Svakodnevno i sve češće pitam se šta se to dešava u međuljudskim odnosima? Gde smo se to pogubili u ovom užurbanom haosu zvanom život? Okružen sam mladim ljudima koji su sami (ili kako bi se reklo single), bez dečka ili devojke. I ne mogu da shvatim razlog? Da li ne žele ili ne mogu da pronađu kompatibilnu osobu, a toliko kukaju o potrazi za njom.
Nisam psiholog, nisam imao ni ogroman broj veza, ali sam okružen ljudima, starosne dobi od dvadeset pet do trideset pet godina, koji su mahom sami, i koji žele da im se dogodi neka luda ljubav od koje će im srce igrati sve jače, pojaviti se leptirići, a pogled im se stopiti u pogledu voljene osobe.
Sećam se da mi je G. pričao kako je imao pravu traumu zbog smrti bivše devojke. Devojka sa kojom je bio tek nekoliko meseci, oduzela je sebi život. Rekao mi je da oseća veliku krivicu, i da bukvalno ne može da spava zbog te situacije.
„Trebalo mi je šest meseci da prestanem da se tresem kad god pomislim na tu situaciju. Trebalo mi je još šest meseci da počnem otvoreno da pričam o tome, a i danas posle određenog vremena imam strah da uplovim u novu vezu.
Ali ja nisam ništa uradio. Bilo je par svađa, klasičnih, a imao sam to u svakoj vezi.”
Sedeo sam jednom prilikom u grupi ljudi različitog socijalnog i ekonomskog statusa, drugačijih sfera interesovanja, a opet svi su pričali o jednom problemu! Kako su sami, nesrećni i kako čekaju da im se dogodi nešto lepo. Da čekaju ljubav.
„Ma hajde bre, ove društvene mreže su dovele do haosa! Svi se javljaju sa nekim debilnim porukama, odmah se šalje ONO, a ja ne želim da se s nekim tucam, ja želim bre ljubav, želim ono kao na filmu!“ rekla mi je T. koja je već jako dugo solo!
Kada sam uplovilo u „poslovne vode“, imao sam sve manje vremena za uživanje! Ispijanje kafe sa prijateljima i izložbe su postale luksuz. Filmove i knjige čitao sam uveče pred spavanje, i uglavnom posle desetak minuta ili posle dve pročitane strane tonuo u san. I žurke su se proredile. Od posla sam postajao umoran, džangrizav. Posle posla bih uglavnom dolazio kasno kući, posle tuširanja se ušuškavao u krevet, i tako izmrcvaren ležao sa kućnim ljubimcima.
Da li zaista ne možemo da pronađemo vremena za ljubav?
Poslovi, u mnogim slučajevima i oni koje ne volimo, a na kojima provodimo i po pola dana, svakodnevno gomilanje obaveza, sve zbog jurcanja za više novca, dovode nas je do nagomilavanja nezadovoljstva. Novac nije jednako sreća! Bar za mene nije.
„Ne mogu više, S. ne mogu. Imam previše posla! Dođem posle posla kući, nemam želju da stojim pored šporeta pa naručujem glupa gotova jela, onda prošetam kera, i vraćam se uvaljujući se u krevet i puštajući neke glupe filmove. Onda sam postala i malo asocijalna, i eto! Kad se ne krećem među ljudima, onda je teško upoznati bilo koga, a kamoli nekoga s kim bi bio. A biološki sat otkucava. Želim da se ostvarim kao majka bre!” žali mi se drugarica dok sedimo kod nje kući i čekamo da stigne kineska hrana, jer nam se nije izlazilo napolje.
Gde je nestalo zavođenje, muvanje, prvi date, pa drugi date, prvi poljubac, želja za prvim vođenjem ljubavi? Kada je sve postalo ovako uvrnuto? Od kada smo svi postali single? Da li zaista više „nema ljubavi u klubu” kako kaže u pesmi muzički dvojac Buč Kesidi. Da li se ljudi plaše da uđu u vezu? Ne žele još trauma, ne žele vezivanje, obaveze, ulaganje u odnose uz večito pitanje da li će im se vratiti i mrvica onoga što su pružili? Zar u ljubavi ima mesta za bilo kakvo igranje igrica i kalkulisanje?
Zašto su svi oko mene sami? – pitao sam drugaricu
„Znaš šta: Mislim da je teško naći osobu sa kojom možeš da imaš konstruktivan razgovor i potpuno razumevanje. Želim da mi svakodnevno to pokazuje.” – odgovorila je.
Da li je ovo, što mi je drugarica uz kafu govorila zaista teško? Da li ona očekuje nešto nemoguće?
Naši roditelji su odrasli u vreme komunizma, kada se emocije nisu previše pokazivale, i retki su trenuci da nam javno pokazuju ljubav, a kamoli da sebi priušte trenutak pokazivanja emocija svojoj deci. Možda smo osakaćeni zbog toga. Možda zbog svega toga ne smemo da se upustimo u tu ludu avanturu zvanu veza!
Skuvao sam sebi crni čaj sa mlekom, zavalio se u krevet pokrio debelim ćebetom i pustio film sa Meg Rajan da bih se resetovao i vratio veru da negde iza ugla, za svakog od nas postoji srodna duša.
