Nedostatak razumevanja za probleme učenika čest je problem kroz školovanje. Prevencija samoubistva, o kojoj se u poslednje vreme mnogo govori, između ostalog dolazi kroz razgovore sa mladima pre nego što počnu da čitaju klasične romane koji se bave ozbiljnim psihološkim stanjima. Specifični mehanizmi stoje iza čitanja. Mladi se identifikuju sa likovima, beže od stvarnosti i traže podršku. Da li čitanje romana Ana Karenjina i njeno tumačenje u okvirima učionice bez odgovarajućih smernica može da poveća rizik od samoubistva? Da li je na odluku Ane Karenjine da počini samoubistvo uticala scena samoubistva kojoj je svedočila?
piše: Nikola Todorić
Šta je ubilo Anu Karenjinu?
Da li je to odbačenost od blazirane ruske aristokratije, neuzvraćena ljubav, morfijum, brak koji je ličio na ugovor, anksioznost ili ljubomora?
scena iz filma Ana Karenjina (1967) koji je režirao Aleksandr Zarkhi
Tolstoj nikada ne bi mogao da stvori Anu Karenjinu da nije dobro razumeo ženski ego. Uprkos tome što je mogla da ima sve što poželi, ta nesrećna „princeza” u romanu je uvek bila blizu tragizma, kao i sve lepotice. I to je tek početak. Ona je izašla iz svih biblioteka i postala revolucionarka, jer je bila prvi lik u ruskoj književnosti u kojem su se pronalazile žene. Ako verujemo u teoriju da je Tolstoj pišući o Ani, pisao o sebi, stvar bi mogla da postane mnogo ozbiljnija, jer bi se u toj ženi pronašli i mnogi muškarci.
Roman Ana Karenjina vam, uprkos brojnim likovima i događajima, može izgledati kao biografija nepoznate nesrećne žene, izvučene iz mizanscena ruske aristokratske scene s kraja 19. veka u Moskvi. Na prvi pogled, nikada za nju ne biste rekli da je zbog anksioznosti razvila čitav niz mehanizama da odbrani svoj ego, niti da je bila potpuno psihički rastrojena i celog života brojala koliko još koraka ima na putu do kraja. Tu druželjubivu, kako bi učiteljice rekle, punu ljubavi i saosećajnu ženu, oduvek je pratila strepnja, počev od nesreće na železničkoj stanici. Uzrok strepnje bio je i ples s Vronskim na balu, zaljubljivanje u njega, odsustvo ljubavi prema mužu, poniženje od gospođe Kartasov, te na posletku ljubomora koju je osećala prema Vronskom. Sve ovo učinilo je da se Ana na kraju okrene protiv sebe.
Mehanizam odbrane ega usled anksioznosti, bio je i Frojdova tema psihoanalize. Kada bi Ana Karenjina legla na udoban kauč, sigurno bi joj kazao da je njenu strepnju pospešio Vronski, ali teško da bi i takav genije otkrio njen karakter bez pomoći Tolstoja, koji je Ani dao sve osim psihičkog mira. Lepota, seksualnost, blagodat, erotska snaga, ništa od svega toga nije bilo dovoljno da bi se „nosila” s Vronskim, čak ni onda kada pokušava da privuče mlađe muškarce kako bi ga učinila ljubomornim. Tolstoj vrlo dobro zna šta je ljubomora, i to ona ljubomora koja izjeda višu klasu. Kretao se u tim krugovima i shvatio je princip dvostrukih aršina. Ana je žrtva labavog morala ruske aristokratije, najpre su joj se divili, a potom su joj nasred pozorišta okrenuli leđa, jer u velikim gradovima ima najviše malograđana.
Ana nije takva. Ona je prijateljski nastrojena od samog početka. Setite se kako se osmehnula Vronskom na peronu železničke stanice u Moskvi. „Njene blistave sive oči koje su zbog gustih trepavica izgledale tamno, zastale su s prijateljskom pažnjom na njegovom licu kao da ga je prepoznala”, napisao je Tolstoj i odmah nam dao do znanja da Ana nije povučena žena, već društvena, zainteresovana za svet oko sebe. Tokom čitavog puta od Sankt Peterburga do Moskve prijatno je razgovarala s majkom grofa Vronskog, koja je potom skrenula pažnju sinu da je Ana veoma lepa. Kada je neko pohvali, zarumeni se u licu. Prikazana je kao žena koja voli ljude oko sebe, empatična je, i to takođe saznajemo na samom početku, kada se uznemirila jer je čula da je žrtva nesreće na železničkoj stanici ostavila za sobom porodicu. „Ali nije li moguće učiniti nešto za njega?, rekla je uznemirenim šapatom.” Suvišna zabrinutost pokretala je Aninu anksioznost. Kada je čula za nesreću, stisla je usne i počela da ih grize, pokušavajući da zadrži suze. Gledajući tada svoju sestru, Oblonski je shvatio da nešto nije kako treba, a Ana je osetila da je smrt na železničkoj stanici loš znak.
Na Anu su loše uticale i ljubomorne žene iz visokog društva. Dok je plesala s Vronskim na balu, izgledali su veoma privlačno i dovoljno upadljivo za Kiti, koja ih je gledala pakosno. „Svaki put kad je Vronski razgovarao s Anom, u njenim očima se razbuktala radosna svetlost, a osmeh zadovoljstva savio joj je crvene usne. Činilo se da se trudi da sakrije ove znakove radosti, ali oni su joj prešli preko lica sami od sebe. Kiti ga je prestravljeno pogledala: ali šta mu se događa?” I to nije moglo da se sakrije. Sve što se videlo na Aninom, videlo se i na licu grofa Vronskog.
I dok se zaljubljivala u Vronskog, njenu anksioznost sve je više povećavala sama pomisao da ima muža i dete. Karenjin je bio hladan čovek, bio je to brak iz interesa. Bila je bolno svesna toga da ga ne voli i da je ona samo lutka u mizanscenu njegove slike u javnosti. To joj je pritiskalo srce, neprestano je u očima licemernog Aleksija Karenjina tražila iskru ili bar nešto što ne liči na umor. Postala je svesna da se njen život menja, da je strepnja sve veća, a od momenta kada je videla kako Vronskom jedna mlada devojka daje paket, sve više pokazuje ljubomoru. Postaje paranoična, plaši se da će je Vronski zauvek napustiti.
Tolstoj je bio genije, pa nam je psihološki profil svoje junakinje nagovestio još na početku, u pomenutoj sceni nesreće na železničkoj stanici. Tada Ana po prvi put pokazuje nesvesni odbrambeni mehanizam. Kako bi pokušala da sakrije teskobu i uznemirenost, osećajući da taj nemili događaj nju pogađa mnogo više nego ostale, okreće glavu od mesta nesreće, kao da je i fizički želela da ukloni mrtvo telo sa šina.
Psihologija lika Ane Karenjine veoma je komplikovana, jer se, uz sve ostalo, ona služi i projekcijom. Njena sklonost da svoje podsvesne želje, koje nisu prihvatljive za njen ego, projektuje na druge, pripisujući im slične osobine. Tako je „optužila” Vronskog da je zaljubljen u nju, a ne ona u njega. I ne samo to. Jedno je govorila, a drugo mislila. U tim trenucima, znala je da govori neistinu, ali plašila se svojih osećanja. Pošto je bila žena iz visokog društva, nije smela da dopusti sve ono što je sebi dopustila, da napusti muža i dete. Morfijum joj je ublažavalo strah i osećaj odbačenosti od društva, da bi se na kraju okrenula protiv sebe. Tako je posle svega počela da je ubija ljubomora prema princezi Sorokin, a razočarana pismom koje je dobila od Vronskog, odlučila je da se ubije, miseći da jedino tako može od pobegne svih, a najpre od sebe. Nije htela da započne drugi život, jer bi i u njemu bila Ana Karenjina, a to nije želela. Nije želela Anu Karenjinu.
Najlepša knjiga svih vremena obožavam je!!!! Svi smo mi pomalo Ana Karenjina