Kada sam prvi put čula da bi moglo doći do vanrednog stanja, inicijalna pomisao bila mi je – ništa strašno, zajedno smo u ovome, i znamo zašto to radimo, i preguraćemo to bez ikakvih problema. Uostalom, prošli smo i kroz mnogo gore, pa koliko loše ovo može biti?
Kako je vreme prolazilo, dve stvari postale su mi prilično jasne:
1) nemam apsolutno ništa protiv toga da ostajem kod kuće,
2) … sve dok je to rezultat (isključivo) moje slobodne volje.
Pokušavajući što više da održim osećaj normalnog, čvrsto sam rešila da ne menjam navike, čak i da ih intenziviram pod izgovorom da je karantin prava prilika za to. Sa druge strane, dobila sam poriv da isprobam neke nove stvari, kako me ovaj period ne bi asocirao isključivo na negativno – opet pod izgovorom da je karantin pravo vreme za to.
Fantastično je kako se svaka situacija može sagledati iz više uglova, i kako tas (obično) naginje na onu stranu kojoj odlučite da posvetite više pažnje.
Samostalne navike/rad na sebi:
1) Joga. U uslovima ograničenog kretanja i uživanja u proleću uglavnom kroz prozorsko okno, strunjača mi je (bila) veliki saveznik – pokreće me, smiruje, pomaže da se bolje fokusiram na ono što je važno. Trenutno mi najviše odgovaraju vežbe istezanja.
2) Meditacija. Još jedna stvar koju se trudim da upražnjavam svakodnevno, a naročito u ovim uslovima. Osećaj anksioznosti imala sam u dva navrata u poslednjih mesec dana – svega 3-4 minuta vežbi disanja dovoljno je da vrati misli na pravi kolosek, ukoliko im pružite šansu.
3) Čitanje. Uz jutarnju kafu. Nekada su to dve stranice, nekada dva poglavlja, nije ni bitno. Važno je da se postepeno vraćam navici u kojoj sam nekada neizmerno uživala.
… još neke stavke koje (nikako) nisu došle na red jesu časovi gitare, učenje jezika i kurs brzog kucanja – sve onlajn!
Druženje sa bližnjima
Uz male izmene koje se tiču nošenja maski i bočice asepsola u džepu, i dalje uživam u aktivnostima sa porodicom i prijateljima. Odlasci u prirodu, zajedničko uređivanje dvorišta/terase, spremanje ručka stvari koje su dosad možda uzimane zdravo za gotovo, posmatraju se drugačije, upija se svaki zajednički provedeni minut.
Istovremeno gledanje film(ov)a i igrice koje su se igrale ranije lajv (draw something, potapanje brodova i jamb) sada su u formi aplikacija na telefonu, rezervisane su za one koji ovaj period provode u drugim gradovima.
Karantin je bio prilika da prvi put…
1) … umesim i ispečem hleb. Ohrabrena uspehom (početničkom srećom, možda?), nisam se dovoljno posvetila procesu drugi put, pa je i očekivani rezultat izostao, kao što to obično biva kada nešto radite „reda radi”… to iskustvo uzimam kao lekciju da ubuduće nikako ne brzam aktiviranje kvasca.
2) … odradim „stolarski projekat”. Izbacila sam plastičnu policu sa fiokama iz kupatila nakon što je dotrajala i odlučila da je zamenim nekom koju ću sama da napravim od dasaka koje su čekale svoju namenu. Prvi put sam koristila ubodnu pilu i ručni alat za hoblovanje (… nije kao da inače koristim neki drugi). Iako sam imala pomoć, insistirala sam da sama odradim većinu posla. Završni proizvod definitivno ima svoje mane, ali ja jedva čekam da ponovo pravim nešto (najverovatnije kućicu za ptice).
3) … isprobam kaligrafiju. Ovo mi nikad ne bi palo na pamet da nije bilo Instagram lajva koji se osvrnuo na prikaz ovog oblika pisanja i pravila u grubim crtama. Uz malo vežbe i odgovarajući pribor, dobro će doći za ukrašavanje čestitki i razglednica.
Iako sam na početku planirala da iz ovog karantina izađem sa nekim epohalnim znanjem ili novom veštinom sve mi se čini da do toga ipak neće doći… I to je sasvim u redu. Zadovoljiću se malim pobedama, kao što je polica sa daskom naprslom od iskrivljenog eksera ili hleb koji nije ispao dovoljno vazdušast. I naravno, saznanjem da sam dala sve od sebe da sačuvam svoje i tuđe zdravlje… Ipak je to trenutno jedini „must”.
