„Kada sam se jutros probudio, imao sam osećaj kao da polazimo na more.“ A bio je radni julski ponedeljak. Dve nedelje pred put.

Kada sam bila mala, dosada je zauzimala dobar deo mojih letnjih dana. Obično bi se javljala u vreme koje je poznato po štovanju kućnog reda.Nekada je bila toliko nesnosna, da sam u toku dana pokušavala zaspati. Popodnevne dremke prosto nisu bile moja stvar. Nisu ni danas. Ali, ukrasti sat, dva vremena u polu-zamračenoj sobi, na krevetu sa zategnutom i mirisnom posteljinom, kada senke lišća i grana igraju vrući tango na zidu, sa nekim klasikom nemarno bačenim podno nogu, i nije bilo tako loše. Buđenje nakon sat ili dva je gotovo donosilo novi početak. Novu šansu da se ispuni bar neka od maštarija vrhunskog kvaliteta. Da sam samo znala koliko je ta dokolica bila dragocena, uživala bih u njoj kraljevski. Leto je bilo doba najplodnije za maštanja. U meri u kojoj je danas blagotvorno za maženja. Svetlost i toplina koje prožimaju zemlju, kamen i vazduh. Kada vazduh treperi u svojoj nepomičnosti, protkan horskom pesmom zrikavaca koja se podudara sa letnjim ritmom srca i uma koji ćuti. Tada život usporava do mere da počinjemo da osluškujemo sebe i svoje potrebe. Bilo je savršeno za slušanje. Leto. U svoj svojoj svetlosti i toploti. Posmatrala sam i slušala druge. Dugo smišljajući suvisle stvari za reći. Kada bih nešto rekla, to bi odjeknulo. Gotovo kao mudrost. Kao prepametnost, u najmanju ruku. Taj minimalizam u komunikaciji, sa kojim sam se saživela gotovo do svojih studentskih dana kada sam počinjala da postajem brbljivica bez premca, značio je sve. Bio je najveća mudrost okovana nesvesnošću mladih godina. Pomalo se stidljivo ponovo vraćam pomisli da su moje reči dragocene.

Da ono što imam da kažem nije tek neka pozadina za usputno ispijanje kafe. Da mi brbljanje ne leži. Tada je leto bilo jedno veliko umetničko platno koje bih od izlaska do zalaska sunca popunjavala prizorima dostojnim kakvog epskog dela. Sve izvan mene se stapalo sa svim u meni prolazeći u talasima emocija. Od privlačenja do povlačenja. U ritmu otkucaja srca. I pesme zrikavaca. U ritmu treperenja vazduha. Dok bih posmatrala kako nestvarne narandžaste i tirkizne prelivaju nebesa, bila sam savršeno svesna svog disanja i postojanja. Par decenija kasnije sam uz pomoć vežbi joge u zagušljivim adaptiranim prostorima pokušavala da dođem do istog osećanja.

Dok sam bila mala, radila sam sve ono za čim danas najviše čeznem. Dosađivala sam se. Do kraja sam ugađala sebi, tako što bih iskoristila svaki mogući resurs. I dalje od toga. Maštala sam bezobrazno neskromno. Prepuštala sam svoju kožu, sva svoja čula lepotama prirode, strujanjima vazduha. Razumela sam se u vetar, u nebo, u kamen. Ne samo da ću za par decenija ja čeznuti za tim, već će ta čežnja postati globalna.

Sa pažnjom sam birala komade garderobe. Kakav šorts je bio kralj leta. Iako nije bilo do šortsa već do zategnutih mišića ispod preplanule kože koja se miluje sa vazduhom. Kao sa prvim ljubavnikom. Žmureći, disala bih duboko, smelo se nadajući. Znajući da je sve samo stvar izbora. Trenutka. Kada će se ostvariti želje koje ne bih dovodila u pitanje ni za šta. Bilo je samo pitanje trenutka kada ću izabrati da ih ostvarim. To je bio nekakav zenit postojanja valjda. Ta silna sigurnost u život. Odgađanje ostvarivanja snova iz čistog ćefa. Ne da mi se sada. Sada je topao kamen na kome sedim. I zalazak je koji smiruje i uzbuđuje istovremeno. Bliži se noć. Treptava, sa bezbroj očiju koje svetlucavo žmirkaju. Obećavaju univerzum razuma i lucidnosti na granici između dana i noći. koja se prelazi bez pasoša. Bez identiteta. Bez lažne skromnosti. Dovoljno je da ti Sunce dobro stoji.