Proteklih meseci slušali smo o socijalnoj distanci, nošenju maski i izbegavanju bilo kakvog kontakta sa ljudima kako bi se sprečilo širenje zaraze. Pojava do sada nepoznatog virusa unela je nova pravila, pravila na koja se dobar deo populacije i dalje prilagođava. Tako je dilema Šekspirovog junaka Hamleta dobila nove obrise ovih dana. Biti ili ne biti, zamenjeno je pitanjem grliti se ili ne? Da li ćemo prave, snažne zagrljaje zameniti animiranim sličicama ? Da li ćemo potisnuti dodire i stisak ruke ? Da li ćemo se ljubiti? Do kada ćemo živeti na distanci? Udaljenost je nepovratna i zastrašujuća, govorio je Šopenhauer.
Strah od COVID-19 dodatno nas je udaljio, iako smo kao ljudska bića već neko vreme udaljeni. Stvarajući svoje mikro svetove povlačimo se u svoje ljušture, verujući da ćemo tu biti zaštićeni. Okretanje virtuelnom svetu nije nešto što je počelo sa virusom korona i zatvaranjem usled sprečavanja njegovog širenja. Otuđenost se uveliko raširila s promenom načina života i popularizacijom društvenih mreža, a trenutna pandemija samo je učvrstila taj osećaj. Zarobljeni u četiri zida, ljudi se sve više okreću Internet zajednici kao mestu na kome razmenjuju misli, dešavanja ali i emocije. Društvene platforme i specijalizovane aplikacije za upoznavanje partnera dobile su na značaju u poslednjih nekoliko meseci, mada je njihova primena i pre pandemije bila na zavidnom nivou. Ponašajući se društveno odgovorno, pomenute platforme su slale i poruke da korisnici ostanu kod svojih kuća i izbegavaju bliske susrete, podstičući ih da radije razmenjuju poruke. Broj korisnika društvene mreže Tinder je u poslednjih nekoliko meseci skočio sa deset na petnaest odsto u Americi, dok je u evropskim državama poput Italije i Španije ta brojka oko porasla na 25 odsto, pokazalo je istraživanje koje je preneo nemački Deutsche Welle.
Ni naša država ne zaostaje za ovim trendom. Broj ljudi koji se okreće ovom vidu druženja i upoznavanja sa potencijalnim partnerom raste, i takav vid upoznavanje više nije isključivo izbor introvertnih osoba. Ne mogu a da se ne zapitam da li je ovo samo uvod u vrli novi svet, svet u kome ćemo isključivo razmenjivati emocije kablovima koji su zakopani duboko u zemlji i čiji je zadatak da prenose kodirane poruke sa jednog kraja na drugi. Ako tome dodamo i paniku koja ponovo raste usled novog povećanja broja zaraženih, pitanje koje se logički ovde nameće jeste kada ćemo ponovo biti slobodni da se sretnemo sa nekim, ne razmišljajući o transmisiji virusa.
Nakon popuštanja mera, videla sam se sa dragom osobom. Jednom od najboljih drugarica. Zagrlile smo se. Bio je to dug, snažan i emotivan susret. I nisam marila za socijalnu distancu (delujem neodgovorno, ali postoje neki unutrašnji nagoni koji su katkad jači od svih pravila, jer zagrljaji leče). To ne znači da potiskujem i zanemarujem propisane mere. Ovde je u pitanju nešto drugo. Svi mi ponekad poželimo da se isključimo na nekoliko sati, zatvorimo prozore, ugasimo telefone i budemo sami, osluškujući tišinu. Neko manje, neko više, zavisno od tipa ličnosti, ali je čovek pre svega društveno biće i prirodno je da bude okužen dragim ljudima, a čini mi se da se na to zaboravlja. Gorepomenuti Šopenhauer je rekao da ljubav traži ubitačnu bliskost. Možda mi se zbog toga u poslednjih nekoliko nedelja često vrzmaju po glavi reči mog profesora sa fakulteta – Dijalog je susret, a susret je sreća.
