Spoj moje velike ljubavi prema tetovažama i radoznalosti rezultirao je intervjuom koji se nalazi pred vama. Kroz razgovor sa tattoo umetnikom Dušanom Đurićem, dotakli smo se tema poput istorije tetoviranja, stereotipa vezanih za ovaj posao i tetovaže uopšteno, povezanosti tetovaža i popularne kulture, ali i saveta o tome na šta bi trebalo obratiti pažnju u odabiru studia i kako negovati tetovažu.
1. Za početak, kaži nam ko stoji iza Tatoo & Piercing studija Zmaj?
Pa, prvo želim da Vam se zahvalim na poseti i da Vašim čitaocima poželim sretnu Novu godinu. Ja se zovem Dušan Đurić i vlasnik sam Tattoo studija „Zmaj“. Tattoo studio je prvobitno bio lociran u TC. Piramida i otvoren je 21. novembra 1999. godine. Moj prijatelj, Slobodan Popović i ja smo došli na ideju da otvorimo studio, obzirom da tako nešto tada nije postojalo na teritoriji Novog Beograda. Ovom umetnošću se bavim od 1993. godine. Kroz studio je prošlo dosta ljudi koji su učili ovu veštinu, a neki od njih i danas se bave ovim poslom. Zbog potrebe za većim prostorom, studio je 2012. godine preseljen na novu lokaciju, u ulici Jurija Gagarina 28. Više o studiju možete pogledati na Tattoo studio Beograd.
2. Da li nam možeš reći nešto više o istoriji tetoviranja i koji je to trenutak, prema tvom mišljenju kada je tetoviranje postalo deo popularne kulture?
Obzirom da tetoviranje nikada nije spadalo u klasičnu umetnost, pa je samim tim i ispalo iz vidokruga onoga što istorija umetnosti proučava (iako se, po mom mišljenju, može prihvatiti kao deo umetnosti), već je više bilo deo rituala, teško je reći nešto više o samoj istoriji tetoviranja. Ono što možemo sa sigurošću da tvrdimo, a na to nam ukazuju mumije koje su pronađene sa jasnim tetovažama, jeste da je tetoviranje oduvek pratilo kulturu i da je za razliku od ostalih vidova umetnosti u većoj meri zadržalo taj „ritual“ kao deo izražaja. U Evropu je doneto sa Džemsom Kukom, sa njegovog drugog putovanja. Paralelno sa tim postojala je kultura tetoviranja u Japanu. Tetoviranjе je kasnije postalo obeležje mornara i prešlo u Ameriku, gde se i razvilo u fenomen koji nam je danas toliko pristupačan i prihvatljiv. Po mom mišljenju tetoviranje je postalo deo popularne kulture onog trenutka kada su sportisti počeli nesvesno da ga promovišu.
3. Kada si ti počeo da se baviš tetoviranjem i zbog čega?
Ja sam tetoviranjem počeo da se bavim od sedamnaeste godine zato što me je to privuklo. Sadržalo je elemente koji su mi tada bili privlačni: crtanje i potpuno odsustvo autoriteta prilikom sticanja znanja. Pored toga, bilo je prihvatljivo u okolini gde sam odrastao. To me je dodatno motivisalo, kao i zarada. Novac za kupovinu prve mašinice mi je dao otac.
4. Kako su izgledali tvoji tattoo počeci, od koga si učio zanat? Verovatno si gledao neke od aktuelnih emisija poput LA i NY Ink, da li se zaista tetoviraju lubenice i učite li jedni na drugima?
U vreme kada sam pravio prve korake, informacije nisu putovale ovom brzinom i nisu bile dostupne u meri u kojoj su to danas. Zbog toga sam svoje znanje morao da gradim na sopstvenom iskustvu. Tada mi je bilo veoma teško i bio sam dosta isfrustriran tim pokušajima, jer sam svoje radove poredio sa radovima iz stranih časopisa. Na svu sreću, moji klijenti na kojima sam učio su uglavnom bili zadovoljni, delom i zbog toga što je standard kvaliteta bio dosta niži nego sada, a delom i zbog toga što sam se davao maksimalno pri svakom radu. Obzirom da ne postoji škola tetoviranja, svako se i danas snalazi kako ume i zna. Neki tetoviraju lubenice, neki veštačku kožu. Iz iskustva tvrdim da je dobar način za učenje rad na pravoj koži uz nadzor nekoga ko se dugo bavi ovom umetnošću. To podrazumeva i odgovarajuću pripremu učenika, u smislu sticanja teorijskog znanja pre tetoviranja.
5. Da li te zanimaju još neke forme crtanja osim tetoviranja i da li je potrebno gajiti ljubav prema njima da bi mogao da se baviš ovim poslom i bio što bolji u njemu?
Ja obožavam da crtam i slikam. Ovo čime se bavim je samo odraz te ljubavi. Ne bih da zvučim patetično, ali zaista je tako, ako želite bilo kakav napredak u bilo kom poslu bez rada i požrtvovanosti nećete daleko stići. To možete jedino ako volite. U mom slučaju je to crtanje odnosno slikanje (pored moje porodice naravno). Pa sama si upotrebila reč „gajiti ljubav“. To meni baš lepo zvuči. Gajiti nešto, i kad je to još ljubav, mislim da nema ništa lepše.
6. Postoje li neke stvari koje najviše voliš da tetoviraš i neke u kojima manje uživaš?
U ovom trenutku mi je bitno šta klijent želi da kaže tetovažom, to jest njegova poruka. To mi je za sada jedan od važnijih faktora koji utiču na to da li ću uživati ili ne radeći nešto. Trudim se da ovo drugo izbegnem, jer sam shvatio da ne mogu da se unesem dovoljno ako ne ostvarim komunikaciju sa klijentom.
7. Možeš li da izdvojiš najteži tattoo koji si do sada radio i šta je generalno najteže tetovirati?
Pa obzirom da radim sa ljudima, u čemu veoma uživam, ovo možemo da podelimo na dve kategorije
-tehnički aspekt tetoviranja, što podrazumeva izvođenje rada i
– međuljudske odnose, što podrazumeva obostranu saradnju, nekada i više ljudi.
U tehničkom smislu to su slike sa dosta detalja. U smislu međuljudskih odnosa, ljudi koji ne prihvataju pomoć u rešavanju problema vezanih za dizajn i onoga što žele da poruče.
8. Imaš li uzore među kolegama, što domaćim, što stranim?
Ne bih ih nazvao uzorima već pre kolegama čiji mi se rad veoma dopada i koji me pored toga obogaćuje. Ovde ima dosta talentovanih ljudi koji veoma ozbiljno pristupaju ovom poslu. Tu spadaju Ivan iz Novog Sada (Madre Muerta), onda Srđan (Lizard tattoo), pa neki „stari“ majstori kao Sloba, Damir, Goran, i tako dalje. Ima ih još dosta i ne mogu sve da ih navedem jer bi spisak bio zaista dugačak. Od stranih tu su: Dmitriy Samohin, Robert Hernandez, Guy Athinson i drugi.
9. Koja je najbolja “celebrity” tetovaža koju si video?
Ne pratim „celebrity“ tetovaže, tako da zaista ne znam kako da odgovorim na ovo pitanje. Jedna od retkih koju sam zapamtio, a koju je radio umetnik Jeff Gouge na leđima Silvestera Stalonea je odlična. Ostale koje sam viđao nisu ostavile na mene neki utisak. Možda oni natpisi koje ima Anđelina Džoli. Oni mi deluju veoma lično i zanimljivo.
10. Da li smatraš da su istetovirani ljudi prihvaćeni u našoj zemlji ili da i dalje postoje neke predrasude prema svemu tome? Da li, na primer, misliš da ljudi sa tetovažom na vidljivom mestu teže nalaze posao, i zbog čega?
Svedoci smo sve većeg broja tetoviranih ljudi u javnom životu. Čitao sam neki članak o predsedničkom kandidatu Austrije, koji je istetoviran. To me je iznenadilo. Sa druge strane mislim da ljudi koji su istetovirani imaju problema da nađu posao kao i da ima predrasuda vezanih za istetovirane ljude. To se smanjuje i društvo to sve više prihvata, ali opet neke institucije ne prihvataju to kao opravdanje za njihove stavove povodom toga. Tu spadaju sve institucije kojima je bitno da ostave utisak ozbiljnosti i autoriteta, što isključuje bilo kakvu mogućnost pokazivanja emocija, što tetovaža jednim delom jeste. Zamislite hirurga sa čiroki frizurom i probušenom obrvom ili sudiju sa istetoviranim „rukavom“. To nije slika koju veliki deo popuacije želi da vidi.
11. Ukoliko se ne varam, ti nemaš nijednu tetovažu? Ne uklapaš se u stereotip i čestu sliku tattoo umetnika?
Da, to je tačno. Ja nemam ni jednu tetovažu i ne uklapam se u stereotip tattoo umetnika. Možda bih imao da sam sudija ili hirurg. J Razlog za to je što mislim je tetovaža veoma lična stvar i da treba vremena da se čovek odluči za tako nešto. Kada bolje razmislim mislim da i kada bih je imao, to ne bih delio sa ljudima van mog okruženja, jer bih često bio u situaciji da objašnjavam šta to zapravo znači.
Ostatak intervjua možete pročitati u petom broju Plezir magazina na 60. strani.
