Zašto od ljudi očekujemo da budu ono što nama treba? Zašto tražimo da imaju naš pogled na život? Naš kut gledanja i naše naočale. Zašto imamo stalnu potrebu da očajnički želimo druge prilagoditi sebi? Zašto stalno gledamo u ono što su oni i kako su oni, a nama smeta? Zašto uporno mislimo da bi oni trebali znati što mi mislimo i što nam smeta?
Zašto prečesto tuđi drugačiji kut tumačimo kao provokaciju i napad na sebe umjesto da ga vidimo onako kako on jeste? Različitost. Ono što nama smeta njima ne smeta. Ono što je nama najnormalnije, njima nije ni na rezervnom popisu. I ne, ne provociraju. Ne napadaju nas niti ignoriraju. Jednostavno difolt bivanja njihov i naš nije isti. I to je sve. Ne bavi se nitko nama koliko mislimo. Nismo, budimo realni, nikom toliko važni da bi nam se inatio. Nismo toliko važni. Nikom osim sebi.
Ma zašto k vragu, i mi i oni, i ovakvi i onakvi, očajnički volimo biti frustrirani svim onim što drugi nisu a mi hoćemo da jesu. Zašto sebi to radimo? Zašto se mučimo secirajući svaku sitnicu koju su napravili kako nama ne paše? Zašto? Volimo li stvarno toliko mučiti sebe? Volimo li da nam je teže nego što jeste?
Hoću li ja ikada, do kraja biti po tvojoj mjeri, koliko god da ti želiš da me mijenjaš, čak ako sve napore uložim u to? Neću. Naravno da neću. Koliko god daleko odemo u prilagodbi. Koliko god se i ja i ti promijenimo. Neću. Niti mogu. Niti trebam.
Nikad ja neću biti ono što ti želiš niti ćeš ti biti ono što ja želim. I prilagodbom samo gradimo nove stepenice do nikuda. Nakon jednog problema otvaramo još tri koja bi netko trebao presložiti da bi nam bio ok. I to ide. U nedogled. U dvoje beskrajno frustriranih, dok netko ne počne ignorirati sve što mu smeta, prihvaćajući kako jeste. Dok netko ne dođe na postavke koje bi nam trebale biti urođene.
Što možeš prihvati, što ne možeš ignoriraj. Fokus stavi na prednosti, nikad na mane. I sve je puno lakše. Svak da koliko može. Razumi to, cijeni i daj koliko možeš, jer ne možeš koliko njima treba. I to je to.
To je ključ bivanja. Zaštite sebe i drugih. To je ključ za kvalitetne odnose. Poslovne. Prijateljske. Obiteljske. Ne žderimo sebe. Ne žderimo druge. Poštujmo se takvi kakvi jesmo. S nekima ćemo imati dublje, s nekima površnije odnose. Neke ćemo viđati češće neke rijeđe. Neke nećemo uopće. I to je puno bolje nego da ih viđamo da bi smo im zbrajali mane i nedostatke. Imamo mi svi dovoljno svojih za solidan račun, i bavimo se njim.
U konačnici jedino sebe možemo mijenjati. I to je promjena na kojoj baš uvijek trebamo raditi. Na sebi. Toleranciji. Razumijevanju. Ljubavi. Poštovanju. Tu uvijek ima posla.
Puno lakše dišem, budim se i spavam. Puno lakše podnosim život od kad prihvaćam ljude takvima kakvi su. Kad su mi previše, maknem se. Od onih od kojih se ne mogu maknuti ne očekujem ništa. Nema očekivanja, nema razočarenja, sve što od njih dobijem sam sretna. Sretna ja i sretni oni jer ih ne proganjam time da se trebaju na bilo koji način prilagoditi meni ili nešto mijenjati zbog mene.
Naučila sam da njih mijenjat ne mogu, ali da svoj stav mogu. I da mi je to najvrednija lekcija u životu i ušteda živaca i zdravlja.
