Za svoj smisao za humor kaže da je „odrastao“ u Disksvetu Terija Pračeta, u šali ga zovu Ezop srpske stand up scene jer u svojim nastupima često govori o životinjama, smatra da je „leba bez motike“ tradicionalno srpsko jelo, preživeo je Survajver, a onda ironično obukao odelo Sablasnog Kosača i na sebe preuzeo težak zadatak pričanja priče u ime njega. A kakav je on u Srđanovoj verziji, čitajte u nastavku, obećavam da ćete se iznenaditi
Kako si se odlučio za posao stand up komičara i koliko je ova profesija danas priznata na našim prostorima?
I pre nego što sam počeo da se bavim stand up-om bavio sam se pisanjem humorističkih tekstova i aforizama pa sam samo nekako prirodnim tokom evoluirao u standupera. A ta profesija postaje sve priznatija na ovim prostorima i sve je više ljudi koji su zainteresovani da se bave tim poslom.
Do sada si nastupao pred raznovrsnom publikom širom prostora bivše Jugoslavije. Ima li neke razlike u prihvatanju tvog humora i koliko je teško neke lokalne fore objasniti publici iz druge zemlje?
Lokalne fore ne objašnjavam publici druge zemlje jer nije teško shvatiti da se ne zovu slučajno lokalne i da ih van lokala ljudi neće shvatiti na pravi način pa ih i ne govorim. Besmisleno je, recimo, Slovencima pričati o srpskoj političkoj sceni jer njima, srećnicima, ta imena ništa ne znače. Što ne znači da nemaju oni svojih muka tog tipa samo sa drugim licima, tako da uopštena priča o politici može da prođe. Dakle, humor je svuda isti samo reference ne smeju biti previše lokalne.
Radiš i kao član kreativnog tima emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“. Ima li istine u tome da mu vi u stvari pišete sve fore? Kapiram da ne bi ni smeo/hteo da kažeš to sve i da je istina, tako da ćemo tvoje ne da shvatimo kao da, osim ako je odgovor da. Tada ga tako i shvatamo.
Pišemo zajedno fore. Ivan aktivno učestvuje u sklapanju scenarija za emisiju.
Šalu na stranu, kao neko ko ima dovoljno iskustva u zasmejavanju publike, šta je to čemu se građani Srbije najviše smeju i misliš li da je komedija dobar izduvni ventil od raznoraznih frustracija?
Građani Srbije se najviše smeju sebi. Smeju se situacijama i forama u kojima se prepoznaju.
Jednom si prilikom spomenuo da od stranih komičara najviše ceniš Bil Hiksa. Bil je neko ko ne samo da zasmejava publiku, već je tera i na razmišljanje, ali često i prekorači granice i tu istu publiku pošteno iznervira. Da li se nešto slično desilo i tebi? Situacija kada si se uplašio da će ka tebi krenuti da lete upaljači, čaše, flaše, prvo što im padne pod ruku?
Dešavalo se da prekoračim granicu ali ništa od ponuđenog gore u pitanju nije letelo ka meni. Možda ljudi nisu znali da i to postoji kao opcija i baš vam hvala što ste im dali ideju. Jednom mi je jedna vidno pripita, starija gospođa dobacila, ” Čkalja je bio smešniji ”. To mi je bilo simpatično.
Kada govorimo o javnoj sceni, koju bi osobu ocenio kao osobu koja poseduje najveću dozu humora?
Ne mogu samo jednu osobu da izdvojim jer humor nije takmičarska disciplina pa da se fer borbom dođe do najboljeg, a nije ni količinski merljiv tako da ne mogu da procenim ko ga poseduje najviše. Svakako da ima mnogo duhovitih ljudi u Srbiji. Ne samo na javnoj sceni nego i među ”običnim” svetom.
Svog Sablasnog Kosača opisuješ kao ranjivog, nespretnog i džangizavog tipa. Koliko si mu zapravo sličan?
Potpuno smo isti Kosač i ja, kao da nas je ista majka rodila. Samo što ja lakše odustanem od posla. On je što se toga tiče baš zagrižen. Sve radi do koske.
I za kraj, moram da se pozovem na jedan od tvojih aforizama i da te pitam da li je neko do sada kupio i tebi par mandarina i malog belog zeca za rođendan?
Simpatičan mi je taj Balaševićev stih u kome kaže da je za rođendan dobio par mandarina i malog belog zeca pa sam se zezao nešto na tu temu na društvenim mrežama. Nisam dobio zeca i mandarine, ali jesam hrčka. Eto, on je nešto između. Nije zec, a glodar je, a nije ni mandarina, a narandžast je i sklupča se u lopticu…Ma nije ni bitno.
