Jesam li vam pričala priču o suknji na tufne?
Nisam?
Bilo je to ovako…
Bio je divan letnji dan. Ah, zaboga, znate kako sunčan dan u Beogradu može da izgleda – kada se zvukovi i mirisi mešaju na tako zavodljiv način da vam se čini da svi hodaju u nekom ritmu. I tako, nadahnuta takvom slikom – odlučila sam da prošetam svoju novu suknju. Usku, na tufne, dugu do poda, sa šlicem sa zadnje strane – dovoljnim da mogu da koračam. I hodam ja tako Trgom Nikole Pašića, dok se dete u meni zabavlja karnerićima koji poskakuju od siline mojih koraka. Hodam trotoarom i pretičem dve uniformisane devojke, zdravstvene radnice.
Pretičem ih sada već ubrzano – naslućujući onaj nemili momenat kada se razgovor prekine (ili barem zastane) baš onda kada ste na meti pogleda. Ignorišem sopstvenu nesigurnost. Skećem u prvi haustor jer je baš tu i moje odredište, a skreću i moje pratilje. Haustor je. Sve odzvanja. Dok stojim pred interfonom i nestrpljivo čekam taj zvuk otključavanja – perifernim vidom opažam da prolaze iza mene i idu prema susednom ulazu. Kada su bile baš tu negde iza mene čujem jednu od njih kako kroz podmseh sikće, potpuno nesposobna da skrije svoje uzbuđenje – „Je l’ se njoj to vidi….?“ – ne završava rečenicu. Druga odgovara osuđujućim tonom: „Pa naravno, kad se utegla!“
Srce mi je potonulo. Brzo prelazim rukom preko zadnjeg dela suknje. Da, rašila se taman toliko da mi je celokupna zadnjica što bi se reklo – na izvol’te. Bacam pogled i vidim da su ušle u stomatološku kliniku, ulaz do onog pred kojim sam bila. Interfon se oglasio, vrata su se otključala, a ja sam silovito ušla ne bih li našla zaklon. Srce mi lupa ubrzano i dlanovi su mi mokri. Nisam se ja uplašila svoje izložene zadnjice, taman posla. Nisam se prepala ni zbog toga šta bi „narod“ koji sam takođe pretekla mogao da pomisli. Uplašila me je zloba i nezrelost polusveta.
Podsmeh žene ženi je jedna od ružnijih stvari. Toliko moćan da se žene danas „ubiše“ dokazujući jedne drugima, pa tek onda i ostatku sveta, koliko su savršene. Samo da ne budu ismevane.
A to je ozbiljan pritisak za jednu devojčicu u svakoj od nas.
Posebna vrsta kastigulja, kako ih je moja pokojna baba Milica nazivala, tešeći me kada sam bila meta devojačkih klika u osnovnoj školi – su one koje potvrdu sopstvene vrednosti traže u prisustvu svojih partnera – pa se lične frustracije začas pretvore u snajpere osude. „Vidi ovu kako se …“ pa završite sami. Zato što to nju, ne neki čudan način, učini na koju sekundu moćnom. Ipak, taj nalet osećaja više vrednosti ne potraje duže od minuta jer je neutemeljen. Vrednosno nevalidan. Toksičan. Pa joj treba više i opseg se širi.
Zato su onda sve one užasni vozači. Ili su sve danas prenašminkane, nepriodne, dragi Bože, nasuprot (naravno!) svim onima koje taj sud donose, dabome. Ili su sve, bre, danas neke wannabe influenserke? Dolaze do posla preko kreveta? Da nastavim…?
Ja ne bih.
Kao da nam nije dovoljna bukagija rodna neravnopravnost. Šovinizam u ustima žene ima poseban vonj, koji jednom kada vas obeleži – teško da ćete uspeti da ga sperete.
Ali ovo nije priča o feminizmu. Ja bih da se manje hvalimo i promovišemo kao podrška jedne drugima, svetlucavo, površno i jer to lepo izgleda. Volela bih da ne moramo to pokazujemo rečima i to živimo – delima.
U duhu toga, drage moje dve uniformisane dame, ako se prepoznate u ovom tekstu – ja vas ne osuđujem – ni vašu zlobu, ni neempatičnost, ni nesolidarnost – samo želim da vam kažem da tog lepo junskog dana niste odbacile mogućnost da pomognete jednoj ženi – već ste povredile jednu devojčicu.
