Nekad je potrebno mnogo više petlje da bi se od nečega odustalo, nego da bi se sprovelo do kraja. Lako je biti žrtva kad nešto ne ide, biti nesrećan i neshvaćen. Nekada je potrebno priznati da si pogrešio i napravio pogrešan izbor – stisnuti zube, zauvek preseći i ponovo biti srećan.
Ovo su reči koje sam napisala sebi pre tri godine kada sam napravila najbolju životnu odluku do tada. Rešila sam da ću napustiti posao koji me nije ispunjavao i otići iz grada koji me je gušio. Naravno, skoro svi su tada mislili da sam potpuno odlepila, da sam nezahvalna i da treba da sačekam neko bolje vreme i sigurniju priliku ako već toliko želim promenu. Međutim, meni je bilo dosta čekanja. Što sam duže odlagala odluku o pravljenju promene, u meni se prolongirala agonija u kojoj ne samo da sam gubila jasnu sliku o tome šta želim i u kom pravcu hoću da idem, nego su se još na to i slika o meni samoj i viđenje sebe sve više urušavali. O strahu koji sam osećala i anksioznosti koja je svakim danom postajala sve jača neću ni da govorim. Jednostavno, sve je bilo toliko teško. Bila sam ljuta na sebe zbog pogrešnih izbora, gubljenja vremena i energije, ali mi se onda u jednom trenutku u zabačenom delu glave pojavila mala iskra koja mi je ukazala na to da sebe i svoje mogućnosti ne smem više da potcenjujem. Umorila sam se od smišljanja izgovora o tome zašto nešto ne može i rešila da preuzmem kormilo nad sopstvenim životom i odlukama koje donosim.
Ustala sam jednog aprilskog jutra i rekla sebi Dosta. Od jeseni neću više biti u ovome i ovako više neće izgledati moj život.
Naravno, lakše reći nego uraditi. Uvek je najteže, ali i najvažnije samo nekako početi. Tada je bitno shvatiti da se svi odgovori nalaze u nama i da je potrebno da u pravo vreme otvorimo pravu fioku i krenemo da ih izvlačimo iz nje.
Poznajem mnogo ljudi koji vole da se ubeđuju. Kad to kažem, mislim na to da vole da ubeđuju druge u svoja uverenja i viđenje stvari o tome kako i šta u životu treba, a šta ne. Mada, kako vreme prolazi, sve sam uverenija da to rade kako bi u to isto ubedili sebe.
O tome šta treba da radimo u životu i na koji način, odlučujemo isključivo mi sami. I ako se desi da uvidimo da smo napravili pogrešan potez, ne treba da se libimo da pokušamo i to ispravimo, pa makar to značilo potpuno odustajanje i stavljanje tačke na neke priče, ali i ljude.
Mnogo ljudi ostaje na poslu koji ih iscrpljuje i ne čini srećnim kako bi otplatili kredite ili školovali decu. Drugi ostaju u lošim vezama zbog straha od neuspeha i samoće, ali i brakovima zarad dobrobiti dece ili jednostavno zato što ih je strah šta će drugi reći. Ostaju u gradovima i državama bez prijatelja i porodice, na školama i fakultetima koji su ih razočarali, gde ih kinje i ubijaju u pojam. U situacijama sačinjenim od straha u koji toliko veruju da mu u potpunosti predaju moć nad njihovim životom.
Moja prijateljica je jednom rekla nešto što mi se mnogo dopalo, a to je da strah nije realna stvar, već samo naša reakcija na to što se trenutno dešava u našem životu. To je nešto što nas koči i od čega moramo da se otrgnemo. Nije strašno odustati i stvarno mislim da je nekada potrebno mnogo više hrabrosti da uradimo to, nego biti uporan i istrajan u nečemu gde ne vidimo više ni svrhu ni poentu.
Pa šta ako počneš nešto i u jednom trenutku shvatiš da to nije za tebe i da ne želiš da nastaviš dalje? Samo pomisli na to da možda upravo tako propuštaš neku drugu veliku priliku u životu i svoju šansu za sreću. Ukoliko osećaš da tako treba: skupi snagu, istupi napred, jednostavno odustani i ne razmišljaj o tome previše. Kada prođe vreme i umiri se sve, osvrnućeš se, odahnuti i zahvaliti sebi na tom koraku. A ja ti unapred čestitam na toj velikoj ličnoj pobedi.
