Na svakom koraku prati nas izazov da neumorno postižemo izvanredne uspehe u poslu. Svi ljudi nisu specijalisti, nemaju svi ni stalno zaposlenje, još manje ih dosegne vrhunce u umetnosti i nauci, mnogi su pogonski radnici, radnici u polju, na ulici. Nema nevažnog posla. Svaki posao koji koristi čovečanstvu uzvišen je i važan i treba ga pomnjivo izvršavati. Ako je čovek čistač ulica, mora ih čistiti kao što je Michelangelo slikao, Beethoven komponovao ili Shakespeare pisao. Morao bi čistiti ulice tako dobro da svi stanovnici neba i zemlje zastanu i kažu: Ovde je živeo veliki čistač ulica koji je dobro obavljao svoj posao.
Martin Luther King
Upravo sam na razgovoru za posao, koji bih odmah radila, i za koji jedva čekam da se usavršavam ako me izaberu, dobila šlagvort za ovu temu. Na jednom od intervjua su me pitali: od svega što stoji u tvojoj biografiji i od svega što si radila, šta si ti?
Kada sam postala dovoljno velika da sa svojim roditeljima pijem kafu i razgovaram o budućnosti, poslu, porodici i svim ostalim sličnim, a bitnim, temama znala sam koliko su izbor prave profesije, posao koji voliš da radiš i konstantan rad na sebi neizmerno bitni.
Moja majka radi ono što je htela tada kada je o tome razmišljala, ali moj otac već gotovo 30 godina svako jutro ustaje odlazeći na posao koji ne voli. Želeo je da bude sportski novinar, ali neko drugo vreme, drugačiji model roditeljstva i njegov lični put izokrenuli su njegove želje. Trudio se da čita što više, ima lepu boju glasa i dobru dikciju, ali – on je mašinski tehničar i poslovno neispunjen.
Model roditeljstva kroz koji smo vaspitavani brat i ja odnosio se upravo i na taj profesionalni deo i na obrazovanje, a koji se gradio kroz kućno vaspitanje koje uvek mora da bude jako kada izađeš u svet koji bi trebalo da ti omogući što kvalitetniji proces socijalizacije. I ono tatino: ako si pekar, trudi se da u tome budeš što bolji i da daš svoj maksimum. Upravo ono o čemu je svojevremeno pričao Maritn Luter King.
U poslednjih nekoliko meseci sam shvatila da brzo nešto moram da preduzmem, jer se bliži trideseta, a moja ličnost vapi za poslom koji volim, stacioniranjem, afirmisanjem, učenjem od boljih i izgradnji sebe. I nemojte pogrešno da me shvatite, jer suštinu našeg života čine veze i ljudi, ali posao zaista može da uništi život, ili bar da demotiviše ostavljajući naše godine u melanholiji i nezadovoljstvu. Ukoliko posmatrate šire, sve to kasnije može da se manifestuje i na privatan život.
I, gde sam tu ja?
S obzirom na to da ljudi pokušavaju da pronađu savršenu karijeru pre tridesete godine kako bi izbegli krizu, takozvane, prve četvrtine života i krizu biološkog sata, pritisak može biti dovoljno velik da gura ljude do kraja, i to najjačim intezitetom. Jedan od uzročnika depresije je upravo takav tempo i takav rad – tamo gde ne pripadate, obavljanje posla koji ne volite i problem koji prate privatan život.
Kontekst svačije priče je različit, i moj je specifičan. Na stranu to, upravo zbog njega sam nekoliko meseci radila nešto što nikako nisam ja i hvala Bogu izašla sam iz toga. Ipak, videla sam neki drugi svet koji izuzetno malo posmatra potrebe običnog radnika, videla sam kako je raditi nešto kad moraš i kad nemaš drugog izbora i sada još više cenim svaki posao. Međutim, ja sam novinarka koja voli pisanje i komunikaciju, i upravo od toga se nastavlja sve dalje ka čemu koračam i na čemu će se zasnivati moje tridesete godine.
Jeste li vi razmišljali gde ste trenutno, a gde želite da stignete? Koji je kontekst vaše priče?
