Čini mi se da bih morala da živim hiljadu godina, da bih postala. Da bih postala Ja. Ono što već jesam. Ovim tempom. Sporim.

Dopada mi se ono: „Ja sam dovoljna“. Samo što nisam. Iako sam previše drugima, sebi sam nedovoljna. Nedostaju mi neki delovi. Da su obelodanjeni. Učinjeni. Otkriveni. Negde sam ih pogubila. Sakrila ih suviše dobro. I sada, pitam se, vredi li pokušati? Vratiti izgubljene delove sebe. Hodati unatraške. Vrteti se u krug. Temeljno se predavati svojoj jedinstvenosti. Unikatnosti. Čudnosti. Onoj od koje ceo život okrećem glavu. Skrećem pogled u suprotnu stranu. Protiv koje se ponekad i borim. I to veoma srčano. Do pobede il’ propasti. Da je ne prihvatim. Da mi kojim slučajem ne pripadne. Pa bih da je istresem iz svake pore. Sopstveni genij. Prognan. Neshvaćen. Ne od drugih. Već od sebe same.

I sve to da se otarasim nje. Upravnice cirkusa. Koja sam mogla da postanem. Da sam dopustila da se puzla složi do kraja. Da sam stasala međ’ šatrama i izmaglicama, iz kojih izranjaju egzotične prilike i bića. I priče. Naročito priče koje, uz jutarnju kafu, raspredam sa šaptačem slonovima. I sa ekscentričnom trapezistkinjom kojom smo svi, čini se, čitavu večnost, srećno il’ nesrećno, opčinjeni. A ona tek što je stigla među nas. Kao svetlost se uvukla u našu cirkusku nestvarnost. Ni kofere nije raspakovala, a svi smo omamljeni njenom apstraktnom umetnošću. Snagom. Skladnošću. Kao da je oduvek tu. Previše smo uzbuđeni. Srećni što smo je dobili. Pa ne puštamo cirkuskog art terapeuta iz kandži dok on, po cenu otkaza, odbija da priča o tome. Nije nadležan za to, kaže. Ne vidi problem. Ja mu strpljivo objašnjavam da je to kolektivni problem. Ta opijenost. I nastavljam da ga zapitkujem o svemu što mi se prohte igrajući se idejom da mu ne produžim ugovor.

Zapućujem se kod krotitelja lavova. On je prošle večeri izazvao uzdahe uzbuđenja. Neprekidne ovacije, podarivši poljubac lavu. Pred uzbuđenom publikom, koja je vrištala i stajala na nogama. Možda očekujući da mu lav otkine glavu. Pitam ga da li je posle jahanja svog čupavog ljubimca bez sedla mogao zaspati. Da li mu se opet vraćao onaj san koji ga izbezumljuje? San u kom ne može da se seti ko je i u snu sreće razne likove i pita ih ko je. Ni oni ne umeju da mu odgovore. On ponekad odgovara, a ponekad ćuti. Danas ćuti. Tako je intezivan. Sa svojim lavovima i snovima.

Posle njega se osamljujem na neko vreme. Razmišljam o praznim arenama koje će do kraja dana biti ispunjene čarolijama. O arenama na kojima je potrebno sjediniti dve velike suprotnosti. Apsolutno poverenje i, po život opasnu, manipulaciju. Kao i u životu. Dok publika ne počne da urla i skandira od oduševljenja nesvesno se naginjući napred prema bendu i ring masteru, čiji glas sa oduševljenjem slušam iz zabačenog dela publike. Godine su ga malo stigle i glas mu puca kada se uzbudi kada predstava dosegne vrhunac. Gledam ga kako zastaje i osluškuje da li je publika primetila. Kada vidi da su svi omađijani u iščekivanju sledećeg čuda, on se nasmeši. Kao za sebe. Možda i za mene, ponekad. Eto. Volela bih.

Sklopljenih očiju dalje planiram dan. Pripremam se za niz razgovora sa potencijalnim kandidatima za glavnog cirkuskog klovna. To je dugački red šarenila. Svaki dan. Samo što svi oni džaba čekaju. Ni jedan ne može da zameni njega. Mog klovna. Odbeglog. Bez pozdrava. Bez uručenog otkaza. Pre njegovog nestanka, nisam dobro protumačila njegov plač. Mislila sam da je to deo nastupa. Da su to klovnovske, bezrazložne suze za decu, koju je svesrdno molio da ga gađaju. Slatkišima i plišanim igračkama. Gromkim smehom. I klanjao se više nego obično. I više nego obično bio šutiran u zadnjicu. Kao da je hteo nadoknaditi nešto. Unaped izgubljeno. Ah, kakva šteta!

Gutač vatre i bacač noževa mi cupkaju pred vratima. Na trenutak prestajem da razmišljam o njemu. Mom klovnu. Želim da im kažem da ćemo prekinuti šou pre završetka regularne sezone. Dok se puzla ne složi. Dok upravnica cirkusa ne postane. Dok se stvari ne nazovu svojim imenom. Dok ne naletim na svoju unikatnost. Na izgubljenu cipelicu koja samo meni pristaje. Da im kažem da će to da potraje. Možda dugo. Čak oko hiljadu godina. Spremam se za izraze zaprepašćenja na njihovim licima. Dok im tražim da mi oproste. Na sporosti. I što loše pronalazim sve te izgubljene delove. Koji su neophodni da bih postala ono što već jesam. Upravnica cirkusa. Svog cirkusa.