Nije vreme ono što je najdragocenije, jer vreme je iluzija. Najdragocenije je SADA koje je izvan vremena. Sve što se zaista dešava, dešava se SADA. Ni pre ni kasnije. Ni u prošlosti niti u budućnosti. Dešava se upravo SADA.
Dok pišem ovo, dok pazim da se ne izgubim. U mislima. Već osećajući svoj dah kako struji, bivam svesna svoje prisutnosti u sadašnjem trenutku. I činjenice koliko je to sveto. Svesnost o SADA.
I, možda će se neko zapitati: šta tu ima da se kaže o SADA? O tom osećanju mira? Kada nedostaje depresivnih misli, koje su poput udica zakačene za magloviti ulov prošlosti koje kao kandže emotivno neinspirisne mace klize niz neodgovarajuću površinu u crtaću, dok uporno nastavlja da grebe, neumitno klizeći na dno. Kada ne rovarim u kontejneru prošlosti, beznadežno se zagledajući u odavno odbačene stvari koje sam zaboravila. Tako da je sasvim moguće da ih nikada nisam ni posedovala.
Eto. SADA sedim sasvim svesna. Bez ičeg izgubljenog. Bez ičeg postignutog. Bez očekivanja sledećeg trenutka. Koji vodi ka sledećem trenutku. I tako beskrajno u budućnost koju naravno ne mogu predvideti. Isplanirati. Privući. Zgrčenog duha i tela, projektovati. Umesto toga, prisutna sam.
Pažljivo osluškujem sebe. Ne želeći da se izgubim u mislima. Konceptima. Apstrakciji. Naročito ne želim da zaplešem sa strahom. Sa iščekivanjima. Samo bih da budem svesna ovog SADA. Sebe u ovom trenutku. Kako šištavo udišem kroz polu zapušen nos. Polu prehlađena.
Lepim prste i dlanove šaka dok odmaram od tastature, tražeći još malo poezije sadašnjeg trenutka za ovaj tekst. Neko će reći: Šta tu ima da se kaže o SADA, molim vas! Ako se ne prisećamo boli iz prošlosti ili ne živimo za sreću u budućnosti, šta preostaje onda?
Preostaje život. Koji je SADA. Samo i upravo SADA.
Udišem duboko. Smešim se. Pogledam oko sebe. I sve što vidim i čujem mi je na raspolaganju. Stvari. Energija. Muzika. Negativne misli su daleko. Stidljivo mi mašu, pa se okrenu. Nešto se došaptavaju. Neprijatno im je da me prekidaju sada. Dok dodirujem tastaturu. Dok mi osmeh lebdi na usnama. Dok trepćem i osluškujem zvukove iz komšiluka. Pokušavajući da prepoznam šta su.
Laptop prede, tipke na tastaturi dobuju, pucketaju radijatori i cevi. U odsustvu misli, prstom dodirujem usne koje su ispucale. Kada sam ih namazala balzamom poslednji put? Nisam sigurna. Bila sam preokupirana mislima o svetlijoj budućnosti. Kopanjem po kontejneru prošlosti. Snažnim emocijama. Dala sam sebi popriličan zadatak. Nema uzmicanja. Treba nahraniti malo čudovište u sebi. Ono koje drži sav bol. Koje se hrani negativnim mislima. Reakcijama. Svojim, ali i drugih ljudi. Koje drži svu onu neispoljenu bol. Progutano, istrpljeno, odglumljeno i na silu prihvaćeno.
Samo bih da sam prisutna. Bez velikih i uzvišenih emocija. Pomalo mi se jebe za to. Dosta je bilo žaljenja. Trebalo je biti tako, a ne onako. Biće tako, jer neće moći onako. A, ne! Treba mi SADA. Neopterećeno i sveže. Ispunjeno čulima. Privlačno i odvažno SADA koje ne mora da glumi ama baš ništa. Jer se dešava. Kroz beskrajan svet malih i velikih stvari. Tu preda mnom, oko mene i u meni. Dok se dešava ŽIVOT. SADA. ŽIVOT. SADA. Probudi se! Život je SADA.
