naga pred tobom, ali ne sa strahom, nego sa satisfakcijom. Ja sam danas doživela sledeću stvar, fotografisala sam dve devojke koje su se spontano, međusobno nameštale, dodirivale se leđima, a ja sam samo bila treće lice koje je držalo kameru i ovekovečilo te trenutke. Same su znale kako žele da se predstave. Sunce u kadru je napravilo potpuni ka-bum sa njima. Pritom je meni sunčeva energija sve što mi je potrebno. Ne moram da jedem, sve dok je Sunca. Tada sve ispliva iz mene. U tim momentima sam shvatila da sam i ja jebeno perfektna žena. Da više nemam problem da se skinem bilo gde, bilo kada.
Zašto se žene oslobode toliko pred tobom, kako otkrivaš njihovu ženstvenost?
Zato što su sve žene sa kojima radim i koje želim da ovekovečim fotografijom zapravo moja refleksija. Sve žene sa kojima sam radila, sve te fotografije su zapravo ja. Vaše emocije, svi uhvaćeni kadrovi, to sam ja. Znači da sam ja zapravo ceo taj univerzum žena koje sam fotografisala. Nakon te spoznaje, ti zapravo počneš da ceniš i voliš to što si žena i što postojiš. Naša utroba je sama srž zemlje, jako jezgro koje daje sve ostale refleksije. Žene su bića koja će uvek biti dominantna, šta god radile u životu. Nama samo može neko biti potčinjen ili biti deset lestvica iza nas. Ne postoji muškarac koji može da se nosi sa tim. Lajt motiv moje priče, koju još uvek gradim i koju ću nastaviti i ko zna gde ću stići, jeste rečenica koju sam čula od muža svoje bliske drugarice koja glasi: „Ja ako umrem, umreću od ljubavi prema tebi, ako to bude infarkt to će biti od ljubavi prema tebi.“ i odbijam da mislim da je to poseban slučaj. Verujem da je to ono što ženi treba i što ljudima treba. Ta vrsta iskrene, intenzivne ljubavi dve jedinke. Danas se vozim osamdesetčetvorkom, prevelika gužva, vruće je, moja anksioznost dolazi do potpunog izražaja. U jednom momentu u autobus ulazi jedan par. Ona ima otprilike 60, a on 65 godina. Jedna elegantna dama, sa prefinjenim staračkim pegama. On stoji pored nje i oni ćaskaju. I to rade toliko intimno da ti prosto poželiš da zamrzneš taj trenutak i da zauvek imaš tu sliku u glavi. I to postoji. Taj intenzitet, ta prefinjenost ljudskih osećanja čak i kad godine pregaze sve i iscrpe te. I ne može više niko da me ubedi u suprotno. Ne može niko da me ubedi da ne postoji ljubav koja traje ceo život. Mediji nam plasiraju sliku sveta i međuljudskih odnosa koji nisu dobri. Plasiraju nam priče nesrećnih ljudi i svi govore o tome kako je sve loše. Ne slažem se sa tim. Mislim da se samo manje govori o dobrim stvarima i dobrim ljudima.
Populacija Zemlje broji 7.125 milijardi ljudi. Ne žena, ne muškaraca, već ljudi. Ljudi koji su spoznali svoje mesto pod Suncem i onih koji nisu. Ljudi koji žive teško, onih koji žive lagodno. Ljudi kojima je rečeno da ne smeju da osećaju ili moraju previše da osećaju u zavisnosti od toga šta im je među nogama. Dečaka i devojčica kojima je rođenjem nametnut put kojim trebaju ići. Tinejdžera koji se plaše odluka jer im se ukazuje na to da ne mogu da ih donose sami, ostavljajući ih u ambisu snova koje ne jure i osećanja koja potiskuju, kako bi napravili mesta za nametnute vrednosti i odluke donete umesto njih. Odraslih koji zaborave šta su želeli dok im nije rečeno šta moraju. Vodeći društveni i politički sistem nalaže da se pažnja usmeri ka lošim ljudima, negativnoj energiji, nekvalitetnom ili siromašnom načinu života. Lakše je manipulisati ljudima ukoliko im postaviš sliku koju mogu gledati samo iz jednog ugla. Lakše je ubediti ljude da stagniraju jer su uplašeni. Kada dovedeš čoveka do stadijuma u kome je on zahvalan samo zato što se probudio ujutru, pobedio si. Tu nema prostora da se on kao individua izdigne. Da prestane da se plaši i da počne da pokušava da se menja. Samim tim da pokušava da menja ljude oko sebe. Sistem oko sebe. Da uviđa stvari, da razmišlja svojom glavom. To je ono u čemu su žene ponekad pronicljivije od muškaraca. To je razlog zašto su ućutkivane toliko dugo. Kada skinemo i tu etiketu žena-muškarac i kada ogolimo ljudsko biće, tada će ravnopravnost biti moguća. Tada će više ljudi biti zahvalno što se probudilo ujutru ali ne iz straha već iz želje za životom. Želje za promenom sa ambicijom i strašću. To će biti trenutak kada će promena u društvu početi da se primećuje i tada će njen intenzitet uzeti maha i uticati na devojčice kojima govore da fudbal nije za njih, na dečake kojima brane da se igraju sa lutkama. Tada ćemo težiti da budemo bolji kao ljudi, a ne kao muškarci ili žene. To je ravnopravnost kojoj treba da težimo. To je način života kome treba da hrlimo. Zarad devojčica i dečaka koje ćemo dovesti na ovaj svet i biti zaduženi da im ukažemo kako da budu što bolji ljudi, bez obzira na to šta imaju između nogu.
