Za običnog čoveka prošlost je loša učiteljica. Pomalo lenja, konfuzna i zapuštena. Zbunjena i napaćena. Prepuna ličnih problema i tegoba. Sa stalnom potrebom da se sređuje i objašnjava. Tumači i analizira. Sa tendencijom da odvlači pažnju na nepoznata i opasna mesta, gde se lako zaluta. Izgubi. Gde je stalno polumračno i oblačno. Prepuno prašine i nejasnoće. Gde se čovek oseća nepozvano i nepoznato. Čudno. Pita se da li je zaista tako bilo.
Pomalo je neverovatno. Pomalo se stidi, a pomalo i ponosi. Čiji je nauk nejak i nečujan, skoro pa nepoželjan. Čovek i dalje želi da trpi i zna da mora da pati da bi rastao. Ne želi da uči iz prošlog iskustva, već bi što više da proba i što više da se ugruva dok se kroz ožiljke ne počne probijati čista svetlost. Laka kao privrženost sebi. Topla kao vernost svesnosti o sada.
Tako sam već neko vreme u ratu sa prošlošću. „U ratu sve bolesti, začudo, prestaju.“ U ratu smo, jer sam prisutna u sadašnjem trenutku. Osluškujem svoje SADA, a ne svoje PROŠLO. To moje prošlo mi je nepovezano do neprepoznatljivosti. Pomalo mi je i smešna pretpostavka da životni događaji imaju smisla, da jedan životni događaj vodi ka drugome.
Sređujem policu. Jednu od manjih. Cepam i pregledam. Nasumice nailazim na delove prošlosti. Na vozačku koju sam prijavila kao izgubljenu. Na rukopis koji sam pre deset godina želela da objavim, koji mi je onda delovao prihvatljivo, a sada, posle jednog pasusa prekidam sa čitanjem zbog rizika da se oduševim, radi nečeg što sam ja uradila.
Nailazim i na putopis. Četiri godišnja doba. Jesen je Kina. Zima je Poljska. Proleće je Pariz. A leto je Grčka. Dnevnici nisu tu. Njih sam zapalila. Kliše. Ali tu je ljubavna prepiska sa početka naše ljubavne priče. Toliko sitnim slovima napisana, da je jedva čitljiva. Šta li znače ta sitna slova. Ah, da, skrivanje sreće. Postoje stvari o kojima se priča i stvari o kojima se skriva. Intima je samo za takva skrovita mesta. Tamna i suva. Ušuškana, sa lavirintom koji vodi do njih, gde se bezočnici izgube i nikada ne pronađu pećinu sa blagom.
Ugovori, lekarski izveštaji. Administracija. Procedure. Garancije. Potvrde. Ko bi rekao da dvogodišnje garancije tako brzo isteknu. I kako se ništa ne pokvari dok je garancija u roku. Cepam, raspoređujem, procenjujem koji delići prošlosti još uvek ostaju tu da me progone, a koji će završiti u smeću.
Prvi krug čišćenja je završen. Niti manje police niti više napunjenih kesa za smeće. Još jedna karakteristika prošlosti. Pod preteranom pažnjom ona ume da nabubri nekoliko puta. Pod mojom lupom je za samo dva sata nabubrila četiri puta. Šta se dešava kod ljudi opsednutih prošlošću, koji žive u prošlosti ne smem ni da zamislim.
Kažem sebi da je potreban i drugi krug čišćenja za tu malu policu, sada već minimalistički posloženu. Ipak su glavni dokazi nekadašnje patnje još uvek tu. Nekoliko njih na samo jednoj polici. Da se ne zavaravam, tu su i pohvale i zahvalnice. Diplome. Ali to me nekako ne privlači. Ko još veruje u nagrade. U te kratkotrajne poslastice za ego. Samo patnja zadaje glavni zadatak. A to je progonstvo iz prošlosti u SADA.
SADA me tera da sređujem prošlost. Da bude lagana, laka za pakovanje. Spremna za brzu selidbu. Da stane u dve tri kutije, ili u dva tri kofera. Da je funkcionalna. Da stane u roman. Što bi to bilo bajno da svako od nas ume da napiše roman. O prošlim događajima. Običnim, složenim, romantičnim, nikad viđenim, čudnim, nesvakidašnjim. I da tako, držimo taj roman, dva ili tri, na polici, pa kada se nakupi materijala, napišemo još jedan. Kada nam se luta po prošlosti, roman u šake. Čitamo i čudimo se. Bez preuveličavanja. Bez bubrenja. Sa malom dozom haluciniranja. Uz kafu, mehuriće, vino ili konjak. Uz protekciju SADA.
