Kina je danas poznata kao najveći proizvođač bisera na svetu (95% proizvodnje potiče iz Kine). Kineska umetnička tradicija je veoma stara ali je Kina relativno skoro počela da upotrebljava fine metale. Izrada ornamenata datira još iz doba Tang dinastije (618-906). Na početku vladavine Sung dinastije (960-1279) Kina je počela da pokazuje interesovanje za nakit koji je izrađen pod uticajem tradicija Persije i Indije, a tek od XI veka možemo da primetimo neke lokalne karakteristike u izradi nakita. Najvažniji komadi nakita nošeni su na glavi kao tijare i dijademe.
Primetni su i uticaji iz himalajske regije (Nepal, Tibet, Butan) gde se tradicionalne veštine izrade nakita mogu razlikovati od sela do sela i od plemena do plemena. Tradicija izrade nakita Dalekog istoka odražava ogroman uticaj životne sredine, kulturnu i ekonomsku raznolikost. Međutim, mnoge tradicije izrade nakita prekinute su za vreme komunizma, perioda u kome je ukrašavanje tela strogo kažnjavano od strane vlade. Samo partijski bedževi i medalje su bili dozvoljeni za nošenje i isticanje, a cilj je bio da se pokaže lojalnost partiji kao i ponos budući su ljudi koji ih nose deo nje. Nakon vladavine Mao Cedunga Kinezi su obnovili veštine i znanja tradicionalne izrade nakita. Kineski nakit je donosio moć i snagu onome ko ga nosi. Životinje su bile motiv koji je najprisutniji. Značenje koje je pridavano određenim životinjama bilo je kriterijum za izbor određenih simbola. Recimo zmaj simboliše moć i dobru sreću, zlatna ribica mnogo zlata i bogatstva, feniks dobru sudbinu, šanse i sreću baš kao i brojne druge životinje kao što su ptica, tigar, majmun ili fazan. Oblaci, cveće i krila bili su takođe česti simboli prisutni na nakitu i simbol su dobre sreće. Boje i poludrago kamenje se nosilo da bi “dalo moć” ali i pomoglo u izlečenju nekih bolesti, doprinelo dugovečnosti i osiguralo dobro zdravlje.
Najpoznatije poludrago kamenje koje je korišćeno vekovima u kineskoj kulturi su koral, tirkiz i žad.
Tirkiz je doživljavan kao “živi kamen” koji donosi sreću smrtniku koji ga nosi. Njegova boja simbolizuje vodu, vazduh i nebo. Veruje se da tirkiz može da oponira snagama đavolje sile i učini da onaj ko ga nosi bude hrabar i ne bude povređen.
Za Koral se verovalo da donosi dobru sreću, ženama snagu i olakšavanje menstrualnih tegoba. Najtraženiji je italijanski koral, u Kinu je dolazio putem svile, a nosile su ga samo aristokrate. Marko Polo je primetio da Tibetanci vole da kite koralima vratove svojih žena i božanskih idola.
Tirkiz i koral su se koristili za pravljenje kutijica-amajlija od srebra, zlata i bakra. Tajne čarolije ili molitve koje su bile u kutijicama služile su da oteraju zle sile dok je dekoracija simbolizovala snagu i moć sadržaja koji je u njoj.
Tirkizno plava boja se dobijala od pera ptice vodomar. Ova ptica je veoma poštovana u kineskoj tradiciji zbog boje njenog perja, a slavljena je kroz poeziju od davnina. Kroz vekove, boja pera vodomar ptice postala su veoma cenjena i potražnja je bila ogromna. Pero vodomar ptice Kinezi su koristili da bi pokazali status, bogatstvo i pripadnost plemstvu. Danas je ta tradicija nestala. Mnoge ptice su istrebljene za vreme Qing dinastije samo zbog sakupljanja njihovih pera radi prestiža, dok i danas u muzejima mogu da se vide predivne kolekcije pera ove ptice. Tirkiz, koral i biseri su veoma poznati kao deo nakita u Kini ali daleko poznatiji je žad. Koristio se ne samo za pravljenje nakita već i u upotrebne svrhe – tanjiri, vaze, češljevi za kosu. Tradicija u kojoj se koristio žad je počela 5000 godine pre nove ere u provinciji Džđang, a masovna proizvodnja fino poliranih privezaka i perli 3000 godine pre nove ere.
U prošlosti žad je bio skuplji od zlata. Za vreme imperijalne Kine prva nagrada za sportistu bila je žad, za drugoplasiranog zlato, a treće mesto bi dobijalo slonovaču.
Žad je najčešće zelene boje, a ređe se nalazi i luksuzniji je beli žad. Pored ove dve boje postoji i roze, narandžasti ili svetlo braon, plavi i crni. Različite boje uzrokuju različiti hemijski elementi. Zeleni žad sadrži hromove soli, plavo-zeleni kobaltne soli, crni žad sadrži titanijumske soli, a pink žad čelične i manganske. U staroj Kini žad se koristio u ritualima kao i prilikom žrtvovanja u religijske svrhe. Prema starim verovanjima nebo je bilo okruglo, a zemlja četvrtasta i ornament žada koji je imao rupu u sredini nazivao se “bi” (bǐ,比) simbolizovao je nebo i najčešće je stavljan na pokojnika pre pokopa. Simbolizovao je ponovno rođenje. Novčić četvrtastog obilika sa rupom u sredini nazivao se “cong” (cóng, 从) i simbolizovao je zemlju.
U Han dinastiji, neki lideri su pokopavani u odelu koje je pravljeno od parčića žada koji su bili najčešće četvrtasti, a povezivani su nitima od plemenitih metala ili svilom. Ova veoma skupa ceremonija bila je dostupna samo eliti. Pretpostavlja se da je bilo potrebno nekoliko godina da se napravi ovaj ritualni kostim koji bi sadržao između 2000 i 5000 delova. Kinezi su verovali da žad ima magična svojstva i da štiti telo od raspadanja.
Žad je popularan i danas iako se promenila tehnika izrade dekorativnih predmeta od žada (talismani, novčići…). I danas su veoma popularni i omiljeni kako u kineskoj kulturi tako i među turistima kao suveniri.
