Stanko Abadžić podseća na to kako je ženski akt u umetničkoj fotografiji bio izvor inspiracije i fascinacije od prve pojave novog medija. U svojoj umetničkoj fotografiji ženskog akta Abadžić traga za akcentom estetskih kvaliteta, emocionalnim sadržajem i klasičnom kompozicijom film noira, čistoće i perspektive kakva se sreće na nekim Degaovim figurama. Za apsolviranje i upijanje Abadžićevih fotografija potrebno je vreme. Njegov cilj jeste da predstavi svoje lične priče u njihovoj prirodnoj čistoći i složenosti bez sjajnih i svetlucavih kostima, pretenciozne koreografije ili profesionalne šminke. Njegov model je stvarna žena, devojka iz susedstva, lepa, slatka i senzualna koja se oseća slobodno i dobro u svojoj vlastitoj koži; čista i prirodna lepota gde nema mesta bilo čemu što je veštačko, samo doživljaj žene koji varira između realizma i naturalizma na zamišljenoj skali erotike. Crno-bela fotografija može da uhvati ove bezvremene trenutke u kojima ideja čistote i nevinosti stoji naspram luksuza i dekadentnosti kroz predstavljanje lepih prirodnih ženskih aktova. Njegov akt model upravo svoju svežinu i umetničku perspektivu osvetljava dnevnom svetlošću, jutarnjom izmaglicom ili večernjim sumrakom, puneći se pozitivnom i smirujućom energijom koja izvire sa ovih fotografija.
Cela poenta Abadžićeve analogne monohromne fotografije jeste u nekoj vrsti obožavanja nagog ženskog tela koje se pojavljuje u različitim estetskim, emocionalnim i subjektivnim umetničkim vidovima. Ono što razlikuje njegov opus od opšte perspektive jesto to da se on kroz svoj humanizovan pristup udaljava od sveprisutnog trenda glamurizacije. Njegovi aktovi otkrivaju osvežavajući i umirujući uvid u prelepu prirodu ženskog tela. Ovi motivi nisu samo tela, oni su očigledni samosvesni identiteti, s osećanjima i željama. Ova nevina i senzualna tela pripovedaju jednostavne priče, ali dovoljno zanimljive da zaokupe naš um.
To nije priča o ženama koje profesionalno istražuju ljudsko telo kako bi se namerno seksualizovale. Reč je o večnoj prirodnoj lepoti prirodnog tela i živih realnosti koje dotiču čovekovo srce i dušu u svakodnevici. Abadžić ima svoje crno-bele trenutke aktuelne supstance i njegove devojke i žene su žive. On je odlučio da osveži naše uspomene ličnim iskustvom. U stvari, Abadžić je dao snažan stav i opisao transcedentalnu nevinost prirodne lepote u savremenoj kulturi u kojoj je se toliko ceni, koristi i vređa ženska seksualnost koja može da proda gotovo sve osim romantičnog osećaja čiste forme.
On je, dakle, jedan od onih fotografa čiji kvalitet leži u stalnoj potrazi za skrivenom lepotom i oblicima prvog greha u Edenskom vrtu i stvarnom vrtu zemaljskih zadovoljstava, ljubavi i žudnje. Kao fotrografa zaintrigirala ga je ideja zabranjenog voća i njegovog značenja i prisustva u svakodnevnom životu. Njegova zbirka umetničkih aktova predstavlja intimno stanje uma u kome prirodna lepota i prirodna svetlost pročišćava čovekove misli i čuva „rajski“ zapis kojeg danas ugrožava dosadna moderna veličanjem osrednjosti.
Draženka Jalšić Ernečić
istoričarka umetnosti
Izložba “Smell of the women” će biti otvorena od 16. do 28. novembra u galeriji Bartselona (Belgrade Design District, 1 Sprat, lokal 96)
