Veče pred IT konferenciju na kojoj će stručnjaci ceo dan držati predavanja o aktuelnim temama, uspaničeno tražim šta ću obući, i kada shvatim da nemam ništa odgovarajuće, pozajmljujem od komšinice nekakvu crnu suknju iznad kolena i crni sako. Pogledam se u ogledalo, ne prepoznajem sebe i mrzim ceo svet što to moram da nosim, ali nemam izbora, pošto mi je direktorka rekla da je pred klijentima i kolegama ne brukam u mom standardnom gunju.
Sutradan dolazim na prepunu konferenciju, i dok mi direktorka govori da odlično izgledam, ja samo razmišljam o tome kako mi je neprijatno u toj crnoj suknji iznad kolena i kako će svi gledati u moje noge. Pogledam oko sebe i primetim da su sve malobrojne žene u suknjama, međutim, i dalje se osećam neprijatno. Predavanja traju, posle svakog sledi pauza, i onda se opet ulazi u salu gde se nanovo zauzimaju mesta.
Svaki ulazak u salu, znači da ponovo moram da tražim novo mesto za sedenje. Ulazim, vidim mesto pored izvesnog gospodina i ljubazno zapitam da li je slobodno. Onda me on pogleda i uz opasan smešak uputi ONAJ pogled. „Zdraaavo. Naravno, sedi.” Dok traje predavanje, povremeno pogledava prema meni i ponešto prokomentariše. Slična situacija se ponavlja posle svake pauze, i svaki put sa novim gospodinom. I uvek je tu ONAJ isti pogled, pogled koji misli da može da me kupi. To je onaj isti pogled koji mi je uputio neugledni pijanac na dnu Balkanske kada sam imala 19 godina, i potom upitao: „Koliko ti košta?”. Pijanac na dnu Balkanske i IT stručnjak na konferenciji imaju isti pogled, ONAJ pogled. Pomislila sam tada kako bih taj pogled rado zabranila, ali suočila sam se sa tačkom prostor-vremena u kojoj se nalazim, i razočarano shvatila da sa trenutnim oružjem, ne mogu ništa da uradim.
Prvo, ne mogu ni da dokažem da je taj pogled neprimeren. Ne samo da ne mogu da dokažem, jer nemam trenutak zabeležen, nego bi me neko čak mogao optužiti da sam umislila, i nisam dobro procenila. I tako sam počela da fantaziram o nekom drugom vremenu i prostoru u kome bi moja oružja bila jača. Razmišljala sam kako bi bilo sjajno da na svojim zenicama imam nekakav čip koji će momenat nepovratno zabeležiti i da nakon toga mogu da priložim čip kao dokaz i kažem „Aha! Ovaj čovek me je neprimereno gledao!”. Taj čip, ne samo da bi morao imati sposobnost beleženja, već bi morao biti pametniji od mene, i da na neki način, superiorniji od ljudskog uma, dođe do konačnog zaključka.
Kako se uopšte odvija proces zaključivanja? Nakon što naša čula prikupe informacije, mozak određenim tehnikama te informacije obrađuje. Međutim, ljudski mozak je opterećen ličnim karakteristikama, iskustvom, intuicijom, prošlošću, strahovima ili željama čoveka, koji ga ometaju da realno dođe do zaključka. Sa druge strane, taj idealni robot, odnosno idealni čip, ne bi patio od svih slabosti običnih smrtnika, već bi samo na osnovu mnogo prikupljenih ulaznih parametara, i potom kompleksnih formula i tehnika, na kraju doneo tačan zaključak. Fantazirala sam tako, a onda shvatila da sa trenutnim
dometom nauke i tehnologije, roboti jedva mogu da razlikuju jabuku od kruške, i to samo sa određenim stepenom uspešnosti. Zapitala sam se, koliko će brzo napredovati nauka, i da li ću jednog dana doživeti da na zenice stavim veštačkog pomoćnika koji je pametniji od mene? Pre nego što sam pokušala da odgovorim, probudio me je aplauz koji je značio da ću izaći na pauzu, popiti sok i pojesti parče pite, i onda se ponovo vratiti u salu i upoznati sa novim gospodinom.
Rubrika je nastala kao deo saradnje između Plezir magazina i ARGH! radionice kreativnog pisanja pod mentorstvom književnice Ana Marije Grbić.
