Uvek su mi govorili kako bi trebalo da se uozbiljim. Teško mi je polazilo za rukom, jer ako prestanem biti neozbiljna, sav svoj talenat ću protraćiti. Naprosto je nemoguće biti ono što niste. To bi otprilike bilo kao da od iPad-a, tražite da postane knjiga. Nemoguće je aluminijum zameniti za nešto što miriše na prošlost. Zameniti staklo za drvo.
Sećam se svog prvog mobilnog telefona i kućnog računara. Baš je bio kućni. Glomazan i neprenosiv. U današnje vreme, već nezamislivo, a tada u vreme žmurki i igrarija, dok sam jednom nogom već bila u pubertetu, sve je bilo nekako kao sad! Isti mi osećaji obuzimaju telo. Na sve strane društvene igre i razonoda. Povratak onom detinjem u nama je višak vremena.
Globalna slika je tužna, a pojedinci se raduju. Evo i ja se radujem! Zbog zatvorenih kafića, a otvorenog uma.
Bojanka. Puzle. Četkice.
Sada je prilika za konačno buđenje. Sada spajam nespojivo i slikam. Po prvi put u životu, a kao da to činim već godinama.
Tempere. Muzika. Osmeh.
Prosipam boje bez reda. Moja „umetnina“ nema nikakvo značenje, ni oblik, ali zadovoljna sam onim što vidim. Zadovoljna sam sobom.
Sunce. Prsti. Trava.
Puštam kosu i pravim se da sam suncokret u procesu fotosinteze. Kako je čoveku malo potrebno. Za život. Za uživanje. Što se više predajem prirodi, to više na nju ličim.
Lepota. Radost. Ispunjenost.
Priznajte da i vas motivišu kreativci, procvetali na svakom uglu. Evo ja priznajem! Svaka grana umetnosti je neiscrpan izvor inspiracije, samo je potrebno uhvatiti se.
***
Umazanim prstima ispijam kafu i posežem za telefonom. Volim zrake u sobi i ni najmanje mi ne smetaju ograničenja trenutne situacije. Svakako mi neće pokvariti socijalni status. Moja sloboda je u meni. Kako je samo lep ovaj momenat, gde se prošlost bori sa tehnologijom. Dobila sam inspiraciju za novu priču! Vojvodina je prava riznica maštanja! Duboko zagledana u osunčano zelenilo dvorišta, gde se dve ruže prepliću do beskraja, razvijam priču u mislima. Moram brzo da zapisujem, prve rečenice uvek se hitro otrgnu kao pokreti četkice.
Mislim da previše vremena provodim gledajući u telefon. Volim da se posvetim editovanju fotografija iako nisam preterano vična u tome. Pinterest je moj drugi dom, a Instagram najveći album u njemu. I pored višemilionskog broja korisnika i raznolikog sadržaja, još uvek verujem u lepotu. Onu, koja se iskleše iz kamena. Onu, koja strpljivo čeka, u tišini svoga kutka, koji miriše na stvaranje.
Naučila sam. I još uvek učim kako razvijati svoje veštine. Kako trenirati mozak. Kako popuniti vreme kvalitetnim stvarima. Kako nasmejati nekoga danas. Sutra. Uvek.
Umetnost nije samo pisanje, slikanje, vajanje, krojenje, vez… Umetnost je širina pogleda na svet. Umetnost je strpljenje, ljubav, posvećenost, iskrenost. Naučila sam. I još uvek učim. Da ne gledaju svačije oči u istom pravcu, a iako to čine, verovatno ne vide isto. I u redu je, ako te ljudi ne razumeju ili možda ne odobravaju ono što radiš, ali zar to treba da umanji značaj uloženog truda? Često čujem reči – od pisanja se ne može živeti. Dobro, odgovaram obično i nastavljam po svom. Inspirisana nabojem tuđeg nezadovoljstva, otvara se nova tema u notesu. I tako u krug.
Ljudi. Knjige. Vreme.
Sve me podstiče na razmišljanje. Na debatu unutrašnjih glasova. Evo sada mislim o novom crtežu i moram pripremiti pribor. Zaražena čarolijom produktivnosti, uzimam i pisaću mašinu. Spajam nespojivo.
