Daniel Girizd, ali odaziva se najčešće na Stavro, je grafički dizajner, fotograf kome nije strano da se nađe i ispred objektiva, trenira parkur (parcour) poslednjih deset godina, voli da putuje i najčešće je na relaciji Novi Sad-Beograd (gde koristi uobičajena prevozna sredstva za stizanje sa jedne relacije na drugu, poput basa i voza), bavi se akrobatikom, hoda na štulama, vozi rolere, bljuje vatru u slobodno vreme i za sebe tvrdi da nije adrenalin džanki, ma koliko ja pokušavala da ga uverim u suprotno. Na sve to, pazite sad, kaže da i nije neka pričalica iako dužina intervjua pred vama plaši i mene i moje podočnjake zadobijene prekucavanjem, ali ako dođete do kraja možda uz svu njegovu svestranost konstatujete i da je generalno sasvim kul sagovornik. I adrenalin džanki, khm, khm
Fotografije: Daniel Stavro Girizd (www.stavrography.co), Branislav Jovanović, Nemanja Jovanović
HAJDE ODMAH NA POČETKU DA TE PITAM OKO MENI NEJASNE TERMINOLOGIJE – ŠTA JE TREJSER?
Trejser je osoba koja se bavi parkurom (parcour). Parkur je reč nastala od francuske reči parcour što je prevazilaženje/prolazak (prepreka). To ti je zapravo održavanje tela u formi. Kao što recimo vojnici ili vatrogasci imaju kurseve prelaženja prepreka, isto to je primenjeno na civile u pretežno urbanoj sredini, ali nije striktno ograničeno.
A ČEKAJ, DA LI BI TI REKAO DA JE TO VEŠTINA, DISCIPLINA ILI UMETNOST?
Pa, disciplina. Ne sport zato što je parkur prilično individualistički jer tu nemaš takmičenja, nemaš partnera iako imaš ljude sa kojima možeš ići da treniraš, ali nemaš svoj tim, zato je više individualna disciplina…
JE L’ TEBI LAKŠE KADA TRENIRAŠ SA DRUGIMA ILI SAM?
Zavisi. U početku mi je bilo lakše da treniram u društvu zato što si u fazonu da ti je neprijatno kada te drugi ljudi gledaju, jer ti je sve to sveže i treba tek da razviješ malo svoj ego i podigneš to na viši nivo i onda kasnije krećeš sam da treniraš češće.
ZNAŠ ŠTA MENI NIJE JASNO. NA PRIMER, U BORILAČKIM VEŠTINAMA IMAŠ NEKI CILJ, NEKA TO BUDE DA DOĐEŠ DO CRNOG POJASA, PA ONDA DA DOĐEŠ DO CRNOG POJASA TAJ I TAJ DAN I TAKO DALJE. ŠTA JE CILJ OVDE?
Hmm…To be and to last.
OK, ZVUČI KUL. ALI DA LI JE MOGUĆE U PARKURU DA SAVLADAŠ SVE POTEZE, POKRETE ILI KAKO VEĆ DA IH NAZOVEM?
Ne. Svako ima svoj stil, ako neko drugi nešto radi ne moraš i ti to da radiš. Ti možeš trenirati samo na zemlji, travi ili samo skokove, na primer. Nije to baš kao ono što vidiš na jutjub klipovima, ali jeste održavanje tela na taj način. Recimo, nama je kul jer smo u gradu, urbana sredina, ima dosta toga za vežbanje, ali imaš ljude u ravnicama koji kada treniraju ne treniraju na isti način kao što to radimo mi. I Englezi, na primer, skroz su druga sorta zato što su oni svi na visini, imaju povezane kuće sa kojih mogu da skakuću sa krova na krov…
A VI TO NE RADITE? (UPITAH JA IZNENAĐENO I POMALO RAZOČARANO)
Ne. Naš trening se svodi uglavnom na ground level, tipa do nekih dva metra.
JEL SE PENJETE PO ZIDOVIMA I ODBIJATE OD NJIH? (NADA POSLEDNJA UMIRE)
-Da.
SUPER. OK, ČEK, VRAĆAM SE NA PITANJE O NAPRETKU. KAKO NEKO POSTAJE TRENER U OVOJ DISCIPLINI POŠTO IMATE TRENERA, ZAR NE?
Pa, u principu nije tako počelo. Kao i svaka disciplina, negde mora da počne i neko je morao da bude pionir. Ima ljudi koji treniraju oko dvadeset godina i… Znaš kako, ja dobru školu vidim kao manje zlo i smatram da ljudi koji sada počinju da treniraju na taj način, što je evolucija discipline jelte, neće proći kroz onaj period kada smo mi išli sami da treniramo, kada nas je bilo sramota ljudi na ulici, kada nas niko nije učio kako se nešto radi pravilno. Što je sa jedne strane loše, jer mi nismo znali da čujemo svoje telo, dok sada u školama imaju instruktore koji to znaju, ali oni neće proći kroz taj proces individualnog razvoja kao što su ljudi na početku.
A KADA SI TI POČEO I SA ČIM?
Ja sam počeo pre sada skoro pa ravno deset godina, od prevrtanja preko glave i velikih skokova. Što nije dobro. Mali si i vidiš velike skokove na videu. Škola je dobra u tom pogledu zato što tim klincima koji sada kreću sa ovim poneseni tim fleši pokretima i flipovima skreće pažnju na određene stvari.
A ŠTA JE POTREBNO OD NEKOG PREDZNANJA I PRIPREMA DA BI POČEO DA SE BAVIŠ OVOM DISCIPLINOM, NIJE KAO DA MOŽE BILA KOJA RANDOM OSOBA DA POČNE…?
Pa može bila koja random osoba jer ne mora da radi neke velike stvari već sve što je srazmerno njenim mogućnostima. Tako se i kreće. Ako ne možeš da uradiš ceo zgib radićeš ga do pola pa ćeš to dalje uvežbavati, pa onda nešto drugo i tako…
NA MNOGIM FORUMIMA SAM NAŠLA DA PARKUR OPISUJU KAO IZUZETNO PRIMENJIVU DISCIPLINU. ZAPRAVO, OPISUJU NJEGOVU POENTU KAO „U NAJKRAĆEM MOGUĆEM VREMENU DOĆI OD JEDNE TAČKE DO DRUGE“ I NA TAJ NAČIN POSMATRANO KADA BILO KO OD NAS PRESKOČI NEKOLIKO STEPENIKA ODJEDNOM TO JE U STVARI PARKUR TAKOĐE. DA LI SE SLAŽEŠ SA TIM?
Da, apsolutno. Kao što je Boki jednom rekao, kada baka ide niz stepenice, ide recimo da kupi doručak unuku i treba da stigne pre nego što on krene u školu, ona ako koristi svoj štap i gelender da bi stigla što brže i to je parkur. Banalan skroz primer ali na to se svodi, toliko ti je definicija discipline relativna.
ZAŠTO SI TI POČEO OVIM DA SE BAVIŠ?
Video sam neki klip na TV-u gde su ljudi skakali i radili flipove pa sam se upisao na kapoeiru i išao baš kratko, pa sam se upisao na gimnastiku. Tačnije, išao sam u salu gde smo mogli da koristimo sve sprave i tamo sam radio takozvane trikove i gimnastičarske elemente unutar, a onda i van sale, i to primarno flipove, prevrtanja…
SAM SI UČIO?
Da, uz pomoć klipova sa jutjuba.
JE L’ TE BILO STRAH DA ĆEŠ DA SE POLOMIŠ KAO ZVEČKA?
Strah? Pa uvek je prisutan strah, on je dobar jer ti kaže kada nešto nisi spreman i ne treba da uradiš.
JE L’ TE STRAH SADA NEČEGA ŠTO RADIŠ, NAKON SKORO DESET GODINA TRENIRANJA?
Pa da, ima gomila stvari kojih me je strah. Recimo, imam strah od skakanja na visini jer to ne treniram i to je na mentalnom nivou skroz drugačije jer nije isto ako preskačeš tipa dva metra na maloj visini ili na visini od deset metara pa onda pogledaš dole.
NISI ZNAČI PRESKAKAO DVA METRA NA DESET METRA VISINE?
Um, jesam ali strašnije je dosta.
ZAR NEMAŠ U GLAVI NEKAD „A ŠTA AKO NE PRESKOČIM“?
Ne, zato što znam da ću preskočiti.
KAKO DOĐEŠ U TAJ AROGANTNI STADIJUM DA ZNAŠ DA ĆEŠ PRESKOČITI, MISLIM NIKADA NE MOŽEŠ…?
Možeš. Prosto, kada imam u glavi „šta ako ne preskočim“ ne skačem. Imaš ljude koji samo treniraju na visini i sigurni su u sebe. Naravno da postoji mogućnost da će da se desi nešto na šta ti ne možeš da utičeš, na primer neko odronjavanje zida, nešto tehničke prirode…
OK, ALI TO SU SVE FAKTORI KOJE TI UZIMAŠ U OBZIR PRE NEGO ŠTO SKOČIŠ…
Da, ali nikada ne radiš stvari za koje si siguran da bi moglo nešto da krene naopako.
I OVO MOŽE DA KRENE DA NAOPAKO…
Pa može, ali ne možeš tako da gledaš. Prosto, YOLO (ne, nisam preskala dva metra sa deset metra posle intervjua jer you only live once, želim da živim once ali ipak maalko duže nego što bi bilo u ovom slučaju).
JESI LI LOMIO NEKADA NEŠTO?
Pokidao sam ligament na zglobu i bila mi je naprsla čašica kada sam se kao mali pentrao na stenu… Ali, nisam ja adrenalin džanki…
ČEKAJ, KAKO NISI? GLUMIŠ SPAJDERMENA PRESKAČUĆI SA ZGRADE NA ZGRADU I KAO NISI ADRENALIN DŽANKI?
Pa fora je baš da te ne lupi adrenalin.
ŠTO RADIŠ ONDA TO?
Samoispunjenje. Mislim, čekaj, ako je nešto super sigurno, ako nešto možeš da prekoračiš na zemlji ti znaš da to možeš da uradiš lagano, ali ako to uradiš na visini onda si ispunjeniji. Ali ne bih sebe nikada doveo u opasnost, ja sam jedan od onih koji se zaista ne upuštaju u visokorizične stvari iz moje perspektive (reče osoba koja bljuje vatru i kojoj je gorela glava).
ŠTA JE SA MUZIKOM? TRENIRAŠ UZ MUZIKU?
Ne. Vozim rolere sedamnaest godina i navikao sam da ne slušam muziku jer mi zvuk znači. Na primer, čujem kola jer često ne vozim po trotoaru već se držim ulice i pomaže mi da znam šta je oko mene. Isto je i u parkuru. Ima naravno ljudi koji treniraju uz muziku, tako vole i tako su navikli. Ja volim da čujem kada mi proklizne noga, volim da čujem kada puca beton i te stvari.
ČITALA SAM NA NETU DA LJUDI VOLE DA TRENIRAJU BOSI, KAKO TI TRENIRAŠ?
S vremena na vreme bos, takođe. Kada si bos ne radiš tako velike stvari kao u patikama, logično, a ujedno ti jačaju stopala. Često leti tako treniram.
TRENIRAŠ SAMO NA OTVORENOM?
Da, poslednjih sedam godina, možda. Čak i zimi, obučeš dva duksa, pa se zagreješ, pa skineš jedan, pa se još zagreješ, skineš drugi onda i završiš pušeći se u atlet majici na minus nekoliko. U principu i kada su sneg i led imaš ulaze recimo gde možeš da radiš, tako da to nije problem.
KAŽI MI JE L’ IMA RAZLIKE NEKE IZMEĐU PARKURA U NOVOM SADU I BEOGRADU ŠTO SE TIČE ZAINTERESOVANOSTI LJUDI?
Ne, u principu je isto. Novi Sad, Beograd, Zagreb i Rijeka su najzastupljenija mesta na Balkanu za parkur. U Beogradu ima škola koji vodi dečko koji trenira već dvanaest godina, Bogdan Cvetković, koji je i meni pomogao, jer kada sam počeo da treniram mislio sam da je parkur samo okretanje, flipovi, prevrtanje i slično ali on mi je dao linkove, materijal za čitanje i objasnio šta je to zapravo.
MISLIŠ DA SU FILMOVI U POSLEDNJE VREME ZASLUŽNI ZA PROMOVISANJE PARKOURA?
Mislim da da, zato što klinci vide da je to aktuelno u svetu i mislim da će to furati još nekih pet godina fazon.
JE L’ TI SMETA SADA TA NAPRASNA POPULARNOST OVE DISCIPLINE?
Pa ne zato što će ljudi koji su trenirali do sada nastaviti da treniraju na svoj način i pridružiće im se ljudi kojima se to zaista sviđa.
KAKVA JE SITUACIJA VAN SRBIJE?
Zavisi. U Švajcarskoj, Danskoj i Nemačkoj imaju dobru organizaciju, komjuniti generalno. U Nemačkoj i Švajcarskoj se zove ParkourONE i oni drže super treninge.
HM, A ŠTO SE ODEĆE ZA TRENING TIČE…?
Imaš recimo švajcarski brend ETRE-FORT za koji radim već neke tri godine, radio sam im dizajn za neku majicu i tako je počelo, a i lookbook posle toga, između ostalog. E, oni baš prave odeću za parkur…
KAKVA ODEĆA JE NAJZGODNIJA ZA TRENING?
Kakva god tebi odgovara. Neki treniraju u šortsevima jer se slobodnije kreću, ja recimo volim više baggy stvari.
ŠTA JE SA ŽENAMA U OVOJ DISCIPLINI?
-Ima dosta cura. U Zagrebu je recimo 40% cura, ali ima ih dosta i kod nas, na časovima pogotovu.
DA LI MISLIŠ DA POSTOJI NEŠTO U OVOJ DISCIPLINI ŠTO MUŠKARAC TREJSER MOŽE DA URADI, A ŽENA TREJSERKA NE?
Imaš cure koje same kažu da su žene generalno više plašljive i da unapred razmišljaju o povredama, dok su muškarci u nekom testosteron, just do it fazonu (namrštila sam mu se na ovo žene, samo da znate).
OK, ALI DA LI SU PODJEDNAKO VEŠTE?
Jesu, ima dosta veštih u svetu i često se cure koje se bave gimnastikom bace i u parkur svet.
RECI MI DA LI TE LJUDI GLEDAJU ČUDNO NA ULICI TOKOM TRENIGA?
Zavisi gde treniraš. Ako su treninzi na nekom poznatijem mestu gde su već navikli to da vide onda ne.
A ŠTA JE POZNATIJE MESTO KOD NAS?
Sava centar je recimo super i difolt mesto, ne samo za treninge, već i parkur okupljanja.
OKUPLJANJA?
Da. Imaš organizaciju Parkour Srbija. Imamo i međunarodna okupljanja, recimo 2. januara je u Osijeku gde će doći i ljudi iz organizacije “Parkour Hrvatska”. Kada se dovodi neka poznatija osoba iz sveta organizuje se radionica gde dođu trejseri iz dijaspore i imamo zajedničke treninge.
DA LI TE JE SMORIO PARKUR NEKADA I KAKO UOPŠTE OSOBA PRESTANE DA SE BAVI TIME?
Ako prestaneš da se baviš time nisi se nikada ni bavio.
UPRAVO SAM NA TO MISLILA. JA TO ZAMIŠLJAM VIŠE KAO NEKI LAJFSTAJL, A NE SAMO NEŠTO ŠTO SE TRENIRA.
Pa jeste. Mislim da će u budućnosti postati kao što i skejtbording, kao i neke borilačke veštine i slično, definitivno.
KOLIKO ČESTO TI TRENIRAŠ?
U poslednje vreme ređe jer imam dosta posla za laptopom, ali u proseku treniram jednom do dva puta nedeljno što nije previše često ali sam otkrio da mi je to dobar način da ne ispadnem iz forme i da zadržim kreativnost u kretanju.
INAČE… IZGUGLALA SAM DA SE U NINJA WARRIORSE PRIJAVLJUJE VELIKI BROJ LJUDI KOJI TRENIRA PARKUR?
Da, i uvek pretrče sve.
JE L’ BI TI VOLEO DA SE OPROBAŠ U TAKO NEČEMU?
NE.
OK, TO JE BILO VEOMA JASNO I ODRIČNO NE, ZAŠTO?
Ma, nisam into rijaliti šou, fejsbuk mi je dovoljan šou.
I INSTAGRAM…
Ne toliko. Na instagram kačim samo fotke slikane telefonom isključivo.
TELEFON TI ONDA PRAVI JAKO DOBRE FOTKE…
Ne bre, ja pravim jako dobre fotke. To je kao kada nešto dobro skuvaš i neko ti kaže što ti dobro kuva šporet (koji bi*ch slap ali poenta shvaćena).
OSTAVLJAM PO STRANI PARKUR KADA SMO SE VEĆ DOTAKLI FOTOGRAFIJE. KAKO SI UOPŠTE POČEO DA SE BAVIŠ TIME?
Obrađivao sam često tuđe fotografije, pravio neke manipulacije kao klinac, dobio aparat od ćaleta onda i tako je sve krenulo.
KADA SI DOBIO PRVI PLAĆENI POSAO KAO FOTOGRAF?
Hmmm… Mislim da je bio neki parkur event koji sam fotkao.
ZAŠTO NEMAŠ VIŠE FOTKI TAKVIH EVENTOVA?
Jer u portfoliu volim da imam malo brutalnije fotke. Okačio sam neke da ljudi vide da volim da fotkam i to ali veoma sam picky što se toga tiče. Na fejs kačim dosta stvari ali na sajt ne, tu idu samo najbolje.
DA LI DOŽIVLJAVAŠ FOTOGRAFIJU KAO POSAO ILI HOBI?
Više kao hobi jer je 90% fotografija koje napravim za moju dušu, a ostatak samo za klijentelu. Skoro svi portreti, na primer, su za moj gušt.
KAKO REAGUJEŠ KADA TE NEKO PITA DA GA FOTKAŠ „ZA DŽ“?
Odlučim da li mi se sviđa ta osoba i to čime se bavi, da li bi ispale dobre fotke i da li bi bile vredne za portfolio i procenjujem na osnovu toga.
NAKON TOLIKO GODINA BAVLJENJA FOTOGRAFIJOM NISI U FAZONU DA SI DOVOLJNO IZGRADIO SVOJ PORTFOLIO DA NEMA VIŠE POTREBE ZA BESPLATNIM FOTOGRAFSKIM USLUGAMA?
Imaš uvek potrebu za novim stvarima zato što mislim da još uvek nisam u potpunosti pronašao svoj stil i volim da eksperimentišem, ali možda su u nečijim očima sve fotke neki moj prepoznatljivi stil…
ŠTA ZNAČI UOPŠTE PRONAĆI SVOJ STIL U FOTOGRAFIJI? ZAR NE RADIŠ PO OSEĆAJU U TOM TRENUTKU?
Radim. Skačem od akcije do portreta, od vatre do plesača i radim ono što mi prija u tom trenutku da fotkam. Ali, voleo bih da fotkam primarno jednu kategoriju fotki u kojoj znam da sam dobar i u kojoj bi me ljudi izuzetno cenili.
U ČEMU TRENUTNO MISLIŠ DA SI NAJBOLJI?
Fotke sa vatrom, dimom, akcija.
IMAŠ LI NEKE FOTOGRAFE KOJE BI IZDVOJIO ČIJI RAD CENIŠ?
Iz Srbije njih par koji nisu plagijatori pošto sam jako slab na plagijatisanje i prozvaću svakoga ko to radi. Jedno je biti inspirisan nečim, a drugo uraditi očigledan plagijat i kopiranje ideje.
KOJA JE RAZLIKA IZMEĐU INSPIRACIJE I TRIBJUTA U FOTOGRAFIJI?
Kada napišeš i staviš do znanja da si bio inspirisan nečim i nemaš profit od toga, to je ok. Ako napraviš kopiju nečijeg rada, napišeš da si se time inspirisao, napraviš profit od toga i ponudiš nešto i originalnom autoru, to je takođe fer, ali ako je puko kopiranje, not cool.
KAKO BIRAŠ MODELE ZA SNIMANJA?
Po mom stilu, recimo ako mi se dopada lice prvenstveno. Uglavnom se, kada fotkam vodim svetlom, trenutkom i kreativnošću tada. Imam dosta spontanih fotki ali često i kažem modelu šta treba da radi. Kada sam počeo sa fotografijom bio sam u fazonu bliceva i veštačkog svetla koje ti kontrolišeš, sada je obrnuto. Nekako idem reverse jer mnogo njih kada počne fotka na prirodnom svetlu pa prelaze na studio, ja sam obrnuto.
JE L’ TI NEKO NEKAD ZAMERIO UPOTREBU FOTOŠOPA JER DOSTA TVOJIH FOTKI JE OBRAĐENO?
Pa ne. Na primer, Švajcarci su za ETRE-FORT hteli fotke kao filmske plakate – laseri, kontrasti, jake boje, a meni se to takođe svidelo i to sam im i dao.
TI SI NA SVOM SAJTU NAPISAO DA U STVARI NE STVARAŠ FOTOGRAFIJU NEGO SLIKU.
Da, jer imam dosta fotki koje ne prođu obradu, ali ako mi je zamisao da napravim nešto ja se ne ograničavam sredstvima.
KAD SAM SPOMENULA VEĆ TVOJ SAJT, OBJASNI MI ŠTA JE PARKUVELING KOJI TI STOJI U ABOUT ME SEKCIJI?
Parkour + traveling. Volim da putujem i da spajam to sa parkurom i fotografijom.
KOJI GRAD U KOME SI DO SADA BIO TI JE NAJZANIMLJIVIJI ZA TRENING?
Sofija u kojoj još nisam trenirao ali je odlična za to. Stara komunistička gradnja i beton na sve strane. U principu, postoje mesta koja ti više stimulišu kreativnost nego neka druga, ali možeš da se igraš i na jednoj šipci mesecima i da na jednom te istom mestu isprobavaš nove stvari.
A ŠTA JE SA FOTOGRAFIJOM, KOJI BI GRAD TU IZDVOJIO?
Sviđa mi se Bern ali najzanimljiviji možda Milano i Pariz jer su metropole, veliki su gradovi i ima puno drugačijih ljudi, zanimljivijih ulica, metroa…
KOJI BI GRAD VOLEO DA POSETIŠ A NISI IMAO PRILIKE DO SADA?
Barselonu, ona je sledeća, jer ne samo što sam čuo da je jako artsy grad već znam da tamo ima dosta trejsera. Kul bi bili i Tajland i Bangkok, već imam prijatelje koji su tamo bili i super je da fotkaš po ceo dan za svoj gušt. Ne volim previše napucane gradove.
KAKO SE U SVE OVO DO SADA UKLAPAJU OSTALE STVARI KOJIMA SE BAVIŠ. TIPA, BLJUVANJE VATRE, HODANJE NA ŠTULAMA?
Prvo sam se fotoaparatom gurao među ljude koji se bave vatrom da bih dobio kul fotke…
POŠTO NEKO KO NIJE ADRENALIN DŽANKI INAČE STOJI DIREKT ISPRED LJUDI KOJI BLJUJU VATRU DA BI IH DOBRO UFOTKAO?
Meni kada je gorela glava ja sam bio skroz kul, skroz hladan.
HAH, OK. FOTKAO SI, GURAO SE MEĐU NJIH DA IH BOLJE UFOTKAŠ I ŠTA ONDA?
Da bi se kao odužili za fotke pozvali su mene i prijatelja na radionice i tako smo ušli u taj svet. Probao sam onda poi, to su ti oni vatreni lanci, ali mi se to nije toliko svidelo jer više volim da imam kontrolu da zaustavim vatru gde god hoću pa sam tako počeo sa štapom. Pokazali su mi osnove, pogledao dalje jutjub klipove…
IMA NEŠTO ČEMU TE JUTJUB NIJE NAUČIO?
Ja smatram da je svo znanje sveta lako dostupno.
…I TEBE SADA ZOVU NA PERFORMANSE, DA IH TAKO NAZOVEM?
-Imamo organizaciju u Novom Sadu koja se zove Ludifico i bavimo se izučavanjem modernih cirkuskih disciplina i kao takve nas nekada angažuju za nastupe, od onih poput gala večeri, žurki pa do predstava.
KOJE BI OD SVIH OVIH POSLOVA I HONORARNIH „TEZGI“ IZDVOJIO KAO OMILJENE?
Volim da fotkam parkur eventove i volim ples, plesače. Plesao sam i sam jedno pet godina standardne i latino plesove.
POSTOJI NEŠTO ČIME SE NISI BAVIO?
Da, sportovi sa loptama, uopšte nisam into that recimo.
TEŠKO PITANJE ZA TEBE – DA MORAŠ DA BIRAŠ, PARKUR ILI FOTOGRAFIJA?
Fotografija jer nju mogu i iz kolica da radim.
MOŽDA SAM OČEKIVALA DRUGAČIJI ODGOVOR. STEKLA SAM UTISAK O TEBI KAO JAKO AKTIVNOJ OSOBI KOJU NE DRŽI MESTO, DOK JE FOTOGRAFIJA STATIČNIJA OD PARKURA…
Pa i nije. Volim stalno da se šetam sa modelom, da nalazim razne lokacije, otkrivam grad i svetla u tom trenutku. Statično ti je kada imaš neki planirani šuting ili na primer pojedina studijska fotkanja. I moji počeci su bili u studiju, bela pozadina, ali su tada bili izazov jer je to bilo nešto novo za mene.
ŠTA BI TI SADA BIO IZAZOV?
Da radim opet neke fotke kao za Švajcarce za njihov lookbook.
JE L’ IMAŠ NEKE SVOJE FOTKE KOJE GLEDAŠ SADA I NE VERUJEŠ NA ŠTA LIČE I SVAŠTA BI PROMENIO NA NJIMA?
Ne baš takve, ali mi padne na pamet kada gledam neke kako se verovatno ne bih opet baš toliko cimao oko njih, ali brutalne su. To su recimo neke od tih za ETRE-FORT gde sam dao 300% sebe u to jer sam mogao da biram da li ću da radim u nivou u kom su me platili ili da zadovoljim i nadmašim sebe i odlučio sam da radim ovo drugo.
JE L’ TI SE NUDIO TAKAV NEKI PROJEKAT OVDE U SRBIJI I MISLIŠ LI DA SU LJUDI OVDE MOŽDA MALO OPREZNIJI I STERILNIJI PO PITANJU FOTKI ZA PROJEKTE?
Ne, ali mislim da se ne bih toliko cimao. Ima par ljudi ovde za koje bio opet dao sve od sebe ali osobe kojima su uglavnom potrebne takve fotke su estradne zvezde.
NE BI RADIO ZA ESTRADNE ZVEZDE?
Možda i bih ako mislim da fotka može mnogo dobro da ispadne i da izgleda, hm, ne-estradno. Recimo, ako bih imao potpunu slobodu da napravim da to izgleda kako ja hoću, da izgleda brutalno ali da ne izgleda cheeky… E, u stvari, radio bih za Lepu Brenu nešto. Za nju smo radili nastup kada je bila u Areni pre par godina i nastup je bio sa vatrom uz pesmu Robinja, iako to nije nešto što volim da slušam. Nakon cele te priče i organizacije, jer je bio jako ozbiljan projekat, mislim da mogu da kažem da mi je značilo da osetim kako je u jednom trenutku u jednoj Areni biti pred 30 000
ljudi i osetiti taj pritisak spremanja koreografije. Kul je bilo, cenim to iskustvo zaista.
POŠTO SI IZRAZIO ŽELJU DA NE ZAVRŠIMO SA LEPOM BRENOM, HAJDE DA TE PITAM KOJI SU TI PLANOVI ZA BUDUĆNOST?
Hmm, ‘oću motor. I to fazon u roku od godinu, dve.
