Kako se blizu Sombora ručno tka kvalitet
tekst i fotografije: Tihana Smiljanić
Kad sam u srednjoj školi tražila način da se razlikujem od drugih odećom, mama mi je ponudila dve bluzice od pamuka koje je nosila njena majka kad je bila mlada. Bile su krute i, iako su mi se dopadale jer su bile lepe i unikatne, na kraju sam odustala od nošenja. Nisu bile ustručene i tkanina je bila gruba. Ali i dalje ih čuvam i volela bih da ostanu u porodici. Jer, moja pokojna baka je bila mlada davno, a ima li boljeg dokaza kvaliteta od nečeg što je toliko dugo ostalo u savršenom stanju, kakvo je bilo i tada?
Znamo i sami da to danas nećemo naći u svojim ormarima. Koliko para, toliko i muzike, to je svima jasno. Zapravo, ovo važi za sve sfere života. Mnogo sam se selila u prethodnih nekoliko godina, mnogo puta morala da kupujem stvari za kuću i odlučivala se za najpovoljnije iz logističkih razloga. Dva jeftina jastuka odavno su završila na nekoj nemačkoj deponiji, jer prosto više nisu imali nikakvu upotrebnu vrednost. Živimo brzo i neizvesno i teško se odlučujemo da uložimo u kvalitet. Osim što nam je teško ili nemoguće izdvojiti više novca nego za nešto znatno lošije, čini mi se da u stvari imamo poteškoća i sa nalaženjem kvaliteta kao takvog.
Jer, kad se izbor svodi na velike trgovinske lance, na njih se oslanjamo i ne znamo za drugo. Ipak, uz malo kopanja i najčešće metodom reklamiranja „od usta do usta”, možemo da dođemo do suvog kvaliteta. Ja sam jedno takvo zanimljivo mesto pronašla u svom zavičaju, i u pitanju je zanatska tkačnica. U Bezdanu, selu dvadesetak kilometara od Sombora, nalazi se tkačnica svilenog damasta Novi Novitet – Dunav. Ova zanatska radionica jedina je koja i danas čuva tradiciju ovog mesta, poznatog po tkanju svilenog damasta. Iz radionice izlaze stolnjaci i posteljina koje možete naći u brojnim restoranima i hotelima širom zemlje, Balkana, pa i sveta, a i u mnogim domovima koji će dočekati više godina nego oni koji ih kupuju.
Iskorak u prošlost
Tkačko zanatstvo kakvim se bave u Bezdanu potiče iz Češke i Mađarske, odakle je preneto na naše prostore krajem 19. veka, zajedno sa opremom – razbojima. Kad uđete u prostor ove radionice, osećate se kao da ste zakoračili u prošlost.
Nije ni čudo, objašnjava mi Jelena Petković, vlasnica tkačnice: 18 razboja koji ovde postoje rađeni su ručno u Češkoj krajem 19. veka, kao i dve motalice. Zapravo, svi razboji i obe motalice, kao i celokupan proces proizvodnje, predstavljaju kulturno dobro pod zaštitom države otkako je 2005. godine to rešenje doneo Gradski muzej Sombor u saradnji sa Muzejom nauke i tehnike iz Beograda. Ova tkačnica je uvrštena u turističku ponudu sa područja grada Sombora, a i u Evropske tekstilne rute i Tematske turističke rute u Evroregiji Dunav-Kriš-Moriš-Tisa.
Osim toga, proizvodi tkačnice damasta smatraju se umetničkim i starim zanatima i imaju odobrenje za korišćenje oznake „proizvod starog znata”, a 2008. godine tkačnica je bila dobitnik nagrade za luksuzni suvenir Srbije „Turistički cvet”, koji svake godine dodeljuje Turistička organizacija Srbije. Eto originalne ideje šta da poklonite nekome ko ne živi u Srbiji!
Zašto damast?
Kada sam svom dobrom prijatelju, koji veoma voli i ceni fine stvari, pričala da ću napisati ovaj tekst, oduševljeno me je pitao: „Kod nas postoji tkačnica damasta?”. Mladi ljudi uglavnom ne razmišljaju mnogo o posteljini i verovatno se vode najpovoljnijim. Međutim, zaista ima istine u onome „nisam dovoljno bogat da kupujem jeftine stvari”.
Damast, inače dobio ime po glavnom gradu Sirije, odakle vodi poreklo, od davnina je bio poznat kao dobar izbor za posteljinu. U početku je damast bio izrađen isključivo od svile, dok se danas isti izraz koristi za tkanine različitog sastava ali karakterističnog dizajna i sedefastog sjaja u istoj boji u kojoj je i materijal. Tako se ovaj naš, bezdanski damast, pravi od pamuka i svile i prepoznatljiv je po svojoj punoći i gustini materijala. „Baš zahvaljujući nepromenljivosti svojstava vlakana čak i posle više desetina godina pranja na visokoj temperaturi, ova posteljna će vas dugo služiti,” objašnjava mi Petkovićeva, i dodaje: „Prvi put sam videla ove stolnjake kod sestre, jeli smo paprikaš, a ona je rekla: Ne brinite ništa, sve se pere! Samo je važno da se poštuje proizvodna deklaracija i u tom slučaju naši proizvodi zaista dugo traju.” I obližnje čarde, u koje dolaze i Somborci i turisti na vrhunski riblji paprikaš, imaju na svojim stolovima bezdanske damastne stolnjake i nadstolnjake – i na njima nema masnih ili crvenih fleka.
Bezdanski damast kroz istoriju
Selo Bezdan pod današnjim imenom po prvi put se u pisanim dokumentima pominje 1579. godine, kao selo sa deset porodica. Poveljom carice Marije Terezije Bezdan je 10. aprila 1772. dobio status „slobodne i kraljevske varošice”, što je bila privilegija koja se plaća. Selo je tada imalo 400 kuća, a osim poljoprivredom i ribarstvom, stanovništvo se bavilo i zanatstvom, najviše tkačkim. Bezdanska tkačka tradicija unapređena je i izmenjena dolaskom umetničkog tkača Janoša Šmita 1871. godine. Šmit je napustio dotadašnji rad s kudeljom i lanom i prešao na tkanje damasta od specijalno obrađenog lana iz Češke i Engleske. Tkalo se tada najsavremenijom tehnologijom – koja je u upotrebi i danas. Nakon Drugog svetskog rata, bezdanski tkači udružili su sredstva i 1951. osnovali tkačku zadrugu Dunav na mestu na kom se ova radionica i danas nalazi. Tokom vremena, naziv i organizacioni oblik preduzeća menjan je više puta. Jednom integracijom dobio je naziv Novitet Dunav – tkačnica svilenog damasta, a sadašnja vlasnica, koja je tkačnicu izbavila iz stečaja, zbog zakonske obaveze da promeni ime, dodala je „novi”, te se danas ovo mesto zove Novi Novitet Dunav. Ipak, jedna stvar se ne menja, a to je način na koji se damast pravi još od pretprošlog veka, kao i kvalitet koji opstaje.
Kakve veze imaju ručno tkanje i računari?
Nemaju direktne. Ali kako onda ručno nastaju dezeni kojima se svakako možemo diviti zbog njihove kompleksnosti? Naime, ovde možete naći cveće, geometriju, pahuljice, zvezdice, tufnice, pa čak i lavove, palme, jelene, ružu sa devojkom, svetog Georgija koji ubiva aždahu. Ovi dezeni formiraju se pomoću bušenih kartica, kojih se možda sećate s časova informatike. Ovaj najjednostavniji digitalni način skladištenja podataka izmišljen je upravo za potrebe stvaranja dezena u tkanju još 1801. godine, a vremenom su svoje mesto pronašle za čuvanje i obradu podataka u različite svrhe.
Danas su one uglavnom izašle iz upotrebe jer su ih zamenili mnogi moderniji uređaji – ali u ručnom tkanju i dalje nalaze mesto. Da bi jedan dezen našao mesto na jednom, recimo, stolnjaku, potrebno je da u niz bude sašiveno 250–300 bušenih kartica, izrađenih od prešpan kartona, dužine 40 cm – a i tada je niz šema za borduru ili sredinu dezena, jer svaki damast ima svoju celinu atlasnog dela (glatke, ravne površine), bordure dezena i sredinu dezena.
Kako nastaje ručno tkani damast?
Onaj ko poseti ovu tkačnicu može da prisustvuje i samoj izradi – i ostane impresioniran skladom i brzinom kojom tkač koristi obe ruke i noge. Naime, tkanje se obavlja nizom sinhronizovanih pokreta: levom rukom nabija se gustina niti, desnom pokreće čunak koji nosi potku levo-desno po širini, desnom nogom na šamli otvara zev, dok se levom diže i spušta šamla koja ubacuje karticu dezena. Šamle, takođe zvane i podnoške, drvene su letve, osam komada jedna do druge.
Noga klizeći prelazi sa jedne na drugu, te svaku treba pritiskom odraditi za prepletaj tkanja. Ako vam je ovo zvučalo zbunjujuće, ne brinite: potrebno je i bar minut netremičnog gledanja da shvatite šta se tu sve dešava. Ove pokrete treba uraditi celih 28 puta da bi se istkao jedan centimetar damasta. Istkani damast namotava se na valjak koji se nalazi ispod brda razboja. Ovaj valjak može da drži do 30m damasta, koji se nakon toga iseca i dorađuje. Od ostataka koji nastaju prilikom krojenja stolnjaka i posteljine odnedavno se izrađuju krpare, i to na posebnom razboju; ipak, kaže gospođa Jelena, gledaju da iskoriste što više istkanog damasta umesto da ga bace, jer su skupi i rad i materijal. Tako se, na primer, na stolnjacima prave veći rubovi – što i lepše izgleda.
Kad je dobar materijal, dobar je i proizvod
Pitala sam gospođu Jelenu Petković odakle se nabavljaju svila i pamuk za izradu damasta. Dok je nekad bilo jednostavnije, kad je sve bilo domaće, pa je, na primer, pamuk dolazio iz Yumca, sada je pamuk italijanski, a svila bugarska, dok je karton za bušene kartice iz Nemačke. Baš zato što biraju visokokvalitetne materijale, priča mi gospođa Jelena, i konačan proizvod mora da bude dobar. Inače, bezdanski damast je brend i ima zaštitu geografskog porekla, baš kao i sjenički sir, užička pršuta i pirotski ćilimi. „Mislim da ne postoji zemlja do koje nije stigao bezdanski damast,” kaže Petkovićeva. „Trenutno se prave dva programa: ugostiteljski (salvete, nadstolnjaci i stolnjaci) i posteljina (jastučnice, plahte i navlake za jorgan – dunju). Naši proizvodi mogu se naći u najelitnijim hotelima i restoranima i drugim objektima širom zemlje i sveta i za njih možemo da utkamo amblem ili monogram u proizvod.” Pokazujući mi različite (predivne!) komplete posteljina i stolnjake, Jelena mi objašnjava da raspolažu sa tridesetak boja i dezena, koji nisu zavisni jedno od drugog. Najpopularnije su, kaže, pahuljice – kao i bakarnobraon boja. Za one koji bi bezdanski damast da kupe kao poklon, dolazi i posebna ukrasna kutija, sa logom, pečatom i slikom stare radionice, na kojoj se vidi razboj s bušenim karticama – isti koji se koristi i danas. Zapravo, ovo je jedino mesto gde je razboj uopšte u upotrebi. Svi ostali muzejski su eksponati.
Nije ni čudo: održavanje razboja teško je i skupo. Otkako je gospođa Petković kupila tkačnicu, osposobljena su dva razboja koja nisu radila više od 20 godina. Na osposobljavanju je radilo šest ljudi tokom šest meseci, između ostalog i jedan radnik kog sam videla na delu. „On obučava nove radnike, jer poznaje svaku karakteristiku razboja, zna kako se opravljaju… sve zna! On je montirao opravljene razboje. Razboji imaju po nekoliko stotina igala kroz koje prolaze bušene kartice… on je sve igle izvadio, prebrisao, očistio posle namontirao nazad.” Proizvod ne može da se proda bez priče, kaže mi gospođa Jelena, ma koliko kvalitetan bio.
Naglašava da to zna i na ličnom primeru, jer je proizvodnja damasta pre ove poslovne prilike nije interesovala. Teško je poverovati, jer mi o svom proizvodu i njegovoj istoriji strastveno priča. Ako vas put nanese u severozapadni kraj zemlje, ne propustite priliku da i sami vidite kako nastaje jedinstveni ručno tkani damast, za koji se moja sagovornica šali da toliko traje da to za proizvođače i nije dobro! Priznaćete, nešto nesvakidašnje u periodu kad se proizvodi i prave tako da traju samo nekoliko godina. A ako vam se ulaganje u, na primer, posteljinu, čini previše velikim – napustite Bezdan s ukrasnim jastučićem koji se pravi za turiste i to će vas možda posle lakše navesti da odrešite kesu i častite se nečim što traje.
