Mladi talenti: Luna Jovanović

Mislim da ime sve nas određuje i dosta govori o čoveku. Ono vam daje neku ideju o osobi koju još uvek ne poznajete, a kada se ta vaša ideja i utisak spoje i dobiju svoju potvrdu posle nekoliko razmenjenih rečenica, sigurni ste da je taj neko mogao da se zove isključivo tako i nikako drugačije. Ja sam Lunu zamislila kao radoznalu osobu koja istažuje granice vidljivog i nevidljivog, ceni lepotu, prirodu i život a sve to ispoljava svojim dokumentovanjem kroz fotografiju, zapis ili grnčarstvo. Njen moto „ničeg previše, ničeg preko mere“ na pravi način simboliše dosadašnji rad. Fotografije ove mlade umetnice nisu samo estetski dopadljive već nude dublji doživljaj i pogled na život, a svaki korak i kadar je pažljivo osmišljen i tu je sa razlogom.

Ćao Luna. Kada smo se dogovarale oko ovog intervjua ti si bila na putu, a i inače često putuješ i pišeš veoma zanimljive putopise. Koju zemlju si ovog puta posetila?

Bila sam u Solunu (Grčka) na desetodnevnom workshopu-u tokom kojeg sam boravila i radila u kući grčko – australijskog umetnika, Hektora Marvidisa. Dane sam provodila ovladavajući veštinom oblikovanja gline, ali je bilo vremena i za fotografisanje zabačenih, stenovitih plaža kakvih je taj predeo Grčke pun.

Kakvo je tvoje mišljenje o modernim nomadima, možeš li da zamisliš život bez stalne adrese, sa fotoaparatom u rukama u večitoj potrazi za novim iskustvima?

Moram priznati da nemam takvu vrstu ambicije. Daleka ili duga putovanja jesu određena vrsta prestiža i, naravno, sretna okolnost za svakog pojedinca. No, smatram da je naš svakodnevni život takođe svojevrsna potraga za onim što je iza iskustva. Trka za jakim senzacijama koje pružaju novi prostori može lako da se pretvori u stil, zabavu, beg. Moj moto je “Ničeg previše, ničeg preko mere”, iskoristiti svako geografsko izmeštanje (ili trenutni položaj) za snažniji uvid, a ne radi dojma o iskustvu kao takvom. Spoljašnjem dešavanju napraviti ekvivalent unutarnjom potragom.

Koji su ti najdraži pečati iz pasoša, koja zemlja ili deo sveta su ostavili najsnažniji utisak na tebe?

Gotovo sve zemlje koje sam posetila bile su veliki punktovi drevnih civilizacija. Bilo mi je zanimljivo da boravim unutar starih hramova i doprem do snažnog utiska o drevnim vremenima, utiska koji svako od nas već nosi u sebi. Nepal je jedna od takvih, značajnijih prestonica. Tamo sam svedočila specifičnom obilju – mešavina različitih spiritualnih i religijskih praksi, intenzivni mirisi, boje, bujna vegetacija. Istok nosi svetleći putokaz bez obzira na očigledno siromaštvo.

Kako se pripremaš za putovanja, da li voliš da prethodno istražiš podatke o destinaciji na koju ideš, upoznaš se sa istorijom, znamenitostima, kulturom ili više voliš da odeš otvorenog uma i sama otkrivaš magiju mesta na kome si se obrela?

Kao što sam već spomenula u nekom od prethodnih pitanja, smatram da je putovanje dobra prilika kojoj pristupam kao i većini drugih stvari – otvoreno, pažljivo, radoznalo. Često tražim paralele između ovog i onog prostora, srodnost utiska i lepotu istovetne niti koja se provlači na svakom meridijanu. Kada je u pitanju tolika glad za egzotičnim putovanjima, modus vivendi koji se popularizuje još od doba romantizma, volim da citiram jednog od uticajnijih teoretičara današnjice, Žan Bodrijara: „Putovanje je bilo način da se bude na drugom mestu ili da se ne bude nigde. Danas je to jedini način da se doživi osećaj da čovek negde jeste. Kod kuće, okružen informacijama sa svih ekrana, ja više nisam nigde, i svuda sam u svetu istovremeno. Sleteti u neki novi grad, to znači da se odjednom nađem ovde.“ Izgleda da je danas čovek „budniji“ kada se izmesti iz onoga što smatra poznatim.

Tvoje fotografije imaju snažnu emotivnu crtu ali i postavljaju važna pitanja i bude našu radoznalost. Osim pomenutih zabeleški sa putovanja u tvom virtuelnom dnevniku se mogu naći promišljanja u formi fotografije na temu identiteta, tela, ljubavi, anonimnosti, prirode..Koliko istraživanja i pripreme je potrebno pre nego što svoju zamisao ovekovečiš aparatom?

Svako u sopstveni rad ugrađuje sebe, pa tako i svoja istraživanja, aspekte svoje ličnosti ili nešto više od toga. Stvaranju pristupam cela – pružam ono što trenutno jesam.

Koliko je po tvom mišljenju za dobru fotografiju, osim osećaja, važna oprema? Da li eksperimentišeš sa analognim fotoaparatima i gde povlačiš liniju kada je obrada fotografija u pitanju?

Oprema nije presudna. Naravno, dosta zavisi i fotografske oblasti kojom se bavite, neke zahtevaju tehnički kvalitet, dok druge mogu da podnesu tehničko nesavršenstvo. Obrada je ekstenzija novih medija i ne smatram je suvišnom. Digitalna slika pruža mogućnost velike manipulacije što može doprineti kvalitetu slike, ali isto tako i uniziti dostojanstvo iste. Sve zavisi šta želite da postignete i koji je cilj vašeg poteza.

Na tvojim fotografijama se često prožima motiv anonimnosti, skrivenih identiteta, tajne i misterije. Kako gledaš na moderno društvo u kome iako i dalje postoje brojni tabui ništa više nije skriveno, sve je na izvolte i svi grabe svojih petnaest minuta slave?

Nedavno sam završila master rad koji je podrazumevao interdisciplinarno istraživanje i teorijsko promišljanje kulture. To mi je dosta pomoglo kao alatka za produbljivanje teme identiteta u sopstvenim radovima. Svaki prikaz tela kao nosioca identiteta podrazumeva i zapis kulture, neminovnost uticaja istorije i njenih simbola, te i aktuelni trenutak nastanka same slike. Mene najviše zanima potencijalnost prikazivanja onoga što je prethodilo identitetu. Postoji li metafizičko telo, telo pre identiteta i pre kulture, možemo li ga simbolički prikazati i izraziti sve one suptilne oznake duhovnog života?

Prilikom pripreme za intervju saznala sam da si u MENSI održala predavanje “Identitet ženske fotografije”. Koje dame su ti bile posebno inspirativne i šta misliš kako bi njihovo stvaralaštvo izgledalo da stvaraju u današnjim društvenim i političkim okolnostima?

Pre godinu dana intenzivno sam proučavala takozvanu žensku fotografiju, odnosno marginalizovane žene umetnice i njihov rad tokom kratke istorije fotografije. Najkorisniji u tome bio je utisak o aktuelnosti fotografskog medija, odnosno o živom i nikad dovršenom procesu razvoja idejne podloge na kojoj nastaje jedna fotografska slika. Pronašla sam izvestan broj aranžiranih autoportreta za koje nisam znala, a koje sam i sama radila. Mislim da je inspirativno za savremenu ženu – umetnicu da saznaje o prethodnim generacijama i njihovim probojima. Izdvojila bih Anu Mendietu kao otkriće koje mi je mnogo značilo u kontekstu omekšavanja granica fotografske slike i realiteta njene fleksibilnosti.

Nije novost da se u našoj zemlji za kulturu ne mari mnogo i da umetnost nije adekvatno vrednovana, no ipak talentovani ljudi ne prestaju da nas iznenađuju i fasciniraju svojim idejama, kreativnošću, upornošću te uprkos nemaru društva nastavljaju da rade ono što vole. Odakle ti crpiš inspiraciju za stvaranje i da li vidiš neko rešenje za dopiranje do šire mase i uopšte motivisanje ljudi za praćenje kulturnih sadržaja?

Umetnost uvek nastaje u kontaktu sa društvom sa kojim je u međuzavisnom odnosu. Ona jeste proizvod postojećeg društvenog stanja i opšte klime savremenog doba. U tom kontekstu nemam težnju da direktno promenim bilo išta u samom društvu, odnosno, to mi ne predstavlja cilj po sebi. Postojeća „kulturna struja“ kojoj svi pripadamo odrađuje taj posao, a mi smo već ta struja, hteli to ili ne. Potrebno je da budemo što kvalitetniji u onome što radimo, a ne da razmišljamo o tome koliki odziv imamo, niti da sanjarimo previše o herojskim podvizima.

Iako si veoma mlada, iza sebe imaš nekoliko uspešnih samostalnih i grupnih izložbi, više relevantnih nagrada i puno pozitivnih kritika stručne javnosti i laika. U kom momentu si bila najponosnija na sebe i svoj rad?

Kada sam upisala Akademiju umetnosti, nešto poput „prvog poljupca“ u mojoj karijeri.

Od nedavno eksperimentišeš i sa keramikom. Na koji način se kod tebe prepliću ove dve umetnosti i šta ti je novo donelo bavljenje ovim vidom umetnosti?

Mislim da svaki posvećeni umetnik teži da se ispolji na različite načine. Grnčarija je funkcionalna, a to je upravo ono što me je privuklo takvom poslu. Želela sam da iskoristim estetizovanu funkcionalnost keramičkih objekata u službi izraza životnog stila.

Inspirisao me je japanski wabi sabi, odnosno ideja o upotrebnim predmetima koji odražavaju estetski princip savršenog nesavršenstva, pružajući novu percepciju „malih stvari“, poput posuđa. Jednostavnost, ekonomičnost, skromnost, intimni pristup – sve su to polazni principi kojima se vodim u stvaranju keramičkih predmeta. Integritet koji poseduje prirodni materijal kakav je zemlja, kao da zahteva poniznost i nepretencioznost.