Srđan Jovanović je naš talentovani glumac koji se uspešno bavi stand up komedijom, zasmejavajući nas pričama iz svakodnevice, igra se sa stereotipima, manama i glupostima na koje niko sa ovih prostora nije imun. Kako kaže okidač za smeh su one teme u kojima se prepoznajemo, teme koje nas se tiču i dotiču, pojave koje nas nerviraju, frustracije, prepreke, a sve ovo su odlike stand up komedije. Humor i šale Srđanu su donele različite nagrade izmeđuostalog za najboljeg mladog glumca na festivalu Dani komedije, zatim nagradu „Ljuba Moljac“ za najboljeg stand up komičara na festivalu monodrame u Zemunu i nagradu za najboljeg komičara „Stand up Adria awards“ u Skoplju. Sa Srđanom smo pričali o komediji, smehu i životu kakav ovaj posao donosi
Zvanično, pre tvoje pojave stand up u Srbiji nije ni postojao ali, na sreću, stvari su se brzo pokrenule i sada već možemo da govorimo o stand up sceni. Budući da živiš u Srbiji materijala je, verujem, bilo na pretek. Šta je presudilo da baš ti probiješ led i kreneš sa stand up-om?
Jednostavno, sklopile su se kockice. Potreba da ne zavisim od toga da li će mi neko dati ulogu i da li ću se probiti pored toliko glumaca, ali prvenstveno i želja da radim ono što volim. Zaključio sam da je najbolje da počnem nešto novo, od nule. U januaru 2009. je usledio poziv za festival LENT u Mariboru, zvao me je producent stand up komedije iz Slovenije Slavko Škvorc i dogovorili smo se da nastupim krajem juna. Od januara do maja sam pisao tekst i priča je krenula svojim tokom. Znao sam da materijal mora da bude smešan i ovde i u Sloveniji pa sam se trudio da se bavim samo temama koje su zajedničke za ceo region. Drago mi je da je stand up komedija zaživela kod nas.
Čemu se ljudi ovde najviše smeju i koje fore najbolje prolaze?
Smeju se onome u čemu se prepoznaju, temama koje ih se tiču i dotiču, pojavama koje ih nerviraju, frustracijama, preprekama, sebi… i kad te njihove crne misli provučeš kroz filter humora, predstaviš ono što im stvara nervozu na duhovit način, nervoza prestaje, a ti kao nagradu dobiješ smeh i aplauz. Nema nekog pravila šta izaziva najviše smeha, ali rekao bih da su političke teme u blagoj prednosti nad drugim temama, možda zato što političari odlučuju o našim životima. Kako i koliko ćemo živeti? Od čega? Hoćemo li u Evropu ili Rusiju? Ili na Mars? Onda ljudi brinu, bacaju se u depresiju i to im skraćuje život. A smeh ga produžava. Dakle, ako dođete na moj nastup živećete duže. 🙂
Šta je u tvom slučaju okidač za nove fore i kako izgleda priprema stand up nastupa?
Pisanje teksta je najteži deo. Kod mene nema pravila, nekad se ideja javi u sred noći, napišem nešto sa lakoćom i to bude zaista kvalitetno, a nekad danima pokušavam da iscedim jednu rečenicu koja ima smisla. Okidača ima mnogo, naslov u novinama, TV, radio, ljudi, živa i neživa priroda… Posle pisanja ide testiranje novog materijala, jer bez publike ne znaš na čemu si. Oni biraju šta „leti“ a šta ostaje. Ako nema smeha ode fora. Džabe ti je što ti misliš da je genijalna. I pred svaki nastup prođem tekst, podsetim se, dok stvar ne legne. Danas kad igram „Grupnu terapiju“, posle pet godina i 150 izvođenja, uživam više nego ikada. Sve mi je poznato, tekst mi je urezan u mozak i mogu da se opustim kad krene predstava.
Kad se spomene humor ko ti prvi padne na pamet? Ko su najduhovitiji ljudi na našoj javnoj sceni, a da se uopšte ne bave komedijom?
Političari. Oni se bave teškom satirom. Satiru nas. Ali na jedan duhovit način, ako posmatraš iz pravog ugla. Ne bave se komedijom, trude se da pokažu ozbiljnost, a uspevaju ponekad da nas zasmeju do suza.
Šta je teže za stand up komičara, prazna sala ili puna ali se niko ne smeje?
Ako je sala puna, pretpostavka je da je većina kupila kartu, sredila se, došla… Dakle, uložili su trud, novac i vreme da te čuju, znači, dobili su neku preporuku. Ti ljudi su došli da se smeju za sve pare. Srećom, do sada nisam imao to iskustvo da puna sala ne reaguje, sigurno nije prijatno. Prazna sala je teža opcija, jer što je manje ljudi u publici to je teže zapaliti fitilj smeha. A najgora opcija je prazna sala, a niko se ne smeje. Od njih deset, sedmoro te gleda sa gađenjem, a troje su ti gosti. Tad se obično probudim znojav i uz vrisak.
„Pogled odozdo“ je bio zanimljiv projekat. Zašto nije zaživeo i zašto ste se odlučili za emitovanje na TV Pink-u kada je publika koja gleda pomenuti kanal uglavnom prototip onoga što ste u epizodama kritikovali i ismevali?
TV Pink je angažovao Srđana Miletića i mene da osmislimo emisiju u žanru stand up komedije, tako da je izbor emitera logičan. Dobili smo odrešene ruke što se tiče tema i sadržaja i nismo se bavili statistikama i profilom ljudi koji nas gledaju već smo humor bazirali na onome što smo mi mislili da je smešno. Iako je imala pristojnu gledanost, snimljeno je i emitovano samo 8 epizoda, saradnja jednostavno nije nastavljena a do danas nisam saznao razlog, mada se nisam ni potrudio da saznam. Zanimljivo iskustvo.
„Nikad izvini“, saradnja sa Indeksovcima, stand up i pomenuti „Pogled odozdo“ portretisali su te kao komičara. Budući da si po profesiji glumac, da li priželjkuješ da se „uozbiljiš“ u nekoj ulozi ili uživaš i dalje u komediji?
Ako mi neko ponudi dobru ulogu neću je odbiti, ne ograničavam se žanrovski, ali komedija je put kojim sam davno krenuo, igrao sam razne uloge po pozorištima ali se najbolje osećam u ulozi komičara. Stres je malo veći, pošto sam i autor i izvođač i samim tim jedino odgovorno lice, ali su i plodovi toga rada slađi i unosniji.
Kakav je tvoj stav o cenzuri i autocenzuri koja je zavladala u domaćim medijima i da li je komedija ostala jedina oaza gde se može čuti po koja kritička reč?
Cenzura je dovela do autocenzure, koja je opasnija varijanta jer ubija kreativnost, kad počneš sam da se preispituješ „hoće li mi neko zameriti ako kažem ovo? Da nisam preterao? Bolje da ćutim i plivam dalje“ znači da te vodi strah, a ne potreba da nešto kažeš. I ovde je politika nezaobilazni faktor, kao jedna od tabu tema. Ne diraj vlast i crkvu i sigurno ćeš imati više posla. I kako raste taj pritisak raste i potreba ljudi da čuju nešto drugačije i iskreno, a stand up komedija ima tu moć da bude ventil.
Za komičare se često govori da su van scene potpuno drugačiji nego na njoj, a svedoci smo da su mnogi privatno ćutljivi, džangrizavi, neki čak i depresivni. Šta je uzrok tome, da li se čovek „istroši“ na sceni i kakav je Srđan Jovanović privatno?
Od tragičnog odlaska Robina Williamsa sve češće me pitaju kako se osećam, imam li suicidne misli… ? Valjda je ljudima teško da poveruju da su i komičari ljudi kao i svi drugi, da imaju uspone i padove. Većina misli da je komedija lak posao „money for nothing and the chicks for free“. Ne shvataju da izlazak pred nepoznate ljude sa idejom da ih zasmejavaš i zabavljaš traži posebnu koncentraciju i napor. Ko ne veruje neka proba. A privatno, Srđan je kako kad, nekad nesnađena budala izgubljena u vremenu i prostoru, a nekada mega veseli, opušteni genije koji zna šta radi. Kompleksna ličnost.
„Grupna terapija“ i „Mikrofonija“ su vrlo popularne u Srbiji i čitavom regionu. Šta je sledeće na čemu ćeš raditi, da li pripremaš nešto novo?
Pripremam seriju „Glavom kroz zid“, igrana varijanta stand up komedije, govori o nama, našim manama i vrlinama. Mislim da je drugačije od svega što sam radio do sada. U planu je 12 epizoda i veoma se radujem tom projektu.
