Izložba fotografija Magdalene Borowiec, Alpači u galeriji Bartselona (Belgrade Design District, 1 Sprat, lokal 96) 21. marta.
APAČI
Apači, lica uvek crnih od prašine i prljavštine, u dubinama zemlje kopaju spletove tunela, zidova svetlucavih od uglja. Magdalena silazi u dubine sa kopačima. Ona fotografiše njihov rad, koji podseća na pakao, kaže – vrelina, vlaga i klaustrofobija, dok na površini maleni ljudi rade na ledenom vazduhu, nalik na figure u slikama Brojgela. Nakon kolapsa Sovjetskog Saveza, većina rudnika uglja u Kirgistanu je zatvorena. Ljudi su masovno odlazili iz zemlje u potrazi za poslom u Rusiji; dok su oni koji su ostali u Kirgistanu bili primorani da započnu samostalno kopanje uglja. Magdalenine fotografije ne prikazuju samo njihov težak i opasan posao. Njene fotografije takođe prikazuju čudne predele, ponekad apokaliptične, ponekad mirne i tihe.
Beata Lejman, istoričar umetnosti iz Nacionalnog muzeja u Vroclavu (Poljska) opisuje Magdalenin rad
“posmatranje fotografija Magdalene Borowiec me uvlači u vakuum tišine (posebno njene crno-bele fotografije). Nalazim se u prostoru, u beskrajnim prostranstvima, mapama prašine i šljunka u kojima obitavaju pojedinci koji gotovo da ne ostavljaju tragove, kroz čije fizičke sredine i psihičke pejzaže prolazimo u ovim kadrovima. Čini se da Magdalenini ljudski subjekti – zabeleženi bilo u intimnim portretima izbliza, bilo na simboličnoj distanci – prevazilaze vreme i mesto, iako su za njih čvrsto vezani u njenim kadrovima. (Nasuprot nama: nezaustavljivi, ne mogu se svesti na kadar, postaju samo senke.) Ovde se nalazimo lice u lice sa otelovljenim prisustvom: mlada žena u trenucima pred obrok, simbolizuje tišinu, okružena milošću, glave pognute u molitvenom odmoru. Usklađena sa onim što nije izraženo, Magdalena beleži elokventnost onoga što nije rečeno, u jednostavnoj prostoriji oslobođenoj viška predmeta. To je prostorija u kojoj već ima malo toga, a još manje stvari kojih bi se mogli otarasiti, jer, kao u slici u kojoj se preklapa ono primetno i neprimetno, svaka prisutna stvar je dokaz sopstvene relevantnosti i stoga esencijalna. U kompozicijama Magdalene Borowiec, izgužvana upotrebljena ćebad, dušeci, jakne i molitveni tepisi imaju dragocenost koja se ne nalazi u oku posmatrača, već koju stiču kroz legitimnu i stalnu upotrebu; dok je svaka mrvica hleba na stoljnjaku, ili kap masnoće na površini supe u tanjiru, vredna (doslovno) fokusa kamere i znatiželje fotografa. Dok se približavamo kraju, osećamo početak. Žamor nestaje i nastupa potpuna tišina. Pejzaži su svedeni na primalno a ljudska unutrašnjost je ispražnjena od materijalnog viška. Sve što preostaje je čista praznina, osnovna jednostavnost. Čeznemo za njom kao što čeznemo za bogatstvom, ali nam ona time izmiče, jer se ona može podeliti jedino iz ruku nemaštine.”
Translation by Tamara Marković
Sponzori:
Jump Inn Hotel
Topolska Osamnaest
Kafe-knjižara Meduza
