Ovog ponedeljka u rubrici Pisci preporučuju gostuje nam književnica Jadranka Milenković, autorka romana „Heteros“ i „Soba 427” sa kojim je ove godine pobedila na Arete konkursu. Dobitnica je nagrade Miodrag Borisavljević za priču „Strah“, a priča „Jedan dan“ nagrađena je drugom nagradom na konkursu Tragom Nastasijevića. Jadranka već 15 godina uspešno vodi književni klub „Prejaka reč” u Nišu, a za rubriku #piscipreporučuju govorila nam je o književnim delima koja su obeležila njenu čitalačku godinu.
Čitanje smatram izuzetno važnim – ono je vrsta putovanja, pomeranja iz sopstvene pozicije i otkrivanja novih, neslućenih svetova i doživljaja. To nije neophodno samo za sticanje novih znanja, za uživanje u nepoznatom, nije samo zanimljivost i zabava (iako jeste i sve to), nije samo otkrivanje lepote do koje nas mogu dovesti reči i njima stvorene slike, već je u nekom smislu neophodno upravo za razumevanje drugosti, za prihvatanje različitosti.
Odabrala sam knjige koje su meni bile najznačajnije u prethodne dve godine. Jako je teško, doduše, izdvojiti tako malo naslova, a ne ogrešiti se o druge, pa je ovo samo jedan mogući izbor. Opredeljujući se za skorašnja čitanja, pokušala sam da izvrdam odgovor na pitanje – koje su najznačajnije knjige u ukupnom mom čitalačkom iskustvu. S jedne strane, na takvo je pitanje teško odgovoriti sa 5, 6 naslova; s druge strane – u pitanju su knjige o kojima je jako mnogo pisano, kao „Braća Karamazovi“, „Čarobni breg“, „Sto godina samoće“, „Majstor i Margarita“ itd. Dakle, knjige koje predstavljam sve su pročitane u 2019. Osim jedne, u pitanju je roman „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk; nju sam pročitala 2018. godine, ali opčinjenost tom knjigom obeležila je i veliki deo godine koja je za nama.
„Knjige Jakovljeve“ Olga Tokarčuk
Roman „Knjige Jakovljeve“ Olge Tokarčuk, nedavno nagrađene i Nobelovom nagradom za književnost za 2018. godinu, na gotovo osamsto strana oslikava jednu grupu Jevreja u Poljskoj 18. veka, koja počinje da sledi Jakova Franka kao mesiju, te pokušava da se od progona i nesreće spase seobama, konvergencijom u hrišćanstvo, ali na neobičan način, raznim ritualima i postupcima, o kojima nekolicina zapisivača ostavlja pisane tragove. Dobijamo uvid, nakon što je autorka proučila istorijske izvore, ne samo u te zapise koje su pravili sledbenici Jakova Franka, nego u širi kulturno-istorijski kontekst koji obeležava ovo plodno istorijsko razdoblje. Nažalost, još jednom smo svedoci stradanja čitavih zajednica bez stvarne krivice. Progoni, genocid i zverstva opisana u delima o Drugom svetskom ratu imaju predistoriju koja se meri vekovima. Ovo svakako nije samo istorijski roman, iako se radnja romana u velikoj meri bazira na istorijskim podacima. To je pre svega knjiga o ljudskosti, o prevrednovanju narativa koji su obeležili velike istorijske epohe, o važnosti verovanja (ali ne i strogosti religioznog organizovanja – jer mnogi putevi vode do boga), važnosti iluzije, obmane, upornih nadanja – odnosno, o pronalaženju novih puteva da se ove ljudske potrebe zadovolje, onda kad stari, okoštali načini postanu nedelotvorni i služe samo za sprovođenje moći. Knjiga je topla i ljudska, maštovita i slojevita, i na najbolji način u njoj je objedinjeno sve ono što sam već nalazila u prethodno pročitanim knjigama ove velike književnice. Knjiga je kod nas objavljena kao zajednički projekat izdavačkih kuća „Paideia“ i „Službeni glasnik“ u maestralnom prevodu Milice Markić.
„Ptice“; „Ledeni dvorac“; Tarjej Vesos
Jedno od najvažnijih književnih otkrića u 2019. godini bio mi je norveški književnik Tarjej Vesos. Jedan za drugim, pročitala sam u dahu dva njegova romana: „Ptice“ i „Ledeni dvorac“. Vesos piše, moglo bi se reći, na Hamsunovom tragu (čijih nekoliko knjiga sam takođe ove godine pročitala i zato ovu godinu zovem „norveškom godinom“ u svom čitalačkom iskustvu). Piše svedenom i jednostavnom rečenicom, ali sjajno izbrušenom, slikovitom, takvom da odmah čitaoca uvodi u srž dešavanja ili emotivnog doživljaja junaka. To je u slučaju ova dva romana pravo majstorstvo već i zato što su likovi nesvakidašnji, pa bi se očekivalo da je veoma teško prodreti u njihove svetove. U „Pticama“, glavni junak je Matis, mladić u nekom smislu nerazvijen i neupotrebljiv za poslove koji donose novac. Njegov misaoni i emotivni život je i pored tog očiglednog nedostatka (ako ga posmatramo očima zajednice okoštalih sistema vrednosti) veoma bogat i vredan pokušaja da ga bolje razumemo. U „Ledenom dvorcu“ glavna junakinja (junakinje?) je Sis (i Un). Iako se radi o dve jedanaestogodišnje devojčice, namerno ostavljam otvoreno pitanje da li je tu reč o jednoj junakinji ili su u stvari dve – jer nakon čitanja romana nisam uspela da rešim tu zagonetku. Pisac nas vodi kroz preobražaj devojčice Sis, težak i traumatičan, skopčan sa jednom vrstom zarobljenosti u „ledenom dvorcu“, onako kako je biblijski Jona (ili Pinokio), bio zarobljen u utrobi kita. Psihoanaliza poznaje tu vrstu poniranja u specijalno stanje „uranjanja u sebe“ da bi se iz toga izašlo sa obnovljenim snagama, da bi se postalo novo biće. Roman se ne mora čitati u tom ključu – ali sama avantura čitanja ovog izvanrednog romana vodi čitaoca kroz ledena prostranstva krajnjeg severa, kroz lavirinte zaleđenog vodopada – dvorca, i malo je verovatno da će odatle izaći isti kao što je bio.
Romane „Ptice“ i „Ledeni dvorac“ Tarjeja Vesosa objavila je izdavačka kuća „Dereta“, u prevodu Ratke Krsmanović Isailović.
Roman „Juta Hajm“ malteškog pisca Imanuela Mifsuda pročitala sam kao prvi roman u 2019. godini, a zatim još jednom u decembru. (Takođe, dvaput sam pročitala i drugi njegov roman, „U ime oca i sina“, manjeg obima, ali ne i manje vredan.) Glavni junak romana „Juta Hajm“ je Erik Šeri, poznat malteški glumac, sa kojim nas autor upoznaje u trenutku kad se vraća iz posete Istočnoj Nemačkoj. Tamo je upoznao ženu po imenu Juta, bio sa njom svega jednom, a po povratku na Maltu počinje da joj piše pisma. Sve je lepo i lako u njegovom životu, tako on misli, a tako misle i ljudi kojima je okružen. Ipak, iz nekog razloga on neprestano, do kraja života, piše pisma nepoznatoj ženi, na koja nikad ne dobija odgovor. Postepeno, kako se radnja razvija, sve više dobijamo uvid u polako urušavanje kule od karata koju je Erik Šeri izgradio na temeljima „lepo i lako“. Uz to, paralelno pratimo dešavanja na Malti i u Istočnoj Nemačkoj, politička previranja i rušenje zida. Neke od najvažnijih situacija u životu Erika Šerija autor nam je dao kroz odlomke drama u kojima Erik glumi. Gotovo kao da je odglumio i čitav svoj život, on ne uspeva da dobije nijedan odgovor, a njegova neprestana potreba da svoju čežnju usmerava ka nekom konkretnom biću, pravi od Jute Hajm neku vrstu Proročišta, mesta ka kome se usmeravaju sva pitanja i sve nade. No, u savremenom svetu, sva su proročišta umuknula.
Roman je objavljen u izdavačkoj kući „Treći Trg“, u prevodu sa engleskog Milana Dobričića.
„Za Esme“ Džerom Dejvid Selindžer
Knjigu priča „Za Esme“ Džeroma Dejvida Selindžera ove godine sam prvi put pročitala, iako je objavljena kod nas još 2009. (Izdavačka kuća LOM; prevod Nikola Kršić). Pre toga, bilo mi je poznato nekoliko priča, pročitanih na sastancima Književnog kluba „Prejaka reč“. Naravno, i Selindžerov roman „Lovac u žitu“. Knjiga „Za Esme“ kojom završavam 2019. godinu, za mene je književni događaj prvog reda, i daleko intenzivniji čitalački doživljaj nego što je bilo čitanje „Lovca“. Ne krijem da sam veliki poklonik kratkih priča. Selindžer se ovom knjigom pridružuje dugačkoj listi mojih književnih heroja na kojoj su Kortasar, Borhes, Kafka, Bucati, Kalvino… Priče su pisane veoma pažljivo, sa osećajem za detalj, sa izuzetno uspelim dijalozima iz kojih uglavnom saznajemo dešavanja koja čine fabulu. Junaci priča su neretko deca ili veoma mladi ljudi, prikazani tako da do izražaja dolazi njihova prava priroda, odraslima često nedostupna (zbog bavljenja sobom, ozbiljnim pitanjima ozbiljnog sveta odraslih ljudi). Izgleda kao da su suviše zreli za svoje godine – no, to je predrasuda; deca intenzivno promišljaju i doživljavaju svet, ali se neretko književnom obradom vrši neka vrsta infantilizacije. Zbirka tematizuje i posleratno vreme, junaci nekih priča su povratnici iz rata. Stilski veoma uspela, nenapadno duhovita, nepatetična – ova zbirka nema nijednu suvišnu rečenicu. Sa ovom knjigom završavam godinu, ali podozrevam da se neću tako lako rastati od nje i da ću je u 2020. godini čitati još jednom od početka – kao prvu.
„Očevo mleko“ Marko Vignjević i „Čvor na omči“ Draško Sikimić
Da ne ostanem dužna domaćim piscima, pomenuću i dve domaće knjige koje su na mene ostavile jak utisak. Prva je „Očevo mleko“ Marka Vignjevića, čitana početkom godine, druga „Čvor na omči“ Draška Sikimića, pročitana nedavno. Ova dva romana su dovoljan pokazatelj da se kod nas piše jako dobra proza, veoma savremena i ni po čemu u zaostatku za onim što nude „velike kulture“. Govorim to sa ne malim ponosom, smatrajući da imamo književnu tradiciju vrednu tog ponosa, i da se, kao region, i dalje možemo pohvaliti izuzetnim naslovima.
Knjigom „Očevo mleko“ autor Marko Vignjević problematizuje odnos oca, glave porodice, sa ostalim članovima porodice, donekle kafkijanskim sredstvima, ali u obrnutom smeru – jer ovoga puta nije sin taj koji trpi pritisak, već otac. Njegov junak, Isav Karabas, pritisnut takvom situacijom, beži od kuće i upada u niz avantura. Karakteristične za ovu knjigu su alanfordovske zavrzlame, razne apsurdne scene bogate delikatnim humorom, ali i sjajni opisi, veoma slikoviti i poetični, koji razbijaju kafkijansku atmosferu i knjigu čine u velikoj meri „jezičkim delom“. Knjiga je prvi dobitnik nagrade za Arete knjigu godine, pa je kao takva objavljena 2017. godine u ovoj izdavačkoj kući.
„Čvor na omči“ Draška Sikimića je sjajan roman, jedinstvenog stila, koji pleni jednostavnošću i neizveštačenošću rečenica (na istom tragu možda kao Hamsun i Vesos, ali opet i drugačijim, savremenijim sredstvima), kojima je opisano jedno ne tako jednostavno iskustvo. Glavni junak, Vuk, gubi desnu šaku usled povrede, a zatim i amputacije, no iako se roman gradi oko tog njegovog iskustva, to je daleko više priča o traženju načina da se u posrnulom svetu pronađe nešto vredno življenja. Junak živi na Balkanu, u mestu u kome rat iz devedesetih ne prestaje da daje okvir životu njegovih stanovnika. Bojim se da bih pokušajem da govorim o romanu upala u patetiku koju autor apsolutno izbegava; majstorski nas suočava sa stvarima koje same po sebi vuku „nadole“, a da ipak sve vreme ostajemo iznad vode, čak i nasmešeni. Imati duha, naravno, nikad nije ni značilo – biti smešan. Imati duha u Sikimićevom slučaju, u priči o Vuku i njegovom obračunu sa nekim omčama, znači ne prihvatati mreže u koje nas hvata stvarnost, trenutak, javno mnjenje, strah, korumpiranje duše, koje se odasvud nudi. Vuk je neko ko jasnije od drugih oseća prirodu, drveće (baš kao Hamsunovi ili Vesosovi junaci, ili možda junaci Erlenda Lua, zbog čega i Sikimića pridružujem mojoj „norveškoj godini“ kao jednog sasvim „norveškog pisca“). Priroda sa svojim iskonskim zakonitostima i nedodirljivom lepotom pruža u startu naznake smisla i zaštitu. U trenutku kad ostaje bez drveta kestena koje je nudilo tu zaštitu, narator se okreće umetnosti, jedinom preostalom utočištu.
